Video rekorder, je u narodu nazvan Vidoje, a blogoje, Blagoje mozda su to dva pobratima, sto se vidjaju i opiju o slavama i naprasno posvadjaju a sto ako znam ubite me na mrtvo, ni na sahranu zeni mu nije Blagoje dosao. Sto su se zamerili, gde su to i kako zamrsili ne govore, al na slavu jedan drugom ne idu. Ide nova godina, nekako kilava i dosadna, prodje i katolicki bozic, muslimanima predsednik i ministar vera cestitase po sto puta na dan praznik kad tepaju ovnove i junce da bi bogu bili blizi i ugodniji a mi
kukavci, prolazimo pored sajma, cuj SAJMA gde se islo svake godine, da se nesto kupi na rasprodaji, na leskovacki rostilj, da se deci kupi, jakna il vatirane cizme, da se po onoj
guzvi ide od hale do hale i razgleda svakakva roba doneta za tu priliku izvucena iz ko zna
kojih zaliha,jer nije godinama nasla kupca, a sajam je mesto gde se to u vidu rasprodaje
ponudi gladnim ocima za male pare i napravi se posao gde ga odavno niko vise nije video. Sto bi neki nasi rekli, svaka roba ima svoga kupca. I sad vidim da neko ide na sajam, nikoga neznam da mi isprica sta ima na sajmu, sta se prodaje, i kakve su zabave
nasli tamo. A nova godina nam pada ponedeljak na utorak, sto ne moze biti lepse, prvo vikend da se kupuje po pijacama i buvljacima, i kod kineza, da njih ne zaboravim, jer su
postali za nas spasioci sto se tice oblacenja i obuvanja. Ma niko vise ne popravlja cipele,
kad kod kineza cipele kostaju kolko jedna popravka kod obucara u komsiluku. A kazu
da kinezi imaju svoje gradjane koji skuplaju plastiku, zive u nekim sklepanim shupama
kao nasi Romi ispod Gazele i kod Sava Centra, dakle od 5 ili sest plasticnih flasa naparave dzemper, jaknu ili gomilu druge odece, koja tako smrdi, ima neki otuzni prepoznatljiv miris, siromastva i bede da sa vrata te obara da ti se zamanta i kineskinja koja nezna srpski i zna samo dvadesetak srpskih reci nezainteresovano te usluzi jer i ne ocekuje da svaki kupac se odmah upeca na tu robu. Imaju one oko da skontaju, koja musterija ce da se masi za novcanik i ode srecna sa robom koja je u ogromnim kontejnerima vakumirana velikim presama dosla brodom i raspakivana u iznajmljenim
skladistima na autoputu, prepakivana u bale i odvozena sirom nasih gradova i sela gde
su kinezi poceli da otvaraju svoje radnje. nesto u sali, nesto ozbiljno imitirajuci tarabice neki gataju da ce nam kinezi biti nacionalna manjina koja ce sledeca traziti samostalnu
drzavu u srbiji, zivi bili pa se nagledali, kinezi su stara nacija, vesti u osvajanju geografskog i kulturnog prostora, plodni da vec pojedine radnice koje su radile kod kineza pocinju da radjaju kosooku decu, jer ocito im nije tesko da naskoce i odrade to
po kineski. A vidim sto se svet raduje sto ce biti nova godina, ma niko se ne raduje, ne govori se ni o docecima, ni o garderobi, najludja noc kao da je za neki drugi narod izmisljena a za nas je obicna noc, kad ce mo malop da pucamo, malo ce se raketle ispucavati, raznih boja sa Konjarnika, Dedinja, Petlovog Brda iz centra sa trga gde ce se
par hiljada smrzavati i slusati neke grupe koje nisu uspele da nadju bolju tezgu pa ajd
da za siroke mase radi popularnosti naprave svirku za mase. Neko ce reci, pa nova godina
i nije nas praznik, to je bozic, unosenje badnjaka, pecenica, suve sljive i orasi. To po kalendaru je ostalo u novoj kalendarskoj godini, e tada mi malo pevamo neke nase pesme, malo se prisecamo koje smo vere i nacije, kako se i sa koliko prstiju krstimo, dal bi da palimo za slavu zutu il kako neki kazu belu katolicku svecu. Ma sveca je sveca, bela
il zuta, osvecena il ne osvecena, sa zalepljenom slikom sveca ili ne, mao deblja ili tanja,
malo otesana da udje u svecnjak domacina u kojem se po obicaju sipa po malo psenice i
ukrasi kako ko vec misli da treba i prilici. Ovaj period je poceo sa prvim slavama, Djurdjic, Sv Arandjeo, Nikoljdan i redom sve do proleca ce se izredjati jedna po jedna slava sa posnim ili mrsnim repertoarom, ili vec kako je ko hteo, sto bi rekli da promrsi i
ne sluzi goste posnim jelima, kod nekih ima i posnog i mrsnog, a kod onih koji se drze starih obicaja se strogo postuje predvidjeni jelovnik, Svaka slava se slavi jedan dan, medjutim kod nas, sto nebi moglo dva umesto u podne na rucak, uvece na veceru, a kod nekog se bome to protegne ko Ivkova slava kad joj se nezna ni pocetak ni kraj. A gostiju
sve manje, narod proredio da ide po slavama, treba kupovati poklone, treba spremati gostima za poneti plecku ili tanjir ribe kolaca i torti. Prosla su vremena kad se na slavu nosila samo jabuka i donosila samo jabuka. Vec prema mogucnostima i kako gde na slave se nose darovi, pice, cvece domacici ponekad, samo ponekad i to vise u gradjanskim kucama, kakvo cvece kad ga na selu u svakoj basti ima koliko volis.
