Doktorova ordinacija

Posle dugo, duuuuugooooo vremena.......

Mon, 18 Oct 2010 22:27:00 +0200

...Nai�oh ovde i pro�itah neke svoje stare postove.... par suza skliznulo mi je niz obraze gube�i se negde u ponoru sadašnjosti ne ostavljaju�i za sobom ni traga na ovom ogrubelom licu.
Mnogo zajeban ovaj �ivot.........do �avola...... Jedva �ekam da se probudim i sperem sa sebe svu teskobu vremenom nakupljenu u svakoj pori, pa me guši, ne da mi mira, tera na gluposti i tako u krug...iznova i iznova... Neko �e morati da odustane - ili zakoni fizike ili ovaj sedativ od �ivota što me ovako otupeo.

Mali indijanac nemo posmatra zvezde na beskrajnom nebeskom svodu nepomi�no le�e�i u dubokoj travi dok mu se u okicama smenjuju divljenje i strah. Ne prime�uje �ivot koji buja oko njega ve� samo zuri satima... no�ima..... jednog momenta trgao se i pomislio kako je sanjao da je mrtav... ali nije bio.... bar ne u pravom smislu te re�i. Mnogo toga je �inilo da se ose�a tako iako se trudio da se odr�i na površini vode. Pau�ina je polako ispunjavala sobu sve više, svakim danom primetno napreduju�i sve dok više ni zra�ak svetlosti nije mogao dopreti do njegove duše. Sanjao je, a mo�da i nije... ispao je iz kruga dok se tumbao i tako prika�en na cevi i senzore on više i nije bio on. Postao je nešto nepojmljivo za na naše shvatanje �ivota... van sebe i vremena, sveta i materije... halucinacija, opsena.... ve�nost

(izazvano jednim mnogo glupim filmom koji trenutno ide na TV-u, ali Monika Belu�i dobra kao dobar dan - šta �u kada volim takav tip �ena.... blah... gluposti.....�elim svu sre�u malom indijancu koji je u komi, a verujem da �e na kraju filma postati sve, ali predsednik Amerike definitivno ne�e. A i kako bi, francuski je film, a Francuzi i Ameri baš ne idu zajedno u jednoj re�enici, a da ne pljuju jedni po drugima.... a i ovaj Gillete... la�u da je zakon ovaj sa 4 no�i�a... �ivo njesra... bolje sa tupim kuhinjskim no�em da se brijem, bilo bi efikasnije...)

E da, i tako....... ni posle toliko vremena nema re�i.... a i ako ih ima, one definitivno više nemaju ni najmanjeg zna�aja... bi�e sve u redu, bi�e dobro.... da, mo�da to kod malog indijanca i pro�e, ja sam ipak malo ve�i indijanac od njega!
A sad na dozu duginih boja... ko razume, taj i shva�a - �isto da malo ubaci bejsa u ovu tmurnu i kišnu no�....

Daj malo bejsa bejsa bejsa bejsa........................

Momenti...

Thu, 08 Oct 2009 21:44:00 +0200

...Galama koja nadja�ava najja�u grmljavinu.....tišina koju prekida razbijanje njenih suza o parket..... tandrkanje motora komšijinog razdrndanog keca prekida muk.... najdu�e vezivanje pertlica na najkama u istoriji �ove�anstva.... njen pogled koji moli za milost posle poraza kojeg je do�ivela i spas ve�nosti za koju je bila ube�ena da je ima, ispunjavao je sobu i milovao me po �itavom telu o�ekuju�i da posrnem... talasanje zavesa usled pritiska koji je pretio da izbije prozorska okna.... škripa vrata.... poslednji pogled u stilu malenog i bezazlenog šteneta zlatnog retrivera.... zvuk dlana koji u polumraku tumara po zidu hodnika zgrade grebu�i svoju ne�nu ko�u... tako plasti�an i hladan dodir tastera za svetlo.... odjeci i eho njenih sporih i teških koraka koji se rasipaju lagano nestaju�i i udaljavaju�i se od mene.... drugi sprat.... klop, klop.... sve tiše..... jecaj... klop, klop... prvi sprat.... i tiše.... prizemlje..... i potpuna tišina.... oko mene i u meni.... još jednom škripa vrata.... dva udara kombo-brave na ulaznim vratima.... svetlo iz fri�idera i zveket flaše votke o pelinkovac dok ga napušta... zveckanje dve kocke leda koje se vijaju na dnu �aše i njihovo pucketanje dok se stapaju sa bezbojnom teku�inom... glasan i te�ak gutljaj.... par koraka do kau�a... glasno protivljenje opruga mojoj volji da spustim svoje telo na kau� i samo sklopim o�i na kratko posle svega..... i kraj.....

Seven pounds...

Sun, 28 Jun 2009 19:02:00 +0200

...Kakav film!!!
Evo ve� više od dana me dr�i kao okovanog u nekom �udnom raspolo�enju...
Film je iz 2008. godine, a glavnu ulogu tuma�i Vil Smit koji je bravurozno odradio svoj posao u filmu. Muzika je fantasti�na i samo poja�ava utisak koji film ostavlja na gledaoca. Ne preporu�ujem ga krajnje depresivnim osobama (ali ko �e to i priznati za sebe?).
Vredi svakog minuta provedenog ispred TV-a ili monitora... a sada odoh da još malo sabiram utiske uz bocu neke �estine........
Uuhhh......

