Autobus.
Zagušljivo je,prašnjavo i vruće u njemu. Gomila se tiskla kao ovce dok ih ganjaju psi. Bežale bi, al' su se toliko nabile jedna uz drugu da ni mrdnuti ne mogu. Komešaju se,negoduju i nestrpljivo cupkaju. Kasno poslepodne je. A zvezda upekla da umreš.Osećam je i kroz lim iznad svoje glave.Neizdrživo je.
- Majstore,pusti tu klimu nemo' da si tako škrt. Pomresmo ovde! - čuh promukli glas u gomili.
- Ne radi! - doviknu kondukter.
- A prozori? - opet isti glas.
- Ni oni ne rade! I bez talasanja tamo pozadi!
- Nečuveno! Za čega mi ovde plaćamo? Da nas voze ko svinje na klanje?! Pa pocrkaćemo i pre nego što stignemo do klanice! - ljutito prokomentarisa žena do mene.
Nervoza se širila kao zarazna bolest. Čak i kad bih želela ne mogu da je ignorišem. Previše je bila glasna.
- Bem ti ovakav život! - dopre do mene oštar muški glas - Radiš ko crnac a tretiraju te kao psa! Bace ti kosku pa se glođi! Pa i za nju moraš da se boriš sa drugim psima koji misle da na istu imaju pravo! Dokle bre bem im sunce,dokle?! -
- Istinu zboriš. Jutros je u firmi troje njih dobilo rešenja bez produžetka radnog odnosa .A sutra će da prime isto toliko novih. Država nam učini medveđu uslugu sa ovim povlasticama za poslodavce i zapošljavanje novih radnika. A poslodavci pravi vukovi u jagnjećoj koži! Pronašli caku pa šišaju ovce!
- Živa istina.Ima toga i kod nas. Ja se stalno pitam mogu li se u ovoj našoj zemlji Srbiji doneti neki zakoni bez rupa u istom ? Šuplji su nam bre ko švajcerski sir!
- Ma da vam kažem - ubaci se neki stariji gospodin - nije problem u zakonu već u sprovođenju. Zakoni su samo na papiru,da mažu oči nama običnim smrtnicima. Sve sam ja to osetio na sopstvenoj koži. Ali sam sam kriv. Držao se principa pa od istih stradao. Nego da ja vama kažem - principe u špajz,vakumiraj i odloži za neka druga vremena,premaži se svim farbama pa kako vetar duva! To vam je ključ za uspeh danas. Iz partije u partiju i svaki put u onu vodeću pa Bog da te vidi!
- A ne,ne slažem se! - suprotstavi se drugi - Ja sam svog sina savetovao ovako -bolje ti je sine da budeš neko i nešto u maloj partiji nego niko i ništa u velikoj! I dobro sam ga savetovao verujte mi.
Autobus se zaustavio. Nova stanica i nova gomila.
- Ajmo,gurnite se malo pozadi! - povika kondukter - Ne mogu ljudi da uđu!
- A šta smo mi unutra - iznervirano će žena do mene - Već skoro stojimo jedni drugima na nogama! Nečuveno!
U autobusu zavlada pravi stiskavac.Nečija torba žestoko mi je probadala bubreg.Ili je to možda bio lakat.Ne znam.Razmišljala sam samo o tome kako želim da iz istog što pre izađem. U sebi sam se tiho molila da izdržim i da se ne onesvestim. Grčevito sam stiskala torbu u ruci bojeći se da bez iste ne ostanem.Ili sadržaja u njoj. Ne tako davno u istoj ovakvoj situaciji opljačkali su moju najbolju drugaricu. Nije ni primetila dok nije stigla kući. Ukrali su joj novčanik sa svim dokumentima a tek ih je izvadila. Više je plakala za njima nego za novcem jer se žestoko namučila,načekala i naplaćala dok je sve nabavila.
O Bože,samo da stignem kući u jednom komadu.
- Juče sam bila kod njega - dopre do mene jedan tihi ženski glas.
- Zezaš? A žena? - radoznalo priupita druga.
- Nije bila tu.Otišla sa decom kod svojih na selo. Joj,što nam je bilo lepo. Ma predivno. Kako je on dobar.Vidi šta mi je poklonio.Zar nije prelepa? Moji mislili da sam kod Jane,a ja celu noć kod njega. I večeras ću.Rekao je da ima za mene neko iznenađenje.Jedva čekam!
I protiv svoje volje okrenuh se da je vidim.Devojčurak od svojih sedamnaest godina. Prelepa, Ne,predivna.I narukvica na ruci. Kroz glavu mi protutnja misao kako me se to netiče,ali i nota gorčine zabridi mi želucom. Osetih bes,ne prema njoj,već prema tom neodgovornom mužu i ocu,istom onom koji je dao zavet pred bogom i narodom pa isti pogazio. Može li se danas verovati muškarcima? A može li se verovati ženama?
Ugrizoh se za usnu.Ono što ne znaš ne može da te boli - pomislih. O nekim je stvarima bolje ćutati.
- Deder dete,pomeri se malo! Stojiš mi na nozi! Kad već ovi gilipteri što sede nemaju obzira prema nama starijim bakama,onda bar vi što stojite možete malo da nas poštedite!
- Nemojte tako baba. - stade u svoju odbranu mladić koji je sedeo - ja evo sve neću da ustanem i ponudim vam mesto da se ne uvredite pa da mi kažete kako vi niste stari i da me još tu izvičete.
- Gle ti njega! Još si i drzak!
- Eto vidite!Imao sam ja jednom takvu situaciju.Hteo da ustupim mesto jednoj baki u autobusu i još joj lepo rekao - Izvolte vi baba da sednete,a ona će meni - Slušaj ti mali,ja sam baba svojim unucima a ne tebi! Za tebe sam gopođa jel ti jasno?! Izvikala me najstrašnije.Od tada ne ustajem nikome.Ko prvi devojci....
- E bože me sačuvaj od ovakve današnje omladine!
- A što? - buntovnički će mladić - I mi mladi imamo noge...i kičmu...i sve ostalo što i vi.A kako je krenulo vaše godine nećemo ni doživeti!
Nisam mogla više da slušam. Nisam ni morala.Konačno moja stanica. Iz dana u dan sve nervozniji dijalozi,sve umorniji ljudi,sve teže situacije.Da se čovek zabrine.
Na jedvite jade sam se provukla do izlaza.Vozač i kondukter me ljubazno pozdraviše. Uzvratih im i pomislih kako ni njima nije lako. Rudarski je to posao. Teški dani i teški ljudi.
Napolju sam,to je sada najvažnije.Udahnuh vazduh punim plućima.Više mi ni vrućina nije smetala. Na putu do kuće razmišljala sam samo o tuširanju,masaži i sexu. Tri stvari koje bi mi u ovom momentu neopisivo prijale.
- Draga,stigla si. I,kako si provela dan?
- To je odavno prestalo da bude predmet mog razmišljanja - odgovorih mu sa osmehom i sklupčah se u njegovom krilu.
Zagrljaj.
Tišina.
Mir.
Konačno.
Ležala sam u krevetu bez ikakve šanse da zaspim. Po glavi sam prebirala obavljene poslove nadajući se da ništa nisam zaboravila.
Ona dolazi.
Nedeljama unazad obavljale su se pripreme za taj veliki dan. Histerična euforičnost moje mame išla mi je na živce. Čišćenje,krečenje , peglanje kuće i dvorišta za moj pojam otišlo je predaleko. Bežala sam iz iste kad god mi se ukazala prilika za to. Mrzim kada mi nameću obaveze a moja mama je majstor u tome.
Sećam se da sam kao devojka,upravo zbog njenog takvog tretmana,često govorila kako jedva čekam da se udam, da imam svoju kućicu i da u njoj radim ono i onda što meni odgovara. Sa zebnjom bi,dok sam se vraćala kući iz škole (a kasnije i sa faxa) razmišljala o poruci koja će me sačekati na stolu - operi sudove,obriši prašinu,zakuvaj ručak,idi po hleb,operi veš.
Huh!
Moja starija sestra je,posle pregršt neuspelih pokušaja da bude uvučena u istu problematiku, jednostavno počela da se zaobilazi.Razlozi su bili i više nego opravdani.