Jos nije pocelo al vec kolko sutra ce se sjatiti na nase ulice prodavci badnjaka, a to je grancica cera ili hrasta na njoj uvezana gutica slame i kesica psenice i kukuruza. Izem ti badnjak takav, al ajd valjda je i kod nas dosla ta Europa pa se vise badnjak ne sece u sumi, sad bi neko rekao pa zar da odem sa sekirce na Kalemegdan ili Sumice pa da secem
badnjak po obicaju. Ma ne kazem to, vec kad vidim okicene automobile sa badnjacima dodje mi nako milo i mi badnajk za nas auto imamo da se zna, da kad dzaramo po vatri
sabajle ko polozajnici nabrojimo sve bericetno da bude i svaka varnica da se u nesto nama ugodne pretvori i nase zelje se obistine kolko sutra. A zlobni kazu da smo te obicaje preneli iz paganske mnogobozacke relgije i mnoge praznike ustvari je hriscanstvo
samo prisvojilo sa svojim likovima i ritualom koji vec pogoduje obicajima i obredu.
Pa sta, ima lepote i u tome, reci koje koristimo, njihova znacenja, pa sve to manje vise je
paganskog porekla, nazivi, toponimi, imena mnoga, sve to mirise na neko drugo doba na neki drugi jezik, na neko drugo pismo, da mi oprosti Vuk, koji se dobro pomuci da izbrise ili izmisli ili usvoji po neko strano slovo i po neku novu rec kao sto to cine neki
narodi koji bi da im se jezik razlikuje od naseg. Ma neka, nek im bude, i latinica kojom pisem a ne cirilicom, a sto da ne i jedno i drugo pismo kako mi volja i prakticnije da bude jer cak i na kompjuteru nekad sistem poludi pa ne otvara ono sto je pisano cirilicom. Obicno zimi se na selu sedi uvece pored peci ili ognjista, to vam je ko nezna ko kamin u zidu
gde su visile verige, to jest lanci, a za njih se kacio kazan u kome se kuvala popara ili cicvara ili neko drugo jelo. Toga vise nema u srpskim kucama, ima nekih kamina, placenih podosta da se imitiraju engleski ili neki drugi kamini. Obicno kamin i ne sluzi u
ovim novim kucama svojoj svrsi, vrlo retko se pali, treba to i cistiti, a i dimi, nema idealno nista, pa ce da ode skupi moleraj, ili spanski zid, zavese da pocadje i tako ti kamini skupo placeni samo dekorativno pokazuju kupovnu moc domacina i neki prestiz
da se pokaze i dokaze, da se odglumi bogastvo i gospodstvo. Naj vise me nasmeju venci
okaceni na vratima za bozic kod pravoslavaca, toga nikad nije bilo, niti ce biti, neko to
pokusava da nametne kao obicaj, pa se to prodaje i predstavlja kao moderno i lepo.
Uvek se setim mojeg rodjaka, bolje stojeceg gospodina, inace bivseg clana partije,
kojem su na prijemu poklonili karanfil i uveli ga u elitu. Za bozic on obuce stare pantalone, pocepane carape i sedne na slamu koju je bacio po skupom tepihu i onako
seretski na nase cudjenje gde mu se dedose onolke kravate i bade mantili, italijanske cipele i kosulje. Na njegovu slavu prvi dan su dolazili rodjaci a drugi dan je bio za
partijase, kolege, gde se pilo i krkalo, gde su se krijuci krstili malo slobodniji ili malo
napiti, pevale se neke nase pesme a ne bi trebalo vec po partijskom programu i uverenju.