Pro�e frka i jo� godina jedna...

Mon, 01 Jun 2009 21:33:00 +0200

E baš tako....
Kona�no je gotova epopeja selidbe, golgota �iva svakog bi�a koje luta prostorom tra�e�i svoje mesto, sklonište od ovih dosadnih kiša i predstoje�eg letnjeg pakla. Nije ni fazon samo zavu�i se me�u 4 zida i zvati to svojim domom. Ovo mi je ve� 3. mesto za nepunih godinu dana lutanja i tra�enja prostora kojeg bih mogao nazvati svojim mestom, uto�ištem od svakodnevice i raznoraznih pritisaka okru�enja. Da, ose�am... to je to mesto... �ak je i Gary Moore mnogo akusti�niji u ovoj kocki nego što je to bio u prethodnim. Ipak, ovo nije dom...još uvek nije, ali mogao bi biti veoma lako samo da se još kockica poslo�i, da se pojave nedostaju�i delovi slagalice i to bi bilo to. Pro�i �e još vremena do tada, znam, a mo�da �e me i putevi naneti na neku sasvim tre�u stranu. Slatka neizvesnost �ivota, tako privla�na i primamljuju�a da te svakoga dana tera da se budiš i trudiš još više, da napreduješ i evoluiraš pa gde stigneš. Pijem taj nektar sa u�ivanjem iako �esto naletim na malo gor�ije slojeve... pa ne postoji savršenstvo zar ne?
I u svemu i sva�emu pro�e još jedna godina �ivota. Godina uspona i katastrofalnih padova. Godina �ivota koja mi je mnogo toga donela, ali na posletku, sve sam to krvavo platio. Svako pojedina�no iskustvo, avanturu, pobede i poraze. Da li sam izvukao neke pouke? Ma verovatno da jesam mada mi gomila njih i dalje nije jasna jer je bol zaslepila jasno rasu�ivanje i dedukciju. Boli više gotovo i da nema, ali kojekakve misli mi �esto kolaju glavom bez nekog razloga, onako usputno ostavljajuci tragove i smrad spaljene gume svojim "driftingom" po vijugama. Da li bih lagao sebe kada bih rekao da ne �elim da je vidim ponekad onako usput? Verovatno bih jer susedstvo izbegavam u širokom luku, a kada me sila i primora na tu stranu kao nedavno, u isto vreme strahujem i iš�ekujem je. Jbg, mnogo zeznute te emocije i sve to... a i opasno po �ivot jer samo što ne sletih s puta kada se mimoi�osmo... pa ti onda odradi posao koji te primorao na tu stranu! Va�i! I'll pass!
E dakle, prošao sam kroz par krugova pakla za proteklih godinu dana, a sam bog mi je svedok da se još uvek vrzmam po jednom, ali taj mi 'leba donosi na sto, pa �u još neko vreme kolati njime. Ta ideologija me je baš koštala, negde se usput zagubila pod tonom papira, sati i sati provedenih pred monitorom i buljukom sedih zbog kojih nikada kra�u kosu nisam nosio na ovoj obloj glavi. Ma sve to u rok slu�be...
Ostao sam i bez meni veoma drage i zna�ajne osobe u �ivotu ne stigavši ni pošteno da se oprostim od nje i osta�e o�iljak i ve�ni �al zbog toga, a nadam se da �e se vremenom savest re�e javljati sa osudama zbog toga i da �e ipak lepe uspomene nadja�ati sopstvenu glupost.
Negde iza pono�i lupi�u još jednu recku, obe�ati sebi štošta, a bi�e dobro ako samo i deli� svih tih obe�anja ispunim. Napravio sam "To do" listu za narednih 12 meseci, a izme�u ostalog tu su i stvari poput promeniti posao, poraditi više na sebi, vratiti se u kolosek vedrine i pobede. Nisam Makijavelista, ali sam se uverio u proteklih godinu dana da takvi bolje prolaze. Da, bi�u više takav u narednom periodu iako se to kosi sa dosta mojih �ivotnih principa. Zacrtao sam sebi i da nikada više u �ivotu ne�u napraviti iste greške koje sam pravio u prošlosti. Jednoga dana od budu�ih 365 na�i �u se, popri�ati i re�i da i ja veoma imam udela u svemu što se zbilo. Najte�e je bilo priznati sebi, a priznati nekome drugome mora biti lakše. �ove�e, ovaj "November rain" me prosto ponekad pokida na milione najsitnijih deli�a, pa mi je baš potrebno vremena da se sastavim. Zapali�u jednu da se polako sastavim uz rasipanje pepela po ovoj kristalnoj pepeljari.
Kiša dobuje po limenoj oplati terase bez ikakvog ritma i namere da prestane u skorije vreme. Volim da je slušam kada sam ispunjen mirom i spokojom. Sada sam daleko od toga i samo mi uliva nervozu moja nemogu�nost da uhvatim šablon njenih udaraca bez ikakve ideje i svrhe. Prosto pada... poja�ava svoj tempo... Posmatram prostor oko sebe u polumraku i najednom ose�am nešto poput bla�enstva. Ako ništa drugo, u ovom trenutku i mestu udari�u �avao i vezati za njega novi kotur konca i krenuti nekim novim pravcem. Usput �u vezivati po jedan �vori� za svaki doga�aj i momenat koji mi u �ivot unese nešto novo - bilo dobro ili loše, jer �elim da se se�am svega. Svaku lekciju �u naštrebati dobro, svaku radost urezati duboko u svoje srce, a onda za godinu dana kada krenem da namotavam klupko, nailaze�i na svaki �vori� ponaosob, o�ivljava�u svaki doga�aj i na kraju dok do�em do �avli�a imati mnogo jasniju sliku oko toga gde sam i šta sam, sa jasnim �ivotnim poukama izvu�enim iz svakog atoma sopstvenog bi�a.
Dakle, pišemo se za godinu dana na ovu temu ako bog da, a ako ne�e da da, ja �u se ipak potruditi da na prevaru na�vrljam par redova.
Laku no� vam �elim i mirne snove.... setih se sada još par stvari da dodam na listu pa idem da je zaokru�im.... ubacite �etone, pritisnite papu�icu gasa, nova vo�nja kre�e.....................................................................