Jednom joj je mama ostavila poruku sadržaja - zapeci ručak. Kada se vratila sa posla zatekla je sve upravo onako kako je i ostavila.Od moje sestre ni traga a na stolu i na istom onom papiriću samo sa druge strane ispisana poruka za mamu: - Nisi mi napisala kako! Cmok!
Pa pobogu,trebala ga je samo ubaciti u rernu na pola sata i to je to! Ali,ne,za nju je i to bilo komplikovano.
Drugi put je bio još rizičniji. Pošto ,jelte,to i nije toliko komplikovano,trebala je da nam ispeče krompir za ručak. Sve je ona to ok odradila,ali je zaboravila jednu važnu činjenicu - da isključi ringlu i skloni tiganj sa iste. Jednostavno se zaboravila i otišla svojim putem. A nas su, kada smo se vratili iz grada,dočekali vatrogasci, koje su u panici zbog dima koji je šikljao kroz otvoren prozor, zvale komšije. Srećom,osim ugljenisanog krompira i zalepljenog tiganja za usijanu ringliu, nije bilo veće štete.Čak je i naš ljubimac papagaj preživeo. Nije mi jasno kako,ali jeste. Danima posle toga držali smo ga isključivo na terasu da se jadničak malo dozove. Delovao je kao da je u šoku.
Nedugo posle toga usledio je još jedan pokušaj. Pošto je imala drugih obaveza,mama je pozvala sestru da pripazi meso u tiganju na šporetu i da ga povremeno okrene ili protrese.Gledala sam je kako se sva usplahirena i nervozna vrzma oko šporeta,plašljivo gledajući u tiganj na istom. Kretala je sa viljuškom do njega,pa bi uz vrisak ustaknula. I tako par puta dok na kraju nije panično uletela u sobu kod mame i plačnim glasom rekla - Ja ovo ne mogu! Ne,ne,nikako ne mogu!
Na mamino zapanjeno pitanje - zašto pobogu,odgovorila je istim plačnim glasom - Nemoj me terati mama.Ono...ono... skače na mene!
I naravno opet ja. A to što je meso ''skakalo'' i na mene,jer je cvrčalo i prskalo ulje na sve strane, meni i nije bilo tako strašno. Naviklo se.
I to je bilo to.
I poslednji mamin pokušaj da od nje napravi ''domaćicu'' završio se neslavno,što nikako nije bilo slavno za mene. Ali,to nije bio i Moj poslednji pokušaj.
Jedne večeri,dok smo se gledale film,ona izjavi kako joj se jedu palačinke. Ja kažem ok,napraviću smesu,ali samo ako će i ona da ih peče pošto mene mrzi. Može - sa oduševljenjem prihvati. Prvih nekoliko sam ispekla ja. Sad ću ja - kaže ona - samo mi pokaži kako. Njena izjava da to i nije tako teško izmamila mi je osmeh. Super,biće od nje nešto. Ali,ne lezi vraže... Prvo je sipala previše smese,pa je onda istu isprosipala po šporetu.Vrhunac svega je bio njen pokušaj da palačinku okrene, onako iz ruke.Mahnito je mahala tiganjom gore – dole jer joj se naravno palačinka za njega zalepila dok se konačno ista, onako u letu,nepečena i vrela, nije sručila pravo na mene. Opekla me žestoko ali smo se ipak do suza smejale celoj situaciji. Bilo je nekako zabavno gledajući je kako menja izraze lica dok se borila sa tako prostom problematikom - ispeći palačinke.
- Izgleda tako jednostavno kada ti to radiš... – prošaputala je tužno.
Nasmešila sam se. Tada sam shvatila da nije da neće,već ne ume. Za nekoga kao ona bi se reklo da ima dve leve ruke,ili noge,ali pošto je ona levoruka (i levonoga),ne znam koji bi pravi izraz bio za nju. Možda - maler.
Mama je,posmatrajući je tako smotanu i zaboravnu,nebrojano puta i onako uz uzdah govorila - Bože,Bože,šta ćeš ti kad se udaš? A šta će tek tvoj jadni muž? Ima da ostane i gladan i žedan pored tebe takve...I to u najboljem slučaju. U najgorem ćeš mu zapaliti kuću!
Ona se samo smeškala sa uvek spremnim odgovorom.
Prvo je aktuelan bio - Ja neću nikad da se udajem. Pa onda - udaću se za kuvara. Da bi na kraju,pošto je pročitala roman ''Prohujalo sa vihorom'' jednostavno izjavljivala - Misliću o tome sutra...
Ali,i pored svih njenih mana i po pravilu njenih obaveza koje se nemilosrdno sručiše na mene,ja sam je obožavala. I mnogo mi je bilo teško kada je otišla.
A otišla je daleko.
Mnogo daleko.
I udala se.
I ima divnog muža koji sve sa njom radi - kuva,sprema,pere,pegla...
I ne žali se.
Koliko daješ - toliko dobijaš - to je njegov moto. A daje od sebe puno. Jednostavno...voli je.
Obožavam ga što je takav. On je pojam idealnog muškarca. I ona voli njega. Još uvek je loša kuvarica ali se bar trudi. Po nekad ubode pa ispadne dobro to što napravi. A onda me sva srećna zove i hvali se kako je uspela i kako je njen Mr.F. bio oduševljen.Umem tada da se našalim sa njom - I ćorava koka neko zrno ubode - pa se site ismejemo uz podsećanje na njene neuspehe iz lekcija domaćinstva.
Tek negde pred zoru osetih težinu u kapcima.Poslednja misao mi proleti kroz glavu poput sulude ideje.Znam,spremiću smesu za palačinke i dočekaću je sa tiganjom u ruci.Ali,ovoga puta ću držati distancu. Znam da će se odmah setiti naših ''ludosti'' iz mladosti.
I smejaćemo se kao onda.
Moja sestra i ja.
Davno nismo.
Kada odlučiš da poskidaš prašinu i paučinu sa polica prepunih uspomena iz prošlosti,nekako se uvek nametnu i one kojih se nerado sećaš. Rekao bi da sa godinama blede ali kao po nekom ne pisanom pravilu,što smo stariji,one su sve svežije. Čak i oni najsitniji detalji, naizgled beznačajni, postaju nekako važni i sveti,kao nešto što se mora negovati i čuvati...nešto što je deo sazrevanja,građenja sopstvene ličnosti,putokaz budućnosti...
Neko mi je jednom rekao da su to prvi znaci starenja,vreme kada oživljavaš prošlost i živiš kroz nju i upoređuješ svaki momenat sadašnjosti sa onim što je nekada bilo. Možda i jeste tako, ali ne bežim od starosti. Vreme i njegova prolaznost je svakako jedino nad čime nemamo kontrolu.
Jedino od čega po nekad bežim je lucidna stvarnost.A to nema apsolutno nikakve veze sa godinama.
I kao dete bežala sam od iste. Zamišljala sam sebe u nekoj sasvim drugačijoj ulozi života a isti posmatrala kao večitu pozornicu na kojoj bih uvek bila glavna i slavna.
Obožavala sam lutke ali ih nisam imala puno.Zahvaljujući ocu,koji je s vremena na vreme odlazio na put u susednu zemlju Rumuniju,dobiljala bih po koju. Bile su bucmaste,sa velikim plavim očima,napućenim usnicama i trepavicama od kojih zastaje dah. Kosa im je,kao po nekom ne pisanom pravilu,skoro uvek bila bela i kratko pošišana. Obučene u slatke šarene haljinice i plastične ravne cipelice zaista su bile preslatke. Uživala sam u igri sa njima satima, potpuno opčinjena njihovim izgledom. Bile su moj ideal lepote. Sve do jednoga dana kada nam je u komšiluk došla Daca,devojčica preduge smedje kose,krupnih bademastih očiju i osmeha koji u momentu osvaja. Doselila se kod svoje bake u ulazu do mog. Roditelji su joj radili u Nemačkoj i bili su prilično imućni.
Pustila sam je u svoj svet a bolje da nisam. Potpuno mi je razbila koncepciju o originalnosti i lepoti mojih lutaka. Ona je imala lepše...i bolje.Ona je imala ''Barbike''. Prave,pravcate. I sve što ide uz njih - koferčići,garderobica,kućica sa sobicama,krevetići i stočići sa stolicama.
