Rekla mi je jednom da moje misli imaju formu. Govorila mi je često kako zbog svoje haotične prirode, a opet konstantne težnje da takav svoj haotični svemir održim u harmoniji, moj jezik često prebrzo i prebolno iznosi iskru "velikog praska" u spoljne prstenove vasione razarajući sve svetove pred sobom.
Godinama ranije pre postanka blogova znao sam u toku noći da ustanem i u trenucima apsolutne tišine i mraka nažvrljam svoje planete, mesece, asteroidna polja na parče papira. Vremenom, ove trenutke posvećene istraživanju nepoznatog u sebi, upoznavanja najudaljenijih kutaka svog bića prenosio sam na "hard drive" mog kompa.
Pročitala je crticu moje samospoznaje jednom prilikom i veoma je bila zbunjena. Rekla mi je kako moje misli na papiru deluju tako skladno i nevino: "Bože, kada čitam tvoje tekstove kao da ne postoji taj razarač u tebi i sve je tako..... ne mogu da ti opišem.... Jesi li pisao još nešto?"
"Da." - rekao sam - "Imaš tamo folder 'pisanija' u 'My documents'-u pa pogledaj ako te zanima".
Čitala je tekst za tekstom upijajući svaki delić mog mikrokosmosa. Došla je na red i tamo neka priča o nekoj devojci.... moralisanje neko o tome kada se treba povući zbog dobrobiti nekog drugog i kakvu crnu rupu unosi takav čin u ovaj moj maleni svet.
Uvredila se. Ozbiljno se uvredila.... "da li si ikada tako nešto o meni pisao? Nisi! To dovoljno govori o tome ko ti je koliko značio i koliko ti ja značim i inspirišem te." To je bio poslednji put da sam je video....
Nije shvatila da ne pišem otkako sam je sreo. Nije shvatila da je postala Sunce mog solarnog sistema i da nije bilo više potrebe da tražim spas u tim usamljenim trenucima kroz pisanje. Nije shvatila i da tu i tamo i u najuređenijem sistemu dolazi do udara kometa, mesečevih pega, pomračenja.... Nije shvatila mnogo toga, samo se "smrtno" uvredila i stvorila sebi opravdanje da moj svemir usisa u jednu tačku.
Zašto sam se setio toga posle toliko godina?
Nemam pojma, nadošlo mi.....
E i kada pogledate visoko ka nebu u letnjoj najvedrijoj noći i vidite onu tačku najsvetliju od svih tačaka - zvezdu što najjače sja, budite sigurni da to nije tačka moga svemira. Ona je negde na pola puta između večnosti i ništavnosti, početka i beskrajnosti, baš tu negde u haosu na tamnoj strani Meseca.
E pa drugari.... Živeli!
Godinama ranije pre postanka blogova znao sam u toku noći da ustanem i u trenucima apsolutne tišine i mraka nažvrljam svoje planete, mesece, asteroidna polja na parče papira. Vremenom, ove trenutke posvećene istraživanju nepoznatog u sebi, upoznavanja najudaljenijih kutaka svog bića prenosio sam na "hard drive" mog kompa.
Pročitala je crticu moje samospoznaje jednom prilikom i veoma je bila zbunjena. Rekla mi je kako moje misli na papiru deluju tako skladno i nevino: "Bože, kada čitam tvoje tekstove kao da ne postoji taj razarač u tebi i sve je tako..... ne mogu da ti opišem.... Jesi li pisao još nešto?"
"Da." - rekao sam - "Imaš tamo folder 'pisanija' u 'My documents'-u pa pogledaj ako te zanima".
Čitala je tekst za tekstom upijajući svaki delić mog mikrokosmosa. Došla je na red i tamo neka priča o nekoj devojci.... moralisanje neko o tome kada se treba povući zbog dobrobiti nekog drugog i kakvu crnu rupu unosi takav čin u ovaj moj maleni svet.
Uvredila se. Ozbiljno se uvredila.... "da li si ikada tako nešto o meni pisao? Nisi! To dovoljno govori o tome ko ti je koliko značio i koliko ti ja značim i inspirišem te." To je bio poslednji put da sam je video....
Nije shvatila da ne pišem otkako sam je sreo. Nije shvatila da je postala Sunce mog solarnog sistema i da nije bilo više potrebe da tražim spas u tim usamljenim trenucima kroz pisanje. Nije shvatila i da tu i tamo i u najuređenijem sistemu dolazi do udara kometa, mesečevih pega, pomračenja.... Nije shvatila mnogo toga, samo se "smrtno" uvredila i stvorila sebi opravdanje da moj svemir usisa u jednu tačku.
Zašto sam se setio toga posle toliko godina?
Nemam pojma, nadošlo mi.....
E i kada pogledate visoko ka nebu u letnjoj najvedrijoj noći i vidite onu tačku najsvetliju od svih tačaka - zvezdu što najjače sja, budite sigurni da to nije tačka moga svemira. Ona je negde na pola puta između večnosti i ništavnosti, početka i beskrajnosti, baš tu negde u haosu na tamnoj strani Meseca.
E pa drugari.... Živeli!
Pošalji komentar
Komentari:uhh...dobar tekst...jak...nakon vremenskog odmaka emocije poprimaju svoju dimenziju (mislim da je i pitanje iskrenosti)...nekada zateknu , nekada samo prođu...ova je...još uvijek tu negdje
Poslao
nurlisoul
u 11h41, 1/4/2009 | Link | |
Thx & cheers!!!
Poslao
Dr_Nick
u 17h12, 1/4/2009 | Link | |
Niiiceeee... prosto sam proživela delić tvog svemira čitajući. Jesi li siguran da je to tako daleka prošlost?
Poslao
lady di
u 00h36, 2/4/2009 | Link | |
Eeeeeeeee i ja svasta prozivljavam, al ko me pita? :-/
Poslao
Dr_Nick
u 17h55, 2/4/2009 | Link | |
A je, daleko je relativna stvar..... cak relativnije od vremena i podloznije volji pojedinca...ali o tome nekom drugom prilikom...
Poslao
DrNickRiviera
u 17h52, 7/4/2009 | Link | |
)
Ooooooooooooo kolega...... dobar veche.....
Poslao
DrNickRiviera
u 22h56, 7/4/2009 | Link | |