La�i....

Mon, 18 May 2009 20:23:00 +0200

Danas sam se baš dobro zamislio nad pojedinim stvarima i doga�ajima u svom �ivotu. Dan na poslu je bio izuzetno te�ak, a kazaljke na satu se uopšte nisu pomerale. X puta sam pogledao u donji-desni bud�ak svog monitora da proverim da li taj sad na zidu ne radi ili je stvarno vreme stalo kao reka Tisa leti. Po onoj �egi valjda i njoj bude teško da se pomera, svaki meandar joj izuzetno teško pada i samo pove�ava njenu patnju. Tako sam se i ja danas ose�ao...teskoban, sumoran, izmu�en... bez energije i vitalnosti fizi�ke, dok mi je glava za to vreme imala neverovatan dril.
Shvatio sam da sam postao patološki la�ov. La�em kolege da sam odradio neke banalne stvari, a uistinu mi ni na pamet nije palo da se pokrenem, prijatelje da sam kod devojke, devojku da sam kod prijatelja, la�em sam sebe po pitanju gomile stvari, a istina je samo jedna - povla�enje je uzelo maha i više nego što mi se to u prvi mah �inilo. Dane provodim besciljno, grozni�avo tra�e�i nešto što bi me pokrenulo i ulilo u mene sve�i dah topline i radosti. Postoje neke teorije da shoping popravlja raspolo�enje, da zna da bude pravi antibiotik za tugu i loše emocije. Rešio sam �ak i to da probam u svom ovom o�ajanju. Pokupovao sam za par sati gotovo sve ono što mi nedostaje u novom stanu - novu tehniku, plazmu, klimu, fri�ider, novo posu�e, escajg, zavese i još koješta. Kada sam podvukao crtu bio sam preko hiljade "lakši", a ništa sre�niji ili bar nešto raspolo�eniji.
I ova prokleta klima u kancelariji ne radi kako bi trebala, a nije ni jun. Šta li �e biti tek kada do�u one prave paklene vru�ine kada mi se i kosti znoje, a svaki sloj ode�e predstavlja zlo�in protiv �ove�nosti?
Gde li sam se i zaposlio na takvom mestu gde moram da budem u odelu, skockan u sakou, u cipelama? Eeeee gde li mi je pamet bila?
I kako ja sada da analiziram poslovanje, projekcije, milione, kamione, avione....... posmatram XY koleginicu u susednoj kancelariji..... košuljica sa veoma kratkim rukavima, dekoltirana, suknji�ica tik preko kolena, bez �arapica, u otvorenim cipelicama, tamnog satenskog tena, vitkog stasa i nogu friško izdepiliranih.... bujne braon kose i tamnih kestenjastih o�iju.... uuhhh, odlutao sam... ..... htedoh da naglasim koliko je njoj lakše tako letnje odevenoj, pa vi sada ako verujete - verujete!
Stvarno, evo i sada la�em...... la�em sebe kako se lo�im na nju, a u stvari sam ve� dosta puta izbegao njen poziv na pi�e ili na neko dru�enje. Jednostavno, dosadna mi je i nije mi teško predvideti koliko bih morao da se trudim da na�em neku zajedni�ku temu za iole pristojan razgovor. Javljaju mi se i one duge i neprijatne tišine kada nijedno od sagovornika i nema baš nešto preterano za re�i. U tom slu�aju su mi cigarete najbolji beg iz neprijatnosti. Lagano otvaram kutiju, izvla�im cigaretu, d�epujem se da prona�em upalja� koji se redovno nalazi u kutiji.... palim je i lagano povla�im par dimova... i sve to veoma, ali baš veoma lagano premotavaju�i u glavi neke i�vakane teme i razgovore iz prošlosti ne bi li malo pokrenuo razgovor.... Eto la�em i nju da �emo oti�i na to pi�e.... Stvarno sam postao gad.
Dok kuckam povremeno išetam na terasu i bacim pogled na ulicu pod sobom ne znaju�i ni sam zašto. Valjda o�ekujem da se desi neko �udo, da neko za koga nisam ni svestan da postoji baš u tom trenutku pogleda ka gore i da nam se pogledi susretnu negde izme�u prvog i drugog sprata. Da se rodi nešto što još nikada nije i da me to nešto trgne iz ove emotivne u�malosti u kojoj se nalazim.
Uh... trebao bih i da završim ovu svoju ta�ku u kojoj nestade magije, a i to mi je sve nekako mrsko... znam, treba da budem �ovek i da više ne ote�em sa time....ali ve� vidim njene suze, navaljivanja da joj nešto više ka�em, ube�ivanja da nisam u pravu i da �e sve biti bolje.... ali kako neko mo�e srcu koje više ne kuca u istom ritmu i za tog nekog re�i da nije u pravu? Mnogo je za******o kada se neke stvari razmašu, a onda treba sase�i ta krila. Boli i mene to, a ne mogu ni da zamislim kako �e tek nju. A mo�da i ne�e to tako do�iveti i prihvati�e sasvim normalno? Evo la�em opet sam sebe znaju�i da ne�e biti tako.
Moram nekuda oti�i ovo leto. Negde sam i daleko od svih i svega ovde. Poznajem sebe i znam da bih se smorio.... jako teško meni ugoditi... ni sam sebi ne mogu ve� dugo vremena. Nadam se da i za mene postoji negde neki penicilin. Mora biti!
I svašta sam ja sada ovde na brzinu napisao........ idem da maknem jednu Bavarijicu 'ladnu kao zmija iz friza i da malo spustim ovu radnu temperaturu mozga na prihvatljiv nivo.