Sećam se da sam tada prvi put u svom mladom životu počela da osećam zavist. Ljubomora je izjedala moje maleno srce kao crv zrelu jabuku. Ipak bih, svako malo, trčala kod nje i molila za dozvolu da se igram njenim igračkama.U zavisnosti od raspoloženja nekada bi me velikodušno pustila u svoje carstvo a ponekad mi jednostavno zalupila vrata pred nosom.Tako mala a već je osećala svoju nadmoć. Bila je lepa,devojčica naučena na sve najbolje i najlepše.I bila je u centru pažnje. U stvari,bila je prava mala ''Barbika''.
Kupovala je drugu decu stranim slatkišima,čokoladicama koje su u to vreme bile pojam za nas. Nije da ih nije bilo,ali smo taj luksuz dobijali na kašičicu i nikako svakodnevno. U nedelji jedan dan - nepisano pravilo. I to je bilo ok,sve dok se nije pojavila Ona. Sećam se da sam tada prvi put probala čokoladicu sa ukusom mentola. Aroma mentola pomešan sa ukusom crne čokolade bila je za mene nešto sasvim novo i nestvarno lepo. Hladila je moje usne dok sam se u isto vreme topila od raznobojnih ukusa u istim. Zbog sećanja na taj osećaj i dan danas obožavam ''ledenu'' čokoladu.
I tako,uzbunila je svu decu kao i mene. Počeli smo da zapitkujemo, zahtevamo i tražimo od roditelja. Nije nam bilo jasno zašto Ona može a mi ne....zašto Ona ima a mi ne? A oni su ''šizili'' od nas.
Da bi me umirio,tata mi je,po povratku sa puta,doneo prelepu veliku lutku sa predivnom belom kosom,dugačkom sve do listova. Nisam je ni pogledala,samo sam neutešno plakala. Ja sam želela Barbiku. Potpuno sam ignorisala pokušaje svojih roditelja da mi objasne da je ta lutka preskupa za nas i da jednostavno ne možem da je priuštimo. Kroz potoke suza i bujice reči, onako detinje, olakšala sam svoju dušu od ljubomore koja me je tištila. Bila sam prilično gruba što je potpuno šokiralo moje roditelje. I doneli su odluku. Pozvali su Dacinu baku i zamolili je da malo porazgovara sa svojom unukom i objasni joj situaciju drugih,razlike u društvu i materijalne prilike i neprilike. A onda su i meni satima držali lekcije o istiom.
Rezultat je bio sledeći - Daca je došla i rekla mi da ne želi više da se igra sa mnom i da joj više ne dolazim jer sam ja siromašna a ona bogata. A to ne ide jedno sa drugim.
Daleko od toga da sam bila siromašna,ali u mojoj detinjoj glavi to je zazvučilo kao nešto mnogo strašno. Ali me je još više zabolelo saznanje da ona ne želi više da se igra sa mnom. I jesam plakala i bila tužna danima...ali prošlo je. Jednog dana sam čula razgovor između mame i komšinice o Daci i njenoj porodici,o problemu koje to dete ima jer joj roditelji sve kupuju i dozvoljavaju kako bi nadoknadili nedostatak svog prisustva.I kako to nije dobro za nju. Ali i to da su i druge mame zabranile svojoj deci da se sa Dacom druže,jer su smatrale da ima loš uticaj na iste. I nekako mi je beše žao nje.
Vremenom sam prevazišla i tu fazu i vratila se svojim lutkama.A ubrzo i ulogama na sopstvenoj pozornici u kojima sam,onako periodično,bila u fazonu lekarke,frizerke,krojačice,učiteljice...Mašte mi nije manjkalo a ni volje,jer sam nekako naučila da živim i uživam u tome što imam. Jedina mrlja u tom savršenom svetu bila je Dacina izjava i rečenica kojom je prekinula naše prijateljstvo.Još dugo me je bolela.
A Daca?
Od Dace sam kasnije dobila svoju prvu Barbiku. Sa godinama je postala moja najbolja komšinica i nerazdvojna drugarica iz školske klupe ali i nezamenjiv prijatelj na mnogobrojnim raskrsnicama života.
Ali i ja njoj...
Jednom mi je neko rekao - život je prepun iznenađenja,pukih slučajnosti koje to nisu,raskrsnica sa sakrivenim putokazima...Ali,bez obzira na svesnost postojanja svega toga,srce skoro uvek presudi.
Mnogo sam puta rekla DA,onda kada sam mislila NE...i obrnuto. Ne bih rekla da je srce imalo nekog udela u tome.Na mnogim sam životnim raskrsnicama promašila put ili prešla na crveno. Dobro,po nekad i na uslovno zeleno. Ali sam se skoro uvek oglušila o ono upozoravajuće žuto.Lagala bih kad bi rekla da su mi to baš uvek bili pogrešni potezi,ali nepromišljeni jesu.
U detinjstvu imah velike planove za sebe. Maštala sam o posebnosti,osvajanju univerzuma,originalnosti u svemu što radim. Vapila sam za divljenjem u očima onih koji me okružuju. Istina je da sam samu sebe doživljavala nekako posebnom, jedinkom kojoj je Bog podario tu čast da svet posmatra svojim očima.I bila sam uverena da se isti vrti upravo oko mene.Ali ne u onom narcisoidnom i sebičnom smislu,kao kada očekujete da vam se svi i svako klanja i ispunjava sve vaše hirove i želje,već mogućnost da ga osetite na svojoj koži,budete učesnik i svedok u dešavanjima oko vas i imate moć da ih doživite onako kako dolikuje...ili ne.
Da li je bilo dolično ili ne,tek moja prva svesnost o surovosti života,njegovoj prolaznosti i strahu beše u mojoj petoj do šestoj godini (koliko sam tada imala) kada su objavili vest o smrti dragog nam (nekada) velikog vođe druga Tita. Sećam se da nas je mama sve skockala kao za vašar jer smo,onako porodično,trebali ići na neku proslavu (rođendan,slava ili nešto treće,ne sećam se više) i odlučno odbijala naše molbe da nju i tatu sačekamo napolje.To se posebno odnosilo na mene jer sam bila poznata po tome da nadjem baru i usled najvećih suša.Čudo jedno kako sam bila ''alergična'' na čistoću.Nadjem li baricu,momentalno sedam u nju.A tek što sam volela da pravim kolače od blata,pa ih skockam raznobojnim mrvicama i nutkam deci po komšiluku.A oni,onako naivni,sve se otimaju da probaju...
Ali,to je neka druga priča.
Elem,doterane,namirisane i čiste sestre i ja nemasmo drugog izbora osim da se,pod pretećim pogledom mame i tate,utišamo i sačekamo vreme za polazak.Ostao je još samo poslednji ritual naših roditelja - da pogledaju vesti na neviđeno starom crno belom TV-u koji je radio na zagrevanje. Joj,još čekanja.Uključiš ga - nema slike ima ton,pustiš ga da radi - dođe slika ali slab signal...šetaj sa antenom po sobi. Antena visi gde stigne pa i na mestima gde ni pomislio ne bi da će se slika pojaviti. Ali,Bože moj,kad za bolje ne znaš i to ti je super. Čudna kutija koja ispušta zvuke i reprodukuje slike.
Dugo sam verovala da u njoj žive mali ljudi koji cele noći vredno rade da bi mi sutradan imali šta da gledamo. I tako,dočekasmo sliku..i vesti...i udarnu vest - na današnji dan,u toliko i toliko sati,preminuo je naš dragi drug Tito.Voditeljka čita i plače.Tata tupo gleda....mama jeca.Ja i srednja sestra se pogledasmo,pa pogledasmo najstariju...i ona plače.Niko mi ništa ne govori a ne usuđujem se da pitam. A onda čujem mamin šapat kroz jecaj...''Bože Ivane,šta će sad sa nama biti? Neka nam je dragi Bog u pomoći...''. Nisam razumela poentu njenog straha.Ali jesam mrzela male ljude u TV-u što su mi rasplakali mamu. I cele noći sam ih mrzela jer sam i kroz zatvorena vrata sobe čula mamine tihe jecaje.Plakala je dugo...i sutradan...i dan posle. I svuda se pričalo o tome. I svi su plakali. A onda sam počela da plačem i ja. Mora se tako. A da me je neko pitao ko je On,ne bih umela da odgovorim osim da je verovatno neko ko je sa svima bio drug....najbolji.Ne bi ga uzalud zvali drugom i tepali mu sa dragi... Znala sam taj osećaj jer sam i sama jako plakala kad sam izgubila drugaricu koja nije htela samnom više da se igra. Mora da je to...
