Da sam ostrvo,bila bih samo još jedna u nizu izgubljena duša. Na oko rajsko,primamljivo i stabilno. Iznutra ranjivo i sklono potapanju.
Ali nisam.
Nije trenutak za to.
Izgledamo li jedni drugima upravo tako dok se posmatramo...u oči,u život,u smisao života.
Izolovali smo se. Kao ostrva. Zajednice same za sebe.Zajednice u prividu. Ostrva koja više nemaju ništa zajedničko.Čak ni vodu jer različito talasa,ni Sunce jer različito greje,ni vetar jer nepredvidivo duva. U neka čak ni brodovi više ne svraćaju.Samo,tu i tamo,tek po koji brodolomnik.I na njemu nisi sam. Dočeka te drugi - kao zračak nade,misao u spasenje,''drug'' za ''dok vas smrt ne rastavi''. I pustite korene ka svetlijoj budućnosti,stabilnoj vezi, doživotnom prijateljstvu. Pa ipak,završite kao ''samci u braku'', usamljenici, razočarani i depresivni zbog neshvaćenosti onog drugog. Umesto topline,sečete se ''britkim rečima'' kao najoštrije sečivo.I onda birate neko drugo ostrvo i mogućnost da opet postanete ''brodolomnik'',makar u mislima. Tamo negde pronaćićemo možda ''Rajsko ostrvo''. I utehu u njemu.
Ipak,postadosmo ostrva bez utehe. Sumnjive su pobude onih koja je nude. I zato brzo potonu.Ali za sobom u nepovrat odnose i one sa nadom.Zato ona umire. I sve je manje ostrva u kojima nada još uvek živi.
***
Da sam ostrvo,bila bih zeleno,sunčano i toplo. U okrugloj Oazi,krasila bi ga ogrlica od najfinijeg peska kao dokaz o njegovoj udobnosti.U pesku bi se igrala deca,mame i tate praveći nestvarno lepe oblike,tvrđave i mostove.Čitave porodice rasterećene svakodnevnice,užurbanosti,besparice i stresnih poslova. Kroz vazduh i vodu talasala bi samo cika i smeh deteta prigrljenog u naletu ljubavi.Roditelj ga vrti kao na ringišpilu da zajedno uživaju u momentima bliskosti.Bogatstvo izobilja hranilo bi gladna usta kad god osete potrebu za tim.
Negde u hladu suncobrana od palmi dremale bi stariji,sretni i zahvalni zbog porodica na okupu. Blaženi osmeh na licu govorio bi više od svake reči.Nema usamljenosti i nema staračkog doma.Ni ''funkcija'' koje se bezuslovno moraju sačuvati u ličnoj svojini. Ni borbi za prestiž u kojima ciljevi opravdavaju sredstva.Ne na tom ostrvu.
Duševni mir,koji je izgubljen.
Iskreni osmeh,koji je zaboravljen.
Lepa reč,koja je podcenjena.
Prijateljstva,koja su poljuljana.
Poštovanje,koje je izdeformisano.
Tolerancija,koja je zakazala.
Velikodušnost,koja je precenjena.
Skromnost,koja je zanemarena
Da sam ostrvo,negovala bih prave vrednosti i nudila ih ljudima kao hleb i so,slatko i vodu,vino najlepšeg roda.Bila bih i vatra i voda,nebo i zemlja,Sunce i Mesec,dan i noć...Balans koji je negde zaboravljen,zanemaren,izignorisan... .
Balans,koji je neophodan.
Da sam ostrvo.
Ali nisam.
Zato mi je verovatno, i tako teško, da razum sva ta ostrva, koja tonu.
Moje.
I Tvoje.
I Njihovo.
Tone.
Lepe misli imaš .
Ja ustvari nerazumem zašto je sve ovako kada malo malo pa sretnem dušu kao što je tvoja . Šta to kida te veze među njima ili još gore sprečava da se okupe i već jednom kažu DOSTA !!
Na žalost,dragi prijatelju,ipak mislim da nije dovoljno samo reći ''dosta'',mada je najbezbolnije. Svaka drugo ''preduzimanje'' za sobom bi povuklo i posledice.
Koliko je još onih koji će na ''miran'' način reći upravo tu reč i preduzeti mere bez one čuvene gore navedena '' cilj opravdava sredstva?''.
Nisam shvatio ovaj tvoj post kao nesto tvoje licno ili nesto sto se ne tice svih nas. I jeste odraz svakodnevnice u kojoj na zalost niko nije nedodirljiv. Na veoma suptilan nacin si opisala blizu buducnost, u koliko se nesto ne preduzme.Ali,kao sto si dole u komentaru rekla,nije dovoljno reci - dosta.
Na tvom ostrvu vazduh zaista lepo mirise. Pozdrav Andjele.
Dopada mi se stil i metafora. Veliko zadovoljstvo mi je bilo čitati ovaj post.
Ali ako je lično, mala primedba:
Iako su ostrva različito udaljena od iste su materije: majčice zemlje, tako da ipak, svi mi, bez obzira na udaljenost ili različitost, činimo celinu...
LoneWolf...
osamljen...usamljen...sam....kao ostrvo. O tome govori tvoj nick....
Nismo baš uvek ono za čega se predstavljamo...ili onakvim kakvima nas drugi vide. Ne nužno. Ali jesmo priča za sebe,čak i kada nam se putevi ukrste,ili nam životi ''liče''.
Možda celina,koja je postala neshvatljivo različita,bez obzira na to što je sazdana od istog materijala.
I mada ja priželjkujem drugačije,ipak ne postoje ''zajednički'' izbori.
Zahvaljujem ti na tragu i šaljem topli pozdrav.
Hvala na toplim pozdravima.
Dozvoli mi još nešto: želim da kažem da smo od istog sačinjeni a da nas razni ljudi različito vide zaslepljeni svojom bezgrešnom sposobnošću da sude drugima... tu mislim i na onu mogućnost izbora koju pominješ a koja je preveliki zalogaj za neke,,,
Pojedinačna različitost je ono što ulepšava ukupnu sliku.
PS. Usamljen jesam, baš kao neko ostrvo, ali kad sretnem sličnomišljenike kao što si ti, lakše je...
..Tamo gde Sunce oživi boje..
..i gde Mesec svojim pokrivačem krije tajne noći..
...i gde Duga ispunjava želje,
dok se kupam u vedrini njenih nijansi...
Život uvek ima smisao.