�iveli i nije lepo lagati!!!

Uz dim cigarete....

Thu, 07 May 2009 23:04:00 +0200

Seo sam I zapalio cigaretu.

Odjednom je u stanu nestalo mirisa “Fresh water”-a, a duvanski dim popunjavao je I najudaljeniji kutak moje samice. Sutra je petak I vikend preda mnom. A opet, ne ose�am zadovoljstvo zbog tog “svetog” dana, ve� najobi�niju ravnodušnost I neku �udnu melanholiju. Misli mi samo protr�avaju kroz glavu, a suviše sam trom I bezvoljan da bih ijednu sustigao I zadr�ao bar na par trenutaka. Nekako se migolje iz ruku kao jeguljice.

Ipak, toliko me toga još �eka sutra pre nego što presavijem tabak još jedne nedelje u mom �ivotu. Listam sve br�e I br�e dan za danom ne veruju�i da je mogu�e da se toliko toga doga�a, a da se u stvari ništa nije ni desilo. Kuda god da uputim pogled iskrsne neki problem I ve� mi je pomalo I muka od toga. �elim da za�murim I snagom volje oteram sve te probleme od sebe, ali znam da bi to bilo samo zavaravanje I odga�anje neminovnosti koje �e uslediti jedna za drugom. Jedan poziv odla�em ve� dosta dugo iz samo meni poznatih razloga u koje nisam siguran da ni sam baš potpuno verujem. Povla�im još jedan dim…. Ma nek’ ide �ivot…

Šta me to spre�ava da ponovo posetim najsla�e okice na svetu i taj zagonentni, vragolasti osmeh? Plaši li me to da se okice ne razroga�e u �udu, a sa lica nestane osmeha?

Izbori... ma ne ta dosadna politika.... �ivotni izbori.... pitanja da li levo ili desno? Plave ili tamnokose?

�ivot se svede na gomilu izbora iznova i iznova. Pre par godina �ini mi se da sam napravio jedan veoma pogrešan. Iz jednog pogrešnog izbora išao sam u drugi, pa u tre�i, peti.... i tu sam gde sam sada, a to baš i nije neko mesto za pozavideti. Izabrao sam tada pravo umesto da sam skrenuo levo kod Albukerkija.

Maj 2004.

Stajao sam u hodniku hotela grebu�i za pravcem za koji sam mislio da je taj. Onaj pravi i kona�ni, kojim �u sti�i do svojih �elja i snova u dvoje. Najsla�e okice su izašle iz susedne sobe, okrenuo sam glavu ka njima, a munje su prosto ispunile me�uprostor zaslepljuju�i mi pogled za sve ostalo. Okrenula je glavu i otišla svojim putem, dok je moj razum prevladao i zadr�ao me na putu kojim sam krenuo.

Najsla�e okice i ja smo postali drugari me�u kojima je uvek tako o�igledno postojalo mnogo više od drugarstva. �udan splet okolnosti ili kako bi neki nazvali “sudbina” , nisu nikada dozvolili da jedno drugome priznamo kako nam srca br�e kucaju kada smo zajedno. A onda je otputovala daleko I dosta dugo nisam �uo bilo šta o njoj. Sve do pre par meseci. Susreli smo se na pokretnim stepenicama tr�nog centra u gradu koji nije bio ni njen, a ni moj. I opet munje I gromovi pri prvom kontaktu naših krajnje iznena�enih lica. Eh da mi je neko samo uslikao facu tog trenutka…to bi bila fotka! Sve je stalo I u prostoru I vremenu postojala je samo ona, totalni “slow-motion”. �itavo telo mi je treperilo poput krila kolibrija o�ekuju�i njen ve� pomalo zaboravljeni glas. Da, i dalje ima isti onaj osmeh koji me razoru�ava i pred kojim sam totalno nemo�an.