I zaista ne znam zašto sam se setila svega toga.Nova je godina a stare uspomene i sećanja.Valja s vremena na vreme skinuti prašinu i sa njih.Mogle bi,po nekad, biti odličan putokaz na raskrsnicama života.Ko zna...
Da sam ostrvo,bila bih samo još jedna u nizu izgubljena duša. Na oko rajsko,primamljivo i stabilno. Iznutra ranjivo i sklono potapanju.
Ali nisam.
Nije trenutak za to.
Izgledamo li jedni drugima upravo tako dok se posmatramo...u oči,u život,u smisao života.
Izolovali smo se. Kao ostrva. Zajednice same za sebe.Zajednice u prividu. Ostrva koja više nemaju ništa zajedničko.Čak ni vodu jer različito talasa,ni Sunce jer različito greje,ni vetar jer nepredvidivo duva. U neka čak ni brodovi više ne svraćaju.Samo,tu i tamo,tek po koji brodolomnik.I na njemu nisi sam. Dočeka te drugi - kao zračak nade,misao u spasenje,''drug'' za ''dok vas smrt ne rastavi''. I pustite korene ka svetlijoj budućnosti,stabilnoj vezi, doživotnom prijateljstvu. Pa ipak,završite kao ''samci u braku'', usamljenici, razočarani i depresivni zbog neshvaćenosti onog drugog. Umesto topline,sečete se ''britkim rečima'' kao najoštrije sečivo.I onda birate neko drugo ostrvo i mogućnost da opet postanete ''brodolomnik'',makar u mislima. Tamo negde pronaćićemo možda ''Rajsko ostrvo''. I utehu u njemu.
Ipak,postadosmo ostrva bez utehe. Sumnjive su pobude onih koja je nude. I zato brzo potonu.Ali za sobom u nepovrat odnose i one sa nadom.Zato ona umire. I sve je manje ostrva u kojima nada još uvek živi.
***
Da sam ostrvo,bila bih zeleno,sunčano i toplo. U okrugloj Oazi,krasila bi ga ogrlica od najfinijeg peska kao dokaz o njegovoj udobnosti.U pesku bi se igrala deca,mame i tate praveći nestvarno lepe oblike,tvrđave i mostove.Čitave porodice rasterećene svakodnevnice,užurbanosti,besparice i stresnih poslova. Kroz vazduh i vodu talasala bi samo cika i smeh deteta prigrljenog u naletu ljubavi.Roditelj ga vrti kao na ringišpilu da zajedno uživaju u momentima bliskosti.Bogatstvo izobilja hranilo bi gladna usta kad god osete potrebu za tim.
Negde u hladu suncobrana od palmi dremale bi stariji,sretni i zahvalni zbog porodica na okupu. Blaženi osmeh na licu govorio bi više od svake reči.Nema usamljenosti i nema staračkog doma.Ni ''funkcija'' koje se bezuslovno moraju sačuvati u ličnoj svojini. Ni borbi za prestiž u kojima ciljevi opravdavaju sredstva.Ne na tom ostrvu.
Duševni mir,koji je izgubljen.
Iskreni osmeh,koji je zaboravljen.
Lepa reč,koja je podcenjena.
Prijateljstva,koja su poljuljana.
Poštovanje,koje je izdeformisano.
Tolerancija,koja je zakazala.
Velikodušnost,koja je precenjena.
Skromnost,koja je zanemarena
Da sam ostrvo,negovala bih prave vrednosti i nudila ih ljudima kao hleb i so,slatko i vodu,vino najlepšeg roda.Bila bih i vatra i voda,nebo i zemlja,Sunce i Mesec,dan i noć...Balans koji je negde zaboravljen,zanemaren,izignorisan... .
Balans,koji je neophodan.
Da sam ostrvo.
Ali nisam.
Zato mi je verovatno, i tako teško, da razum sva ta ostrva, koja tonu.
Moje.
I Tvoje.
I Njihovo.
Tone.
Ok,jeste da je velika navlakuša i još veća sponzoruša,ali na umeću joj i sama skidam kapu. Zavrnula je ta mnogo ''slavina'' koje,akoćemo pravo,ni curile nisu,al' im ona rupu pronađe i to sa takvom lakoćom, kakvom samo profesionalke rade.
A nije laka roba.
I nije površna.
Ali ume i zna.
Gde,kada,kome i kako.
Muškarci se snebivaju u njenome društvu.
Žene je ogovaraju.
Sa nama je jedno.
Sa njima drugo.
Metarmorfoze za ne verovati.
Cvrkuće i prede.Umiljava se.
A u glavi oštri kanddže kada snimi svoj plen.
Udavala se i razvodila cirka tri puta.
Za toliko bar znamo.
Ima dva stana.
Vikendicu na moru.
Auto iz snova i garderobu od koje zastaje dah.
Ali ne radi za državu.Niti za nekog tamo privatnika.
Samo za sebe...i na sebi.
Njen posao je najteži,ej! Težak umni i fizički rad.
Treba i to znati. Zavrtati i odvrtati.
Pa opet,uvek je rado vidjena.
I kod bivših i kod sadašnjih.
Ljubavnika,prijatelja,poznanika...
I dočekaju je kao kraljicu.
A one,moralne individue,cokću i krste se tom oličenju nemorala.
A prilike izmiču da ih i ne pogledaju.
Ni njihov jad i bedu.
I sva im vrata zatvorena jer ne predu.
Samo cvile.
Nema dekoltea.
Ni šarma.
Samo suza.
Ona ih gleda,saosećajno im se smeši i savetuje :
''Ima nešto što ste zanemarile,jer niste umele i znale.
Muškarci uvek ili bar skoro uvek razmišljaju ''drugom'' glavom..''.
Hoću sertifikat,odlučila sam.Još jedno u nizu parče papira sa pečatom, potpisom i zvanjem koje mi možda nekad ili nikada ne zatreba. Ali put do njega nosi i određene izazove. Zadatke koje valja ispuniti.
No,to i nije tako bitno.
Moj zadatak(o radosti) - pronadji i opiši određenu osobu i njenu profesiju. Posao kojim se bavi mora biti nesvakidašnji,(nikako pravnike,profesore,lekare itd.,) istovremeno lak ali zahtevan,samostalan ali društven,neobavezan ali koristan...
Majko moja,gde to da nadjem?! Izazov za desetku! Glava me je bolela od prevrtanja profesija po istoj.Svakoj je falilo po nešto sa spiska i otpadale su kao jesenje lišće. A ja sam mahala metlom,nadajući se da ću ispod gomile žutog pronaći makar jedan,ali samo jedan zeleni. Već sam gubila nadu. A rokovi stisli,da me uguše!
I onda,sasvim slučajno,spas. I to u pozivu na shoping!
Stigla nova roba kod naše drage mama Soke (tako je iz milošta nazvasmo) u njenoj maloj radnjici antikviteta i polovnih stvari. Radnjica poput ''Second hand''-a,ali unutra sve - od igle do lokomotive. Obožavala sam tamo da kupujem.Uvek bi našla neki komad nameštaja,skulpturicu ili samo knjigu za sitne novce. A i mama Soka uvek ima razumevanja za svakakva stanja- finansijska, emotivna,fizička a bogami i ona psihička. Zbog vedrog duha kojim pleni,i ona i sve njeno,često smo u šali govorili kako nam dodje kao anti-stres terapija.
Kod nje i oko nje je uvek gužva.Ali,ne ulazi ako nemaš nameru da se cenjkaš.To unosi smisao i duh u proces prodaje. Kaže,tako je zanimljivije. Dosadno je kad samo udješ,kupiš i izađeš.I za sobom ostaviš samo prazninu...
Ta radnjica postoji već čitavu jednu deceniju a mama Soka je održava i vodi za čistu desetku. Obožavam taj ''kreativni haos'' koji u njoj vlada.Kada udješ, prvi utisak koji stičeš je konfuznost i nesređenost,ali kada malo zagrebeš po površini svoje površnosti u posmatranju sveta oko sebe,shvatiš da svaka stvar u njoj ima svoje mesto i svoj smisao.