Doslo je vreme kad se polako navikavamo na zivot koji je kao kredit, otplacujes male ili velike rate, na nesto ti je zauvek stavljena hipoteka, procenat koji ti je obaj gore zaracunao je uvek veliki i dug je uvek veci od nasih mogucnosti i snaga. Na svakom koraku nicu banke i crkve. Ni za banke ni za crkve ic me ne zanima nek otvaraju al
je sve to malo preterano kod osiromasenog i opljackanog i prestrasenog naroda koji jos pamti bombe, avione i plamen od eksplodiranih bombi na mostovima, koje smo mi kao
branili nasim telima, malo sutra, polupase nas kao staru kantu. Ostalo nam je jedino da
lupamo u serpe i lonce, da turimo zvizdajku u usta i setamo ulicama da uzinat ne mogu
crvena gospoda da mirno spavaju dok ih ne skinuse i petokraku sa gradske kuce i zastave
da se ne brukamo kao poslednji bastion komunizma, e koji izraz iz vokalbulara nekih proslih vremena, kad smo svikli na neki drugi misaoni koncept sve drugacije shvatali
a sad sve ispada da prostite naguzicke, neko nas uhvati za zadnjicu i povata nas zbog
nase tvrdoglavosti da svet vidimo onakvim kakav jeste, da taj zapad ili istok ne tumacimo
kako su nas ucali tvorci nekih starih ideologija, da nase navike nisu vise primerene onome sto taj novo svet hoce. Preuzimamo njihove zakone, njihovu ideologiju, deca polako se vracaju veri i uce katihizis ili se edukuju na novim ideologijama, gradjanski se
vaspitavaju, ako znam sta je to bog me ubio. Al onako zvuci nekako demokratski i moderno u skladu sa Europskim standardima. A sad slag na tortu, povod mog pisanja, je
da kad prodje neko vreme pa kad se upregnemu masu nekih kredita, i pocnemo da otplacujemo sve to bice bice kuku lele. A navikli smo da zivimo lepo, da se lepo nosimo,
da vozimo lepa kola, da se predstavljamo boljim nego sto jesmo. Navikli smo da nam
bude lepo, a vise nije, stalno nekog i nesto biramo, skidaju se ucestalo i stavljaju nove ili neke stare slike istih politicara, ubedjuju nas da ce nas spasiti i sve uciniti za nas jer
im je dosta lazi i prevare. Sto me sve to nasmeje i podseca Nusica i na njegove komedije i
sva nasa stvarnost je preslikana stvarnost iz tih njegovih dobro nekada opisanih parodija. Sve to
me malo nasmeje, malo zabrine, malo mi dosadjuje, malo mi se smuci i dodje mi da trazim da me ne vode vise na birackom spisku. Ovi u partijama kazu kritikujes na angro,
sve od reda, ni jedna ti ne valja, svima si anti protivan. Ma ljudi te burgije i burgijase sto
prodaju rog za svecu, sto obecavaju svasta pred izbore a posle udaraju tarife za korupciju
koja se nastavlja uvek u nekom obliku, samo se likovi menjaju i samo naivac moze da poveruje da politika kod nas nije jedna od najprofitabilnijih delatnosti. Svi se guraju u
vlast, jer tu je i mast i slast. Tu se naj pre resavaju sva goruca pitanja porodice, dobiti, stan, lokal za male pare i sa malom kamatom, posao koji obecava, upisati dete na privatan
fakultet ili ga poslati na skolovanje u inostranstvo. Sada vise nije auto prestizan, skup auto, to je sada DZIP. Sa velikim jakim gumama, da sljasti, da izgleda mocno da ti niko
ne sme tek tako da presece put u gradskoh voznji. Setim se jedne estradne pevacice i ona
je pevala da joj dragi kupi dzip. Pa zna ona sta je sada moderno. Ovaj svet je postao jedno
veliko vasartiste, gde se razapinu razne satre, gde ne fali ni zene sa bradom ni kepeci
kao da ceo svet umire boze mi oprosti. Nisam optimista, nisam ni neki cinik, ne verujem
na prvi pogled da ce nesto biti drugacije nego sto je bilo, godine odmicu, fala bogu deca
rastu a mi se tesimo, eh ako mi nismo mogli oni ce valjda videti boljeg zivota.