Razmenili smo vizit kartice, promenili par mailova od tada, a ja uporno odla�em nešto više, iznova obe�avaju�i susret, a onda smišljaju�i kojekakve glupave izgovore da ga eskiviram. Divim se svojoj stupidnosti ponekad…. A mo�da neke pri�e jednostavno I ne treba prljati, ali mudraci me�u vama bi sigurno rekli : “Ma probaj.... ne znaš dok ne probaš.... nemoj da si *****…..itd….itd….”. Znam ja mudrice da ste vi u pravu, ali kao što rekoh – imam svoje razloge koliko god (ne)ubedljivi bili.

�eka me i put u skorije vreme, ne tako daleko i ne naduga�ko, ali �e mi dosta energije biti potrebno da se sa njega vratim psihi�ki neporeme�en. Ne volim Beograd, ni taj ubistveni saobra�aj u špicu na Gazeli, a silom me teraju u njega. Samo mi to još treba povrh svega.

Polako, ali sigurno se pripremam za selidbu u neku novu samicu. Raduje me što �e ona biti lepše sre�ena, na prvi pogled toplija i srda�nija, divota jedna. Iako mi je u po�etku ta misao oko preseljenja podsticala mu�ninu u stomaku i pobunu u glavi, prerasla je u onu slatku mukicu i nestrpljivost. Iskreno bih se sutra ve� preselio da je sve sre�eno, ali se ima tu još štošta poraditi do 1.-og. Dvostruki razlog za slavlje po�etkom juna (ako neko još u ovim godinama i slavi ro�endane). E zaboravih.... Ako neko ima predlog za dezen tapeta, neka slobodno da sugestiju. Obe�avam da �e svaki predlog biti fer i objektivno razmotren!

Mo�da taj neki novi po�etak donese i novu magiju sa sobom. Znam samo da �e u novom gnezdašcetu zasigurno biti više svetla i topline. Više smeha i ljubavi preko potrebne da odr�i preostalog elana u meni u pokretu i borbi.

�ivot je tako nepredvidivo divan �ak i kada je krš i lom sve oko tebe. Radost mi se uvukla u kosti iako nisam sre�an. Daleko sam još od harmonije, ali tu i tamo promaknu taktovi pokoje simfonije kroz uho.

Zaspa�u ve�eras sa osmehom na licu, iako �e sutrašnji dan biti prava golgota. Ipak, prene�u taj osmeh kroz dan nesmanjenim intenzitetom u inat svim problemima i ljudima koji bi me tako rado videli pora�enog. To zadovoljstvo im nikada ne�u priuštiti!

A sada me izvinite.... pusti�u malo rock-a da umiri ovu konfuziju, pogasiti svetla i ispratiti još jednu stranicu ovog �ivotopisa...

Laka vam no�...

Final Countdown ...