Radnja sa karakterom.Baš tako.
***
Postoje momenti u životu kada se želimo osloboditi stvari koje smatramo starim i istrošenim.Onim istim koje su kupljene sa ljubavlju ali su odradile svoj vek. Po nekad i neke za nas imaju sentimentalnu vrednost,pa ih čuvamo i ako nam nikada više neće zatrebati.Stara lampa neobičnog dizajna,izbledela slika ali predivan ram,ćilim sa već izbledelim bojama,ali još uvek prelep...Baciti ili ne?
Neke nove generacije donose nove odluke i sa lakoćom odlučuju o sudbini onoga što je možda nekome iz njihovih korena bilo posebno ili drago.Ono što je staro ili nije u trendu valja ga se otarasiti.Odluka sa lakoćom doneta.Sa cenom ili bez nje,biće odbačeno.
Ali mama Soka ne predaje tako lako zaboravu nešto što je nekada bilo voljeno. Ni staru lampu,ni demode činiju,ni stari ćilim,garderobu koju niko ne nosi.Ona vredno i neumorno već godinama sakuplja sve ono što neko smatra nepotrebnim i isto izlaže u svojoj maloj radnjici,smatrajući da svaka roba ima svog kupca.I zaista je tako.
Zaintrigirana upornošću i dobrom voljom ove svestrane žene,da strpljivo sakuplja i istražuje sve te ''starine'', izložena vremenskim prilikama i neprilikama,odlučila sam da je zamolim da me malo više upozna sa suštinom i samom idejom posla kojim se bavi.
Kaže, više se i ne seća tačno koliko već dugo traje u ovom poslu. A i kad bi rekla,onda bi odala svoje godine.A to baš i ne voli. Dovoljno je da kaže jako dugo...predugo.
A počela je savim slučajno. Još kao jako mlada dobila je u nasledje kuću od očeve majke,njene bake.U njoj je bilo svačega.Ono što je smatrala suvišnim,stavila je na tender i odlučila da proda. Napisala je na tablu ispred kuće šta sve prodaje i ljudi su počeli da dolaze.Onda joj je došla jedna čarsijska gospođa i pitala je da li hoće da izloži i neke njene nepotrebne stvari.Prodavala ih je bud-zašto,samo da ih se otarasi.A mama Soki je to što joj je nudila bilo prelepo.Sve same starine koje su pričale priču.
Ideja se rodila i mama Soka je počela da prikuplja sve ono što je drugima bilo višak a ona bi procenila da to ipak ima neku vrednost.Možda tu i tamo po koja popravka ili dorada i pretvarala bi ih u nešto sasvim funkcionalno. I tako se,malo po malo,potpuno posvetila tome...i pronašla se....:))
Ali,kao i svaki posao i ovaj,pored zadovoljstva,ima i svoju težinu.
Teško je.
Po nekad.
Sa godinama joj je postajalo još teže.Ali podrška i pomoć bližnjih za nju je presudna.A oni su i više nego voljni da joj se nadju kad god ima potrebe za tim.Teško je propratiti sva godišnja doba, vremenske prilike i neprilike,raspoloženja ljudi i njihove dobre ili loše volje. Po nekad, tu i tamo,precenjonost nečega i nerealni stavovi. Ali,dobro je to što u ovom poslu nema tačke. On traje. I širi se. Nova poznanstva donose nove mogućnosti. Sprijatelji se,stvaraju kontakti i ljudi se sami jave ili je preporuče.Po nekad se, na prvi pogled, učini da joj je stigla gomila ''smeća''. Ali se na kraju ispostavi da je i to što je za nju bilo nepotrebno, nekome i više nego potrebno.I taj sjaj u očima kupca,kada nadje neku davno zaboravljenu stvar,a za kojom je tragao...i osmeh kojim je nagradi...Eh,to je neprocenjivo.Zaboraviš na sve muke i srce ti zaigra da iskoči.
Shvatila sam da mama Soka zaista voli posao kojim se bavi i radi ga sa ljubavlju.Stav koji ima prema kupcu,govori o tome koliko joj je stalo da isti bude zadovoljan.
''Nije sve u novcu'',rekla je ''Čovek sa sobom u grob ništa ne nosi...osim obraza. Valja se suočiti sa onim svevišnjim kad za to dodje vreme.Pa na tender sa nama, da se vagaju sve,za života učinjene ili ne, naše reči i dela.Šta je teže? Svakome po sopstvenoj savesti...''
Mudra žena mama Soka.
***
Nošena utiskom i iskustvom iz predhodnog razgovora,shvatila sam da ipak nije dovoljno nešto samo voleti. Treba umeti i znati,imati osećaj za trenutak i momenat,za prave vrednosti,biti u toku i informisan,nesebično se angažovati. Iskustvo je presudno a ono se u ovom poslu stiče godinama. A opet,ovo nije posao koji može biti ''pasivan''. Svakodnevno novi susreti,nova poznanstva i bubanj sa ''premijom'' koja čeka samo na Vas. A ta premija može biti i stara lampa,demode činija ili istrošeni stari ćilim.
Nikad se ne zna...
Te večeri,poznati joj prostor,odisao je nekim neobjašnjivim seksipilom. I sama se osećala tako.Muzika,kao poziv na dodir dva potpuno pripijena tela,budila je u njoj neku neobjašnjivu strast.
Rezervisao im je mesto u samom uglu,daleko od radoznalih pogleda i gomile koja se tiskala.Širok i veoma udoban nameštaj kaffea na glasu,činio je da se oseća još prijatnije.
Sedeo je tik uz nju i nešto joj ,uz šarmantan osmeh,pričao.Nije čula ni jednu jedinu reč. Samo ga je ćutke posmatrala i s vremena na vreme klimala glavom.Svaki njegov dodir,nonšalantan a moguće i slučajan,delovao je na nju kao strujni udar. Jeza bi prolazila kroz kičmu,izazivajući slabost u nogama koje su klecale.Diskretno ih je prekrstila u slabom pokušaju da ih obuzda ne skidajući pogled sa njega. Rub kratke haljine,izazvan ovakvim pokretom, izdajnički skliznu sa njene butine,otkrivajući više nego što bi trebalo. Nije se potrudila da ga vrati. Osetila je njegov pogled tamo gde je to i želela.
Topila se pred toplinom njegovog daha i muževnosti glasa,tik uz ušnu školjku.Njegov izgovor je preglasna muzika.Njoj nije smetala,baš takva kakva jeste - glasna i erotična.Manje su se čuli snažni otkucaji srca koje je ludački lupalo.Posledica njegove blizine. Ako ovako nastavi sruši će se.Tu pred njim.
Dugo se već nije osećala ovako.Predugo bez njega.
Zaćutao je i pogledao je. Nasmešila mu se. Osećala se čudno.
''O čemu razmišljaš'' pitao je.
''O nama'' odgovorila je iskreno.
''Kako?''
''Zaista želiš da znaš?'' pitala je.
''Da.Šapni mi''
Više nije gledala u njega.Pogledom je pratila dim svoje cigarete,pokušavajući da prepozna oblike koji su lebdeli pred njenim očima. Dovraga,čak i u njima obrisi maglovite strasti tik pripijenih tela u neobičnoj vrtoglavoj igri !
Nije joj dobro.
''Ja čekam'' rekao je i uzeo je za ruku.
Oblizala je usnu kada je spustio jedan vreo poljubac na nju a zatim se primakao još bliže.Više nije razmišljala,samo se prepustila.
Toplim dahom na njegovoj ušnoj školjci započela je svoju viziju,potpuno opijena mirisom njegove kože...
***
''Zamisli sobu.Četiri zida,koji čuvaju tajne ne ispričanih priča parova u nizu. Gnezdo ljubavi. U sobi nema ničega bitnog,osim onoga za nas. Mi.
Ulaziš užurbanim koracima,ali ne pališ svetlo.Znaš da sam tu. Tražiš me pogledom. Približavam ti se nečujno,želeći da što duže sačuvam čar neizvesnosti. Miris mog parfema izdajnički je doplesao do tebe. Naglo se okrećeš i snažno me grliš. Od strasnih poljubaca umalo se nisam srušila. Sporazumevamo se pogledima,dodirima,uzdasima. Tela drhte od nadošle strasti.Osećam tvoj dodir na butininama,lagan i istraživački. Neopisiv osećaj samo uzdasi odaju.Tu si,gde sam te želela i gde sam i želela da budeš. Ako je nebo granica,ja sam je prešla,vođena tvojim dodirima,mirisom tvoje kože,nežnošću....Ljubim svaki deo tebe toplim poljubcima. Govore ti o neizrecivoj ljubavi koju osećam. O zahvalnosti.
