Kada odlučiš da poskidaš prašinu i paučinu sa polica prepunih uspomena iz prošlosti,nekako se uvek nametnu i one kojih se nerado sećaš. Rekao bi da sa godinama blede ali kao po nekom ne pisanom pravilu,što smo stariji,one su sve svežije. Čak i oni najsitniji detalji, naizgled beznačajni, postaju nekako važni i sveti,kao nešto što se mora negovati i čuvati...nešto što je deo sazrevanja,građenja sopstvene ličnosti,putokaz budućnosti...
Neko mi je jednom rekao da su to prvi znaci starenja,vreme kada oživljavaš prošlost i živiš kroz nju i upoređuješ svaki momenat sadašnjosti sa onim što je nekada bilo. Možda i jeste tako, ali ne bežim od starosti. Vreme i njegova prolaznost je svakako jedino nad čime nemamo kontrolu.
Jedino od čega po nekad bežim je lucidna stvarnost.A to nema apsolutno nikakve veze sa godinama.
I kao dete bežala sam od iste. Zamišljala sam sebe u nekoj sasvim drugačijoj ulozi života a isti posmatrala kao večitu pozornicu na kojoj bih uvek bila glavna i slavna.
Obožavala sam lutke ali ih nisam imala puno.Zahvaljujući ocu,koji je s vremena na vreme odlazio na put u susednu zemlju Rumuniju,dobiljala bih po koju. Bile su bucmaste,sa velikim plavim očima,napućenim usnicama i trepavicama od kojih zastaje dah. Kosa im je,kao po nekom ne pisanom pravilu,skoro uvek bila bela i kratko pošišana. Obučene u slatke šarene haljinice i plastične ravne cipelice zaista su bile preslatke. Uživala sam u igri sa njima satima, potpuno opčinjena njihovim izgledom. Bile su moj ideal lepote. Sve do jednoga dana kada nam je u komšiluk došla Daca,devojčica preduge smedje kose,krupnih bademastih očiju i osmeha koji u momentu osvaja. Doselila se kod svoje bake u ulazu do mog. Roditelji su joj radili u Nemačkoj i bili su prilično imućni.
Pustila sam je u svoj svet a bolje da nisam. Potpuno mi je razbila koncepciju o originalnosti i lepoti mojih lutaka. Ona je imala lepše...i bolje.Ona je imala ''Barbike''. Prave,pravcate. I sve što ide uz njih - koferčići,garderobica,kućica sa sobicama,krevetići i stočići sa stolicama.
Sećam se da sam tada prvi put u svom mladom životu počela da osećam zavist. Ljubomora je izjedala moje maleno srce kao crv zrelu jabuku. Ipak bih, svako malo, trčala kod nje i molila za dozvolu da se igram njenim igračkama.U zavisnosti od raspoloženja nekada bi me velikodušno pustila u svoje carstvo a ponekad mi jednostavno zalupila vrata pred nosom.Tako mala a već je osećala svoju nadmoć. Bila je lepa,devojčica naučena na sve najbolje i najlepše.I bila je u centru pažnje. U stvari,bila je prava mala ''Barbika''.
Kupovala je drugu decu stranim slatkišima,čokoladicama koje su u to vreme bile pojam za nas. Nije da ih nije bilo,ali smo taj luksuz dobijali na kašičicu i nikako svakodnevno. U nedelji jedan dan - nepisano pravilo. I to je bilo ok,sve dok se nije pojavila Ona. Sećam se da sam tada prvi put probala čokoladicu sa ukusom mentola. Aroma mentola pomešan sa ukusom crne čokolade bila je za mene nešto sasvim novo i nestvarno lepo. Hladila je moje usne dok sam se u isto vreme topila od raznobojnih ukusa u istim. Zbog sećanja na taj osećaj i dan danas obožavam ''ledenu'' čokoladu.
I tako,uzbunila je svu decu kao i mene. Počeli smo da zapitkujemo, zahtevamo i tražimo od roditelja. Nije nam bilo jasno zašto Ona može a mi ne....zašto Ona ima a mi ne? A oni su ''šizili'' od nas.
Da bi me umirio,tata mi je,po povratku sa puta,doneo prelepu veliku lutku sa predivnom belom kosom,dugačkom sve do listova. Nisam je ni pogledala,samo sam neutešno plakala. Ja sam želela Barbiku. Potpuno sam ignorisala pokušaje svojih roditelja da mi objasne da je ta lutka preskupa za nas i da jednostavno ne možem da je priuštimo. Kroz potoke suza i bujice reči, onako detinje, olakšala sam svoju dušu od ljubomore koja me je tištila. Bila sam prilično gruba što je potpuno šokiralo moje roditelje. I doneli su odluku. Pozvali su Dacinu baku i zamolili je da malo porazgovara sa svojom unukom i objasni joj situaciju drugih,razlike u društvu i materijalne prilike i neprilike. A onda su i meni satima držali lekcije o istiom.
Rezultat je bio sledeći - Daca je došla i rekla mi da ne želi više da se igra sa mnom i da joj više ne dolazim jer sam ja siromašna a ona bogata. A to ne ide jedno sa drugim.
Daleko od toga da sam bila siromašna,ali u mojoj detinjoj glavi to je zazvučilo kao nešto mnogo strašno. Ali me je još više zabolelo saznanje da ona ne želi više da se igra sa mnom. I jesam plakala i bila tužna danima...ali prošlo je. Jednog dana sam čula razgovor između mame i komšinice o Daci i njenoj porodici,o problemu koje to dete ima jer joj roditelji sve kupuju i dozvoljavaju kako bi nadoknadili nedostatak svog prisustva.I kako to nije dobro za nju. Ali i to da su i druge mame zabranile svojoj deci da se sa Dacom druže,jer su smatrale da ima loš uticaj na iste. I nekako mi je beše žao nje.
Vremenom sam prevazišla i tu fazu i vratila se svojim lutkama.A ubrzo i ulogama na sopstvenoj pozornici u kojima sam,onako periodično,bila u fazonu lekarke,frizerke,krojačice,učiteljice...Mašte mi nije manjkalo a ni volje,jer sam nekako naučila da živim i uživam u tome što imam. Jedina mrlja u tom savršenom svetu bila je Dacina izjava i rečenica kojom je prekinula naše prijateljstvo.Još dugo me je bolela.
A Daca?
Od Dace sam kasnije dobila svoju prvu Barbiku. Sa godinama je postala moja najbolja komšinica i nerazdvojna drugarica iz školske klupe ali i nezamenjiv prijatelj na mnogobrojnim raskrsnicama života.
Ali i ja njoj...
..Tamo gde Sunce oživi boje..
..i gde Mesec svojim pokrivačem krije tajne noći..
...i gde Duga ispunjava želje,
dok se kupam u vedrini njenih nijansi...
Život uvek ima smisao.