Tue, 28 Apr 2009 17:23:00 +0200

Vratila se sa tamo nekog puta i iznenadila me svojim pozivom.
Petak ve�e...
Pozvala me k sebi glasom prepunim iš�ekivanja moga odgovora, nestrpljivo i �e�njivo pri�aju�i koješta dok sam ja �utao. Naposletku, nakon kako mi se �inilo �itavog veka moje tišine i odzvanjanja njenog glasa u mojoj glavi, rekao sam joj da �u do�i samo da obavim par sitnica. Lagao sam, mislim to za sitnice... ništa nisam radio, zapravo, tek sam i ušao u stan kada me pozvala, ali sam ose�ao neverovatnu teskobu da se presvla�im, ponovo palim auto i odvezem se do nje. Sedeo sam na kau�u, pušio i razmišljao: "Kada sam po�eo ovako da se ose�am? U kom trenutku je nestalo �arolije? Zašto mi je postalo svejedno kada znam koliko mi zna�i i koliko mi ispunjava moje praznine i �ivot koji se sveo na �istu mehaniku? Da li znam?"
Vremena nije bilo za širenje ove iznenadne oluje u mojoj glavi. Spremio sam se, seo u kola i odvezao se do nje. �ekala me je ispred svoje zgrade i bila u pri�i sa nekim likom, komšija neki ko �e ga znati... Dok sam joj prilazio, srce je po�elo svoju polku i nesvesno sam ubrzavao korak ne bi li je što pre prigrlio k sebi. Do trenutka kada sam joj bio samo na korak, srce je ve� prštalo od ushi�enja... pompezno finale "Radeckog marša". Odjednom, dirigent je odlu�nim pokretom štapi�a prekinuo muziku u momentu i zavladala je apsolutna tišina.
Popeli smo se gore u njen stan, a mra�ni oblaci nad mojom glavom bivali su sve guš�i, a gušenje sve ve�e. Stezalo me sve više i više kako je vreme odmicalo... "Bo�e, samo da mi je oti�i odavde... Kud li sam i dolazio?" - promaljale su se misli jedna za drugom, - "Gde li je taj zagrljaj i poljubac najsla�i na svetu? Šta mi je? Šta joj je?"
Pitanje za pitanjem, udarac za udarcem lomili su me sve više i više. Nervoza me obuzimala, povla�io sam se sve dublje do krajnjih granica crnine u sebi. Dublje nisam mogao... "Slušaj, imao sam katastrofalan dan" - promrmljao sam znaju�i da je ve� shvatila da nešto nije u redu. Toliko me ve� poznavala da je znala da ne vredi da me zaustavlja...
Nedelja popodne....
Poslala mi je poruku negde oko podneva i pitala da li mo�e da do�e. Nameravao sam da radim, ali ona je uvek imala prednost nad svime i sva�ime. �eleo sam da do�e u krajnjem slu�aju i došla je. Ista pri�a se ponavljala.... ludilo u meni znaju�i da �e do�i, ma predinfarktno stanje.... a onda muk.... platonski pozdrav kao sa tamo nekim ortakom. I smejali smo se i zezali fenomenalno, ali nešto definitivno nije u redu. Ranije bih je prosto izbombardovao poljupcima i ne�noš�u. Ne bih svoje usne odvajao od njenih niti ispuštao iz svog zagrljaja, ali ne i ovoga puta. Mislim, sve je bilo lepo, ali nije bilo ono... znate.... kada �elite još i još.... kada strepite od trenutka kada �e morati da ide... kada ode, a vi naprosto morate da pošaljete neku sladunjavu poru�icu... kada nije ni otišla, a ve� vam u�asno nedostaje... kada je �elite ve�no i toliko sna�no da ta energija premašuje i snagu Sunca i snagu "velikog praska" zajedno.
Da, bilo je lepo, a to lepo je tako nekako razvodnjeno i mlako... nejako. Bledunjavost koja prelazi u sivilo, baš kao i ovaj dan što je danas. Bez iskri i varnica, nekako normalno, suviše prijateljski i hladnjikavo. Prepoznajem ovaj put. Stabla su nekako ista, nailazim na svoje korake jednom ve� tako dobro utabane. Izgleda da sam za ovih par godina napravio jedan tako dobar krug tumaraju�i po šumi da prona�em pravi put, ali nekako sam opet došao na po�etak. Svo znanje o zvezdi severnja�i i o tome kako mahovina raste na severnoj strani kore drveta nije bilo ni od kakve pomo�i. Tapkam u mestu smišljaju�i neku novu strategiju i tra�e�i neki novi orijentir na ovom putu.
Znam da �e boleti, ne samo nju... stvari su dostigle kriti�nu masu i nema povratka. Prolongiranje pokreta mo�e dovesti samo do topljenja jezgra... da, tako je najbolje..... idem ja....
System...........................check!
Energy............................check!
Willingnes.....................check!
Desire............................check!
Love................................check!
All systems ready.......................... T minus 10, 9, 8, 7, 6, 5, 4, 3, 2, 1, 0................. launching!