Da li znaš koliko te volim...?''
***
Nije sačekao kraj priče.Zgrabio je za ruku i odlučno izveo iz kaffea.Odveo tamo gde je i želela,tamo gde je sve počelo i gde će se možda sve i završiti. Ali,misliće o tome sutra. Sada samo želi noć za pamćenje i njegovu blizinu ušuškana i sklupčana u toplini gnezda...
Jutro kao i svako drugo. Po malo tmurno, po malo hladno. Danima ne osunčano. Organizam mi vapi za zracima Sunca.Sve se teže budim . Ni ustajanje mi nije bolje. Neko moj u šali kaže da bi trebala držati stolicu kraj kreveta. Čisto da posedim i odmorim se posle noćnog sna. A ja se mislim kako to i nije tako loša ideja. Snovi su mi prilično burni pa mi buđenje i ustajanje s razlogom teško pada. Mada, doručak i kafa u krevetu sasvim su dovoljni. Poljubac i jedno ’’vidimo se draga’’ obojiše ovo sumorno jutro.
Dobila sam epitet spavalice. Takav mi je i apetit. Uvek gladna sna. Nekako sam najsrećnija dok spavam. Mnogo je toga što bih volela jednostavno da prespavam. A opet, život prebrzo prolazi. Ne mogu ga živeti spavajući.
Konačno, ustadoh na noge ’’lagane’’, onda kada je jutro već odavno prestalo to da bude. Može mi se i hoće mi se,zašto da ne? Uspela sam u pokušajima da umirim svoju savest što dozvoljavam da mi lenjost krade dan. Ali, to je samo ovaj dan. I još nije prošao.
U kući ’’škripi’’ tišina. Prosto para uši. Odvalila sam muziku do daske. Ako već mora da škripi,neka škripi sa stilom,mislim se. Odmah mi je bilo bolje. Ovo jutro i nije tako loše počelo. Krije li ovaj dan još kakva uzbuđenja? Razjurih se po kući u ritmu muzike plešući od kućnih poslova (u smislu raščišćavanja,brisanja prašine,prostiranja veša) do kuvanja ručka. Dobro to meni ide. I taman sam počela da uživam,čestitajući sebi na odličnoj organizaciji, preseče me reska zvonjava fona. On.
- Hej malena! Stižem za pola sata. Super sam raspoložen a ti se spremi za jedan nezaboravni ,,oralni sex’’!
Molim?!? Ne stigoh ni da progovorim a veza prekinuta. Čoveče,gde me nadje sada?! Kakav ga sad oralni sex spopao? Zar nismo to već obavili? Doduše, ne baš doslovce ali... Nisam mu ja bre Samanta iz ’’Sex i grada’’ pa da mogu bilo kad i bilo gde. U ostalom,trenutno ni samoj sebi ne izgledam previše inspirativno ovako raščupana,zajapurena i mokra. A i ručak će mi zagoreti. Ma, ko šiša ručak! Sredi se – pomislih.
Brzinom munje obavih sve pripreme na sebi. Ma da je neko mogao da me snimi. Ni brzi Gonzales mi nije bio ravan. Sve za mog Silvestera. Skockah se za čistu desetku u rekordnom vremenu. Pa posle nek mi neko kaže da ženama treba čitava jedna decenija da obave pripreme na sebi, dok muškarac čeka i nervozno cupka gledajući na sat. Čista glupost. Bitno je samo za šta se spremamo. I za koga.
U daljini čujem poznati zvuk dok mi se u glavi vrzmala misao kako bi među hiljadu zvukova prepoznala zvuk baš njegovog automobila. Čudo jedno kako se vremenom srodimo sa nekim stvarima. Jednostavno postanu deo nas. Njega prepoznajem i po koraku,glasu,mirisu. I suviše dobro. Da li On to postaje predvidljiv ili ga predugo u meni ima? Ne bih volela da nešto što mi je suviše dobro poznato postane i monotono. Monotonija pretvara ljude u strance.
A kad smo kod monotonije, u kući istu razbih napravivši totalno romantičnu atmosferu. Do skoro ludačku muziku zamenih erotičnim džezom. Prigušena svetla učiniše prostor prijatnijim. Jedino što mi je išlo na nerve je miris ručka koji se lagano krčkao na šporetu u kuhinji. No, pomislih,ako je istina da ljubav muškarca prema ženi ide preko njegovog stomaka, onda će me ovaj moj ’’man’’ voleti još više. Sit muškarac je zadovoljan muškarac,govorila je moja nana. No,to važi i za žene. Sa jednom malecnom razlikom – naš apetit je mnogo veći.
Zauzimam pozu na krevetu. Srce mi ludački lupa, da iskoči. Čujem vrata kako se otvaraju. Iznenadna promaja zalupi kuhinjski prozor. Naježila sam se. Što od promaje, što od njegovog parfema koji je zbog iste doplesao do mene. Slaba sam na muškarce koji lepo mirišu. Prosto se raspametim i mogu slobodno reći da mi je to fetiš. Između ostalog.
Nešto je lupilo u hodniku i ja se trgoh. Usledila je i psovka. Ohladih se kao špricer od kockica leda.
- Što je pobogu ovde ovoliko mračno?! Umalo ne poginuh u hodniku!
Od zbunjenosti ne umeh da odgovorim. Kakvo je bre sad to pitanje? Ustala sam i polako mu prišla. Nosio je nešto u rukama.
- Pa čekam te. I čekam na ono zbog čega si došao.
- Ahaaaaa – nasmejao se – pa izvoli.
Tutnuo mi je neki poveliki zamotuljak u ruke. Glupavo sam gledala ne znajući šta da radim sa njim. Nešto je lepo mirisalo ali ipak... Zbunjeno sam ga pogledala.
-Pa otvaraj,šta čekaš? Samo pažljivo.
Polako sam odmotavala papir sa kutije. Miris je postajao sve intenzivniji. U glavi sam prebirala po idejama šta bi to moglo biti,ali uzalud. Raspakivanje mi nikada nije izgledalo duže, samim tim što sam morala biti krajnje pažljiva.
Obožavam poklone.I da poklanjam i da primam.Svojevremeno sam često dragim osobama poklanjala po neku sitnicu.Onako,bez razloga. Ali taj čudesan sjaj i bljesak sreće u njihovim očima, zbog moje sitne pažnje,za mene je bio neprocenjiv. U tim trenucima moje srce bilo je veliko kao planeta.I puno. Imalo se,moglo se. Danas je situacija malo drugačija. Sada poklanjaju meni. I opet mi je srce veliko. I puno.
Konačno, poslednji papir.
Predamnom se ukaza neverovatan prizor. Kažem neverovatan jer zaista nisam mogla da se pomirim sa sazananjem da je pod ’’oralnim sexsom’’ podrazumevao upravo to - oralno uživanje čulom ukusa. Voćna salata,jagode sa šlagom,koštunjavo voće,čokolada. Predivno! Već pripremljen prostor začinili smo rajskom trpezom uz laganu muziku i čašu crnog vina. Direktni pogledi bez izgovorene i jedne reči razbijeni su jedino reskim zvukom čaša. Chears!
Uhvatio je moj zagonetni smešak između gutljaja vina.
- Smešiš se. Jel da da sam te iznenadio?
- Jako. Ali smejem se i svojoj ludosti. Osvrni se oko sebe.Šta misliš da sam očekivala?
Nasmejao se.
- Dodji draga. Dan je tek počeo. Još je mnogo toga...
Negde između poljupca kroz glavu mi protututnja misao – ručak! Zagoreće. Ali odmah zatim slegoh ramenima.On može da pričeka.U ostalom,bolje da zagori ručak,nego mi.
I zabole me više što u nečijim očima nisam svetica.
Ni Andjeo.
I što mi sve naše kao kost u grlu stoji.
Što me smaraš noćima misleći na mene
pa se jutrom budim sva slomljena
od noći provedenih sa tobom.
Jebi se!
