Seo sam I zapalio cigaretu.

Odjednom je u stanu nestalo mirisa “Fresh water”-a, a duvanski dim popunjavao je I najudaljeniji kutak moje samice. Sutra je petak I vikend preda mnom. A opet, ne osećam zadovoljstvo zbog tog “svetog” dana, već najobičniju ravnodušnost I neku čudnu melanholiju. Misli mi samo protrčavaju kroz glavu, a suviše sam trom I bezvoljan da bih ijednu sustigao I zadržao bar na par trenutaka. Nekako se migolje iz ruku kao jeguljice.

Ipak, toliko me toga još čeka sutra pre nego što presavijem tabak još jedne nedelje u mom životu. Listam sve brže I brže dan za danom ne verujući da je moguće da se toliko toga događa, a da se u stvari ništa nije ni desilo. Kuda god da uputim pogled iskrsne neki problem I već mi je pomalo I muka od toga. Želim da zažmurim I snagom volje oteram sve te probleme od sebe, ali znam da bi to bilo samo zavaravanje I  odgađanje neminovnosti koje će uslediti jedna za drugom. Jedan poziv odlažem već dosta dugo iz samo meni poznatih razloga u koje nisam siguran da ni sam baš potpuno verujem. Povlačim još jedan dim…. Ma nek’ ide život…

Šta me to sprečava da ponovo posetim najslađe okice na svetu i taj zagonentni, vragolasti osmeh? Plaši li me to da se okice  ne razrogače u čudu, a sa lica nestane osmeha?

Izbori... ma ne ta dosadna politika.... životni izbori.... pitanja da li levo ili desno? Plave ili tamnokose? 

Život se svede na gomilu izbora iznova i iznova. Pre par godina čini mi se da sam napravio jedan veoma pogrešan. Iz jednog pogrešnog izbora išao sam u drugi, pa u treći, peti.... i tu sam gde sam sada, a to baš i nije neko mesto za pozavideti. Izabrao sam tada pravo umesto da sam skrenuo levo kod Albukerkija.

Maj 2004.

Stajao sam u hodniku hotela grebući za pravcem za koji sam mislio da je taj. Onaj pravi i konačni, kojim ću stići do svojih želja i snova u dvoje. Najslađe okice su izašle iz susedne sobe, okrenuo sam glavu ka njima, a munje su prosto ispunile međuprostor zaslepljujući mi pogled za sve ostalo. Okrenula je glavu i otišla svojim putem, dok je moj razum prevladao i zadržao me na putu kojim sam krenuo.

 Najslađe okice i ja smo postali drugari među kojima je uvek tako očigledno postojalo mnogo više od drugarstva. Čudan splet okolnosti ili kako bi neki nazvali “sudbina” , nisu nikada dozvolili da jedno drugome priznamo kako nam srca brže kucaju kada smo zajedno. A onda je otputovala daleko I dosta dugo  nisam čuo bilo šta o njoj. Sve do pre par meseci. Susreli smo se na pokretnim stepenicama tržnog centra u gradu koji nije bio ni njen, a ni moj. I opet munje I gromovi pri prvom kontaktu naših krajnje iznenađenih lica. Eh da mi je neko samo uslikao facu tog trenutka…to bi bila fotka! Sve je stalo I u prostoru I vremenu postojala je samo ona, totalni “slow-motion”. Čitavo telo mi je treperilo poput krila kolibrija očekujući njen već pomalo zaboravljeni glas. Da, i dalje ima isti onaj osmeh koji me razoružava i pred kojim sam totalno nemoćan.

Razmenili smo vizit kartice, promenili par mailova od tada, a ja uporno odlažem nešto više, iznova obećavajući susret, a onda smišljajući kojekakve glupave izgovore da ga eskiviram. Divim se svojoj stupidnosti ponekad…. A možda neke priče jednostavno I ne treba prljati, ali mudraci među vama bi sigurno rekli : “Ma probaj.... ne znaš dok ne probaš.... nemoj da si *****…..itd….itd….”. Znam ja mudrice da ste vi u pravu, ali kao što rekoh – imam svoje razloge koliko god (ne)ubedljivi bili.

Čeka me i put u skorije vreme, ne tako daleko i ne nadugačko, ali će mi dosta energije biti potrebno da se sa njega vratim psihički neporemećen. Ne volim Beograd, ni taj ubistveni saobraćaj u špicu na Gazeli, a silom me teraju u njega. Samo mi to još treba povrh svega.

Polako, ali sigurno se pripremam za selidbu u neku novu samicu. Raduje me što će ona biti lepše sređena, na prvi pogled toplija i srdačnija, divota jedna. Iako mi je u početku ta misao oko preseljenja podsticala mučninu u stomaku i pobunu u glavi, prerasla je u onu slatku mukicu i nestrpljivost. Iskreno bih se sutra već preselio da je sve sređeno, ali se ima tu još štošta poraditi do 1.-og. Dvostruki razlog za slavlje početkom juna (ako neko još u ovim godinama i slavi rođendane). E zaboravih.... Ako neko ima predlog za dezen tapeta, neka slobodno da sugestiju. Obećavam da će svaki predlog biti fer i objektivno razmotren!

Možda taj neki novi početak donese i novu magiju sa sobom. Znam samo da će u novom gnezdašcetu zasigurno biti više svetla i topline. Više smeha i ljubavi preko potrebne da održi preostalog elana u meni u pokretu i borbi.

Život je tako nepredvidivo divan čak i kada je krš i lom sve oko tebe. Radost mi se uvukla u kosti iako nisam srećan. Daleko sam još od harmonije, ali tu i tamo promaknu taktovi pokoje simfonije kroz uho.

Zaspaću večeras sa osmehom na licu, iako će sutrašnji dan biti prava golgota. Ipak, preneću taj osmeh kroz dan nesmanjenim intenzitetom u inat svim problemima i ljudima koji bi me tako rado videli poraženog. To zadovoljstvo im nikada neću priuštiti!

A sada me izvinite.... pustiću malo rock-a da umiri ovu konfuziju, pogasiti svetla i ispratiti još jednu stranicu ovog životopisa...

Laka vam noć...