Dom

Tue, 14 Apr 2009 22:40:00 +0200

Nakon više od mesec dana izbivanja iz rodnog grada, došao sam na par dana preko vikenda da obi�em svoje, sredim neke zaostale stvari kojih se vremenom nakupilo, a usput sam se i video posle dosta vremena sa svojim drugarima.
Nisam ni slutio da mi sve to toliko fali. Sivilo malog grada koje me je ranije hvatalo za gušu i davilo �estoko, po prvi put otkako sam otišao iz njega prijalo mi je i osetio sam radost i toplinu kakvu mi "velegrad" nikada ne�e mo�i pru�iti, a iskreno, svu gor�inu koju sam pokupio vremenom u njemu �ini to pomalo i nemogu�om misijom. Jurio sam kao blesav sve dok nisam ugledao tablu sa imenom mog grada. Muzika u kolima dolivala je euforiju svakom novom pesmom i pre�enim kilometrom, gradiraju�i mi emocije do potpune euforije.
Bezvoljnost i nervozu kao da sam ostavio tamo onog trenutka kada sam okrenuo klju� u kontakt bravi moje "jurilice" . Prvi urlik motora odavao je ushi�enje i nestrpljivot svakog ventila. Verujem ja da je i "jurilica" bila presre�na što �e posle više od mesec dana osetiti milovanje dobro poznatih �etaka u praonici, biti isfenirana do detalja i dobiti i manikir i pedikir felnica. Pa onda kozmeti�ki tretman voskom... ma nije ni �udo da se odazivala tako lagano svakom pritisku papu�ice gasa. I stigoh ja tako....
Onda dogovori i pregovori oko toga gde ve�eras... izbor nije velik, ali uostalom ni mi nismo nešto probirljivi. Dogovor je pao! Staro, dobro poznato mesto sa dušom - ex prodavnica jednog mog drugara, ve� dugo naše stecište i beg od svakodnevice. Mesto gde su se vodile i danas se vode veoma ozbiljne debate o svakojakim temama, protkane smehom do suza i naravno zalivanjem posle svake izre�ene. Kako mi je samo sve to falilo...... te ve�eri kona�no nisam bio stranac me�u poznatima, a ose�aj da sam "pao s Marsa" koji me prati ve� dosta dugo pretopio se u nešto neopisivo - totalnu suprotnost svemu što je uticalo na moju metamorfozu otkako se odselih. Verujte mi, svega je tu bilo..... ali ljubomorno ja to sada �uvam da mi što du�e potraje zaliha jer oskudacija je i ko zna kada �u ponovo u nabavku.
Kada sam kod ku�e uglavnom me mrzi da rasklapam kau� i jedva zaspim na njemu, spavam loše i budim se uko�en, ali to ve�e sam zaspao kao bebica i ustao �io i odmoran kao da sam spavao na ekstra udobnom francuskom le�aju.
Novi dan, suncem obasjan..... pa ovo kao da je neko prole�e presko�io i odmah prekop�ao prekida� na leto. �itav dan sam proveo lunjaju�i, po sto puta se vra�aju�i na ista mesta, obilaze�i ih svim �ulima da slu�ajno nešto ne ispustim, da mi ne promakne.... i malog an�ela sestrinog sam ugnjavio.... u�elelo se i dete mene pa smo �itav dan proveli zajedno, a �ik samo da je neko hteo da nas razdvoji - e taj se ne bi dobro proveo!
I naravno da mi je sve to tako proletelo kao u dahu. Došla je i nedelja... vreme je povratku u "velegrad". Tom krvopiji, energetskoj pijavici.... sve nešto razmišljam.... pa otkako sam se vratio i vreme se proru�nilo. Sve se pitam da li mi se �ini da tu ima neke veze ili zaista tu nešto postoji. Opcija da sam umislio ne dolazi u obzir dok mi neko ne prezentuje veoma ubedljive argumente da jeste tako.
Hmmmm...... zanimljivo da �ak ni ista muzika ne deluje eufori�no dok svi oko tebe nervozno trube u gradskoj vrevi. Svi se nekuda �ure, previše.... usiljen tempo koji ostavlja bez duše.
Sve me to previše nervira i rešio sam da krenem "Peške-trans" na posao, ali dosadna kiša mi ne daje da preto�im svoj plan u delo. Nema veze i njeno �e odkišiti, a onda sluškice u uši, mjuz na max i korak po korak... Festina lente (potrudite se za prevod).
I dalje ja tragam za onim ne�im ili nekim jer ovo je samo privremen lek mojoj duši, koju nadam se da još uvek imam. Ma u stvari, znam ja da je imam, nego se plašim da se mo�da suviše iskvarila ovakvim �ivotom. No, vide�emo to kod Sv. Petra jednoga dana i ne�u baš nešto da jurim za tim saznanjem.
Koji paradoks.... privodim ovaj tekst kraju uz pesmu "Prince of darkness".... zabrinjava zar ne?

U potrazi

Wed, 08 Apr 2009 20:54:00 +0200

Nervozan sam bio otkako sam ustao. Jako teško i svakim danom sve te�e i te�e. Ali to i nije neka novina, takav mi je manje-više svaki dan. Teskoba koja me obuzima dovodi me do toga da se zapitam koliko su zaista pomerena i pokvarena merila vrednosti.
Znaš ono kada si mla�i i �ivot ceniš po koli�ini piva ili pelinkovca popijenih za vikend. Po koli�ini dobrog provoda sa društvom, markiranju sa nastave, skrivenih pogleda upu�enih tebi i od tebe. Nekim slatkim neizvesnostima poput prve simpatije, prvih poljubaca, maturske ekskurzije i Ane iz IV-3. Kojekakvih prijemnih, polo�enih ispita i studentskog �ivota. �ivota sa cimerima koji ti postaju bli�i od mame i tate... naravno još zalivanja vikendom sa istima. U stvari i studentskim �etvrtkom posle kojeg su ve�be petkom izjutra delovale kao najgora kazna. Ali brate, sve se to pro�ivljavalo uz gušt, sa osmehom, pa tako ni povremeni porazi nisu teško padali.
A onda nastupa prelomna ta�ka u �ivotu doju�erašnjeg bezbri�nog "deteta".
Prvi konkurs za posao, prvo ve�e razo�arenje... doduše tek si završio faks i nije ti ni toliko krivo, jer bo�e moj, leto je pred tobom i nema više uslova za upis u narednu godinu. Mentalno se vra�aš u doba srednje škole kada je svako leto bilo jaaaaaaakooooooo bezbri�no. Svakim danom provod sve bolji i bolji.
Taman kada te krene posle godina studiranja i konstantne letnje anksioznosti od uslova za narednu godinu, jedno jutro ti zazvoni telefon - poziv da su te primili na posao. I to u trenutku kada si ve� isplanirao najbolje leto do tada u �ivotu i punim plu�ima krenuo u realizaciju istog. I kao giljotinom odrezani bezbri�nost i detinjstvo skotrljali su se negde ne zaustavljaju�i se ni dan danas, sve više udaljavaju�i se od svih �ula, svesnih i nesvesnih.
Preko no�i obaveze, trka, ciljevi, stres za doru�ak, ru�ak i ve�eru... i svaki dan isti... kolosek... kao u pesmi, �ini mi se, grupe "Talking heads - Road to nowhere" (ako sam pogrešio - izvinite).
"Pa to ti je odrastanje sine" - neki bi sigurno rekli, a ve�ina bi pomislila. Svestan sam ja toga, nije da nisam.
Vremenom ose�aš sve više i ve�e posledice odrastanja. �ivot se pretvara u konstantnu te�nju za ne�im boljim, ve�im, zna�ajnijim. Vijaš karijeru svesno ili nesvesno zapostavljaju�i mnogo toga. Kazne te susti�u povremeno za takvu oholost prema sopstvenom �ivotu. Ma nema veze, tu je karijera.... ona me ne�e izneveriti i ako me svi ostali iznevere. Kako vreme odmi�e i nema više ljudi oko tebe koji bi te mogli izneveriti. Po�inješ da se ose�aš kao "pao sa Marsa" u društvu do ju�e tebi veoma bitnih i dragih ljudi. Sam sebi postaješ totalni stranac. Više ne prepoznaješ svoj lik u ogledalu ujutru. O�i prepune �ivota i radosti sklup�ale su se u tugu i drhte u neverici posmatraju�i olupinu u koju si se pretvorio. Skockaš se, odlaziš na posao gde jednostavno nemaš vremena da razmišljaš o svemu tome što te mu�i. Organizam te tu i tamo opomene da ne mo�eš tako dalje, ali funkcionišeš u toj frci i zanemaruješ veoma jasne signale koje ti telo šalje. Postavlja se pitanje ko �e du�e izdr�ati - organizam ili psiha?
Neki nevini ideali iz detinjstva padaju u vodu jedan za drugim. Više nema radosti ni u vezi, ni u društvu, ne prime�uješ promene godišnjih doba, a popiješ jer tako lakše podnosiš svakodnevno šamaranje koje sam sebi prire�uješ.
Nervozan sam i kada sam spokojan. Taj ose�aj je toliko prisutan, da se više i ne obazirem na njega. I �ekam.... itekako �ekam i �udim bar za jednim doga�ajem, osobom, pozivom, danom kada �u bar na nekoliko trenutaka biti ponovo ono "dete" - bezbri�no, vragolasto i razdragano... prepuno volje i energije. Trenutak bez razmišljanja o tome šta je sutra na rasporedu i kakva �e me sva �uda prigrliti sebi i ljubomorno sakriti od svega onoga što me nekada �inilo �ovekom.
Ose�am da to nije daleko.... prosto, kao da mogu da dotaknem vrhovima prstiju to nešto šta god da jeste. Samo još malo da mi se razmagli.... da mi bude jasnije... šta, ko i kako.... Mora da postoji rešenje i za ovu zagonetku... Agatha please help!