Mogu li ti lepšu želju poželeti?
Mogu li ti lepši poklon pokloniti?
Idiote!
Ekran. Belina blješti. Peku me oči od nje. Prsti mi igraju nad tastaturom ne dodirujući je. Neke misli,koje ne želim da mislim, brišu želju za pisanjem. Ignorišem ih.
U uglu stola treperi plamen mirišljave sveće.Čula sam negde da on upija miris cigarete. Sležem ramenima. Ne bitno mi je to. Sviđa mi se kako dim iste obigrava oko plamena stvarajući neobične oblike. On pleše. Čarobno...
Kažu da ako dovoljno dugo posmatraš plamen, pred očima ti zaigra lik osobe koja te voli. Ne verujem u to. Za sve prikaze pred očima krivim jedino podsvest. Nešto što nosimo duboko u sebi, pritajene osećaje koje ne delimo, misli kojih se plašimo. Isto je i sa snovima. Puka proekcija onoga o čemu maštamo,čemu se nadamo i podsvesno priželjkujemo. Ili ono što nas mori,tišti,kida.
Poznajem ljude koji veruju da im se snovi obistinjuju. Boje se da zaspu.Kažu da im je najteže kada sanjaju voljene.Smrznu se od strepnje da se sanjano ne obistini. Jezivo. Može li to biti?
Poznajem i ljude koji mi rekoše da su im snovi crno-beli. Kao prastari film. Olakšavajuća okolnost za krvave scene. Teško mi je da poverujem u to. Moji su snovi u boji. I sve moje.
Jutros osvanula nedelja.
Sve zatvoreno osim kineza. Oni rade i nedeljom. Nisam fan ali ipak svratih. Cunjalo mi se nešto.
U ogromnom prostoru Kineske robne kuće može se naći sve. Od igle do lokomotive - što kažu (doduše one dečije.Ali sa šinama. Pišti i ispušta neki dim koji smrdi na izgorelu gumu).
Umalo nisam pala u nesvest kad me zapahnu miris naftalina koji ujedno i ne podnosim. On im dodje kao zaštitni znak,simbol za prepoznavanje čulom mirisa. Sećam se da mi je mama jednom na poklon donela lepe kućne papuče. Ma odmah sam znala da su made in China. Danima mi je ceo hodnik smrdeo na naftalin. Ni pranje nije pomoglo. I bacih ih. Izvini mama,ali što je mnogo,mnogo je. U smeće sa glavoboljom.
Drugi znak prepoznavanja je sklonost kineza ka šljaštećem ''glamuru''. Čoveče, svaki komad garderobe, veša,obuće, torbi,igračaka.... ma sve obavezno mora da ima ( u manjoj ili većoj meri) šljokice, perlice, đinđuvice i ostali propratni materijal za ulepšavanje.
Vidim savršen model košulje. Kroj mi odgovara skroz. Pogledam je malo bolje a ono na crnoj podlozi florescentno zelenim šljokicama po sred grudi piše ''I love you''... I hate you - pomislih u sebi.
Operisani su od ukusa. Mada, umeju i oni po nekad da iznenade. Znam za mnogo dobre komade odeće direktno iz Kine. Nekada je njihova svila bile veoma cenjena i popularna. Šteta što je sada postala demode. Mislim svila.
- Želite li nešto da probate?- upita me ljubazna prodavačica koja me je svo vreme strpljivo pratila. Pogledah je i ne odoleh iskušenju da je ne priupitam kako svakodnevno podnosi ovaj intenzivan miris naftalina.
- Ne pitaj - kaže - Kukaju mi svi kući kako im smrdim.Muž mi ne da ni da ga poljubim dok se ne istuširam. A ja imam osećaj da mi se u kožu uvukao ovaj miris. Ali šta ću, mora da se radi. Nego,jeste li odabrali šta?
Odlučno odmahnuh glavom. Imam jedno pravilo - iz kineske radnje ništa ne probam pre pranja. Jednostavno ne mogu. Imam neku averziju prema njihovim stvarima.
Krenuh dalje. Čitav jedan raf za odrasle garderobe,donjeg veša,torbica i koje čega još sa aplikacijama male Kity tik-tak. Draga Trešnjo,setila sam se tvog posta i sita se ismejala. Bravo ti ga! Stvarno nisam imala predstavu da je toliko popularna. Osim kod moje dece. Mada, trenutno je aktuelniji Peppa Pig. Pitam se samo kada će ono doći na red i u kom obliku.Hm...
No,ako ćemo po likovima iz crtaća, meni je uvek bila IN majušna Betty Boop. Sva je nekako tvity and sexi. Pravi slatkiš. Neki se moji prijatelji opasno lože na nju. Ne pitam zašto...Jasno mi.
I tako. Cunjala sam još malčice da ne mislim misli koje ne želim da mislim.
Nisam kupila ništa.
Miris naftalina dobila sam besplatno.
***
Belina više ne štipa.
Samo neko sećanje koga ne želim da se sećam.
Eto...tako mi došlo.
Ona je veoma uspešan advokat.
Odvažna,hrabra,elokventna,načitana,mudra.
Bogat vokabular,izuzetno držanje i odevanje sa stilom odavali su utisak veoma pouzdane, odgovorne i osobe od stila. Bilo je pravo zadovoljstvo i privilegija biti u njenom društvu. Nesigurne osobe su je se klonile,one druge pokušavale da je osvoje ali Ona je uvek morala biti ta koja bira. Činjenica da je mogla biti izabrana za nju je bila ravna porazu.I u mnoštvu šarenih lica,obojenih reči i gomile koja se tiskala Ona je izabrala mene. Posmatrala sam je dok mi je prilazila. Čak i sa kosom podignutom u strogu pundju,garderobi koja je pokrivala svaki delić njenog tela i potpuno ne našminkanom licu,izgledala je fascinantno. To držanje,manekenski siguran hod,fiksiran pogled koji govori – našla sam svoju tačku gledišta i ništa me drugo ne zanima,terao je prolaznike da joj se sa uzdahom sklanjaju sa puta. Zaista je ostavljala bez daha.
U tim delićima sekunde kroz glavu mi protutnji misao kako bi lepo bilo biti Ona. Izazivati divljenje gde god se pojaviš.Mamiti uzdahe. Trgoh se. Par krupnih prodornih očiju gledao je pravo u moje a zatim vreo dah na obrazu. Primamljiv parfem na momenat me baci u morske dubine. Ah,kakvo osveženje. Mirisala je tako predivno.Lagani poljubac zatreperi na mom obrazu…
- Pa gde si ti malena? Utopila se u rutinu pa se ne daš videti? Nedostaješ mi ovih dana.
Pročitala je divljenje u mojim očima ali nije ništa rekla samo mi je blago povukla ruku.
– Hajde,idemo odavde. Previše je radoznalih pogleda…gušim se.
Svi pokušaji slučajnih prolaznika ili poznanika da joj se obrate,zaustave je ili započnu razgovor bili su propraćeni samo blagim osmehom i klimanjem glave. Ona ima svoj cilj i ne dozvoljava remećenje na putu do njega. Izlaz i ja u njenoj ruci. Uvek sam se pitala zašto baš ja? Zašto me toliko voli?Zašto uživa u mom društvu i zašto kad se sastanemo ne podnosi prisustvo trećeg lica? Odlučila sam,pitaću je. Zaista me zanimalo. Mislim,jednostavna sam,umetnik u duši i sigurno bi,kad je ne bih poznavala,pripadala onoj grupi koja bi je se klonila jer nisam tako samouverena i sigurna u sebe kao Ona. Ne bih je volela za neprijatelja,ni u kom pogledu jer,ako reč ume da ubije Ona bi je sigurno pronašla. Onaj, ko se njoj zameri, loše se provede. Ona kosi rafalom reči od kojih se lediš. A za pola njih nikada u životu nisi ni čuo. Bukvalno ostavlja bez teksta.
Zato se nikada nisam upuštala u raspravu sa njom. I znam da Ona to poštuje. Ipak,kada smatram da nije u pravu, biram način na koji ću joj to reći i da li ću. Ali to ne smatram popustljivošću ili povlačenjem već opštom kulturom, nečijim pravom na sopstveno mišljenje i stavove. Zato nas dve razgovaramo ali se nikada ne ubeđujemo i ne nadmudrujemo.