A blast from the past...

Tue, 31 Mar 2009 21:13:00 +0200

Rekla mi je jednom da moje misli imaju formu. Govorila mi je �esto kako zbog svoje haoti�ne prirode, a opet konstantne te�nje da takav svoj haoti�ni svemir odr�im u harmoniji, moj jezik �esto prebrzo i prebolno iznosi iskru "velikog praska" u spoljne prstenove vasione razaraju�i sve svetove pred sobom.
Godinama ranije pre postanka blogova znao sam u toku no�i da ustanem i u trenucima apsolutne tišine i mraka na�vrljam svoje planete, mesece, asteroidna polja na par�e papira. Vremenom, ove trenutke posve�ene istra�ivanju nepoznatog u sebi, upoznavanja najudaljenijih kutaka svog bi�a prenosio sam na "hard drive" mog kompa.
Pro�itala je crticu moje samospoznaje jednom prilikom i veoma je bila zbunjena. Rekla mi je kako moje misli na papiru deluju tako skladno i nevino: "Bo�e, kada �itam tvoje tekstove kao da ne postoji taj razara� u tebi i sve je tako..... ne mogu da ti opišem.... Jesi li pisao još nešto?"
"Da." - rekao sam - "Imaš tamo folder 'pisanija' u 'My documents'-u pa pogledaj ako te zanima".
�itala je tekst za tekstom upijaju�i svaki deli� mog mikrokosmosa. Došla je na red i tamo neka pri�a o nekoj devojci.... moralisanje neko o tome kada se treba povu�i zbog dobrobiti nekog drugog i kakvu crnu rupu unosi takav �in u ovaj moj maleni svet.
Uvredila se. Ozbiljno se uvredila.... "da li si ikada tako nešto o meni pisao? Nisi! To dovoljno govori o tome ko ti je koliko zna�io i koliko ti ja zna�im i inspirišem te." To je bio poslednji put da sam je video....
Nije shvatila da ne pišem otkako sam je sreo. Nije shvatila da je postala Sunce mog solarnog sistema i da nije bilo više potrebe da tra�im spas u tim usamljenim trenucima kroz pisanje. Nije shvatila i da tu i tamo i u najure�enijem sistemu dolazi do udara kometa, mese�evih pega, pomra�enja.... Nije shvatila mnogo toga, samo se "smrtno" uvredila i stvorila sebi opravdanje da moj svemir usisa u jednu ta�ku.
Zašto sam se setio toga posle toliko godina?
Nemam pojma, nadošlo mi.....
E i kada pogledate visoko ka nebu u letnjoj najvedrijoj no�i i vidite onu ta�ku najsvetliju od svih ta�aka - zvezdu što najja�e sja, budite sigurni da to nije ta�ka moga svemira. Ona je negde na pola puta izme�u ve�nosti i ništavnosti, po�etka i beskrajnosti, baš tu negde u haosu na tamnoj strani Meseca.

E pa drugari.... �iveli!