Odvela me je u svoj stan.Obožavam ga delom jer sam i sama učestvovala u njegovom uređenju. Otmeno mestašce sa zidovima u crvenoj,crnoj i beloj boji i odabranim slikama na njima, mahom poznatih umetnika ili likova koje je zastupala,bez nameštaja sa kojim se sudaraš i prirodnim svetlom koje se provlači kroz svaku poru organizma. Noću,sav u raznobojnom sjaju gradskih svetiljki koje su bacale svetlost kroz visoke prozore, delovao je nekako erotično. Tako je izgledao i sada.
Natočila nam je vino u elegantnim kristalnim čašama.Crno.Samo je ono dolazilo u obzir. Tu smo se skroz našle.
– Želim nešto da ti pokažem – rekla je – uradila sam nešto potpuno ludo.Znam da će ti se dopasti jer je to i tvoj san. Mislim da si u stvari Ti glavni krivac za tu moju ludost. Da nismo pričale o tome prilikom našeg poslednjeg susreta možda ne bih ni razmišljala ali… podstakla si me. Ma znaš mene,kad nešto namislim a uz to mi se ideja i dopadne… ma moram to i da uradim inače pucam.
Prebirala sam po mislima šta bi to moglo da bude. U poslednje vreme sam prilično rasejana i zaboravna. Valjda je to moj beg, neki odbrambeni mehnizam od suludo lucidne stvarnosti i svakodnevnice. Zaboravim i šta sam juče ručala.
– Ti? Ma daj! Da li mi pričamo o istoj osobi? Mislim da bi se pre kamen rasprso nego ti. Slušam.Ma, pretvorila sam se u uvo.
– Nema šta da se sluša. Ovo se gleda...
Počela je da skida sako.Činila je to lagano,skoro kao neki ritual. Pomislila sam kako nam još samo muzika nedostaje pa da sve izgleda poprilično sexi,ono – kao striptiz.
- Čekaj da pustim muziku. Mmmm...jazz
Ma da li ona to meni čita misli?! Pogledala sam je zbunjeno i nisam znala da li da se glasno nasmejem ili da se zabrinem. Čemu ovo vodi?
Otpila je dobar gutljaj vina i nastavila ali ovoga puta njišući se blago u ritmu muzike. Jedno dugme…drugo dugme…treće dugme…Uhvatila sam se kako u sebi brojim dugmad na košulji koju je otkopčavala. Ma bilo je nemoguće skrenuti pogled sa nje. Radila je to kao dobro uvežbani profesionalac.
U ostalom,kao i sve drugo. To je Ona.
Dugme na rukavu…dugme na drugom rukavu…Opet brojim. Naglo mi je okrenula ledja. Zanjihala je bokovima prateći lagane ritmove opijajuće muzike,lagano izvlačeći košulju iz uskih pantalona. Jedan kraj…drugi kraj…Košulja se njihala u slobodi pokreta prateći liniju njenog tela.Podigla je ruku i jednim odlučnim pokretom oslobodila kosu iz stroge pundje. Rasula se u talasima do polovine ledja. Onda se naglo okrenula i pogledala me pravo u oči. Raznobojna ulična svetla prelivala su se na njenom telu naglašavajući savršenu konturu istog.Pomisla sam kako bi bila idealno platno za slikanje.Na tom telu i savršenoj koži imalo bi se šta bojom reći.Stajala je predamnom samo u košulji i donjem vešu i gledala me…gledala…gledala. Ma šta Ona to radi?! Ne poznajem je ovakvu.Ma,nisam verovala ni da je sposobna za ovako nešto. Toliko suptilnosti,originalnosti i raznobojnih osećaja u Njenim pokretima…u Njoj. Uživala je u svakom činu svog izvođenja. A ja sam buljila u nju sva u zbrkanim mislima ne znajući kako da odreagujem na ovu predstavu.
Na kraju sam ipak jednostavno prasnula u smeh. Istina je u stvari ta,da mi je bilo užasno neprijatno i da sam smehom prikrivala taj osećaj neprijatnosti.
- Ma zašto se pobogu smeješ? – pitala me je prividno ozbiljna .Mislim da me je pročitala.
- Slušaj,ako je sve ovo ono što si želela da mi pokažeš,onda to radiš na potpuno pogrešnu adresu. Iskreno mi je žao što u ovom tvom ritualu ili scenskom izvođenju ne uživa neki muškarac koji bi se verujem ovde pred tobom rastopio kao sladoled na suncu koji bi ti posle sa apetitom posrkala. A ja znam kakav apetit ti umeš da imaš!
– Hahahahaha,al si luda! Obožavam te! Jel da da si se smrzla? Slušaj,ako nekome kažeš za ovo …
- Ma kome da kažem? Niko mi ne bi ni verovao!
Njen prodoran smeh odzvanjao je u meni kao eho.Retko se smejala ali kada je to činila,činila je iz srca.Zaista mi je večeras delovala luckasto.Potpuno drugačija i nepoznata Ona.
- Da znaš i da ne bi. Ovakvu mene vide samo privilegovani. A sad se pripremi za ono glavno. Tadammmm…
Naglim pokretom spustila je košulju sa levog ramena i prišla mi sasvim blizu. Tetovaža!
Predivna tetovaža leptira sa retro motivima oko njega. Ostala sam bez daha.Još jednom pred njom i još jednom pred njenom veličinom. Ispod tog oklopa gordosti i samouverenosti,krila se žena burnih emocija,raznobojna u svojoj erotičnosti i sklona svakakvim ludostima. Baš onakva kakva sam i sama želela da budem.Odsanjala je moj san i pretvorila ga u javu. Ona.
- Ovo je za tebe Andjele moj…ljubim te.
I opet lagani poljubac na obrazu zatreperi …
***
- Znaš li da te volim?
-Znam.Ali ne znam Zašto?
-Zato što si Ti moj večni izvor nade…
Isključila sam se.
I ne želim ponovo da se uključim!
Ne dok ne prodje ova zimo....,prazno....,klopo....i alko-manija!
Da li igde postoji narod koji toliko robuje hranom i pićem kao ovde u Vojvodini? A sve pod izgovorom-društva radi,da se skupimo,sastanemo,proslavimo kako dolikuje!
I mrzim što sam blizu tolikom broju rodbine! Svi mi se bre rodjendani,godišnjice i raznorazni jubileji,pored Nove godine i Božića, onako zaverenički smestili baš u Decebar i Januar! Samo da živa izadjem iz svega! Ma živa hoću,ali i ugojena!
Ovde bre kad počneš da pevušiš onu Đoletovu "Al se nekad dobro jelo,baš!",samo kažu "Jel?" i odma na sto raznorazne đakonije! Pa ti sad vidi,oćeš ili nećeš! Smeš li ili ne smeš! Borba je bre to!
Kotlići,prasići,sosovi,mesine,šunke,kobasice.pite,pogače,kiflice,domaće rakije i vina,kolači i torte! Joj!
Sve lepo servirano,diše,miriše i sto posto domaće!
Gde god odem,samo nutkaju!
Ne odbijaj - društva radi!
Ne odbijaj - uvrediće se slavljenik!
Ne odbijaj - uvrediće se domaćica!
Ne odbijaj - Nova godina je!
Ne odbijaj - pa pobogu,Božić je!
I biće sada - ne odbijaj,Srpska Nova....
E nema šanse! Tačka,isključujem se! Nema me! Otišla,nestala,isparila!
Odbijam!
U društvu pijem samo čaj!
Slavljenike ću da izljubim i to sutradan kad društvo ode!
Domaćice ću da pohvalim na estetici i uloženom trudu,zamolim za kafu i ćaskam o sadnji bašte u proleće!
Jubileje ću da propratim,ali bez gužve,galame i po mogustvu u solo varijanti,samo ja i slavljenik.
A što se Nove i Božića tiče,tu sam Bogu hvala mirna do daljnjeg!
A Srpska....? Idem,što da ne,društva radi,ali ne kućna varijanta i ne gladna!
Na dijeti sam!
U svakom pogledu!
Definitivno!
Isključena!
..Tamo gde Sunce oživi boje..
..i gde Mesec svojim pokrivačem krije tajne noći..
...i gde Duga ispunjava želje,
dok se kupam u vedrini njenih nijansi...
Život uvek ima smisao.
