Jednom mi je neko rekao - život je prepun iznenađenja,pukih slučajnosti koje to nisu,raskrsnica sa sakrivenim putokazima...Ali,bez obzira na svesnost postojanja svega toga,srce skoro uvek presudi.
Mnogo sam puta rekla DA,onda kada sam mislila NE...i obrnuto. Ne bih rekla da je srce imalo nekog udela u tome.Na mnogim sam životnim raskrsnicama promašila put ili prešla na crveno. Dobro,po nekad i na uslovno zeleno. Ali sam se skoro uvek oglušila o ono upozoravajuće žuto.Lagala bih kad bi rekla da su mi to baš uvek bili pogrešni potezi,ali nepromišljeni jesu.
U detinjstvu imah velike planove za sebe. Maštala sam o posebnosti,osvajanju univerzuma,originalnosti u svemu što radim. Vapila sam za divljenjem u očima onih koji me okružuju. Istina je da sam samu sebe doživljavala nekako posebnom, jedinkom kojoj je Bog podario tu čast da svet posmatra svojim očima.I bila sam uverena da se isti vrti upravo oko mene.Ali ne u onom narcisoidnom i sebičnom smislu,kao kada očekujete da vam se svi i svako klanja i ispunjava sve vaše hirove i želje,već mogućnost da ga osetite na svojoj koži,budete učesnik i svedok u dešavanjima oko vas i imate moć da ih doživite onako kako dolikuje...ili ne.
Da li je bilo dolično ili ne,tek moja prva svesnost o surovosti života,njegovoj prolaznosti i strahu beše u mojoj petoj do šestoj godini (koliko sam tada imala) kada su objavili vest o smrti dragog nam (nekada) velikog vođe druga Tita. Sećam se da nas je mama sve skockala kao za vašar jer smo,onako porodično,trebali ići na neku proslavu (rođendan,slava ili nešto treće,ne sećam se više) i odlučno odbijala naše molbe da nju i tatu sačekamo napolje.To se posebno odnosilo na mene jer sam bila poznata po tome da nadjem baru i usled najvećih suša.Čudo jedno kako sam bila ''alergična'' na čistoću.Nadjem li baricu,momentalno sedam u nju.A tek što sam volela da pravim kolače od blata,pa ih skockam raznobojnim mrvicama i nutkam deci po komšiluku.A oni,onako naivni,sve se otimaju da probaju...
Ali,to je neka druga priča.
Elem,doterane,namirisane i čiste sestre i ja nemasmo drugog izbora osim da se,pod pretećim pogledom mame i tate,utišamo i sačekamo vreme za polazak.Ostao je još samo poslednji ritual naših roditelja - da pogledaju vesti na neviđeno starom crno belom TV-u koji je radio na zagrevanje. Joj,još čekanja.Uključiš ga - nema slike ima ton,pustiš ga da radi - dođe slika ali slab signal...šetaj sa antenom po sobi. Antena visi gde stigne pa i na mestima gde ni pomislio ne bi da će se slika pojaviti. Ali,Bože moj,kad za bolje ne znaš i to ti je super. Čudna kutija koja ispušta zvuke i reprodukuje slike.
Dugo sam verovala da u njoj žive mali ljudi koji cele noći vredno rade da bi mi sutradan imali šta da gledamo. I tako,dočekasmo sliku..i vesti...i udarnu vest - na današnji dan,u toliko i toliko sati,preminuo je naš dragi drug Tito.Voditeljka čita i plače.Tata tupo gleda....mama jeca.Ja i srednja sestra se pogledasmo,pa pogledasmo najstariju...i ona plače.Niko mi ništa ne govori a ne usuđujem se da pitam. A onda čujem mamin šapat kroz jecaj...''Bože Ivane,šta će sad sa nama biti? Neka nam je dragi Bog u pomoći...''. Nisam razumela poentu njenog straha.Ali jesam mrzela male ljude u TV-u što su mi rasplakali mamu. I cele noći sam ih mrzela jer sam i kroz zatvorena vrata sobe čula mamine tihe jecaje.Plakala je dugo...i sutradan...i dan posle. I svuda se pričalo o tome. I svi su plakali. A onda sam počela da plačem i ja. Mora se tako. A da me je neko pitao ko je On,ne bih umela da odgovorim osim da je verovatno neko ko je sa svima bio drug....najbolji.Ne bi ga uzalud zvali drugom i tepali mu sa dragi... Znala sam taj osećaj jer sam i sama jako plakala kad sam izgubila drugaricu koja nije htela samnom više da se igra. Mora da je to...
I zaista ne znam zašto sam se setila svega toga.Nova je godina a stare uspomene i sećanja.Valja s vremena na vreme skinuti prašinu i sa njih.Mogle bi,po nekad, biti odličan putokaz na raskrsnicama života.Ko zna...
Tih dana, iz maja osamdesetih, sećam se po tome što sam bila zbunjena.
Vaspitačica susedne grupe je padala u nesvest. Od tuge. Svaki dan.
Moja vaspitačica je samo plakala, i gotovo se izvinjavala što ne pada u nesvest od tuge. Pravdala se da je popila tablete za smirenje.
Kod kuće su bili relativno normalni, sa izuzetkom moje majke koja je sakupljala sve dnevne i nedeljne novine koje su ličile na smrtovnice.
Baba je bila smirena. S vremena na vreme bi ponovila „doš’o djavo po svoje“.
Nedavno sam nashla novine koje je moj tata sacuvao iz tog perioda, i jednostavno ne mogu iz ove perspektive , da zamislim koja je to bila masovna hipnoza..
pozz Andjelina
Cao Andjelce, evo ja malo svratila pa hajd da kazem nesto. Ja sam tada bila tinejdzerka, i mene je bilo sramota sto ne mogu da placem a svi oko mene placu. Bas ovih dana se povela neka prica o danasnjem vremenu, o korupciji, o skolovanju, o svemu i svacemu a u sustini sve jad i beda od razgovora i meni se mahinalno omaklo "Druze Tito mi ti se kunemo...."
Šljivka,
drago mi je što sam ti probudila sećanja.
''Žalilo'' se...
Mada se prečesto i danas ''žali'',samo na drugačiji način.Onda delima,danas rečima.
Topli pozdrav za tebe mila...
Dok čitah ovaj tvoj komentar,kroz glavu mi protutnji izjava moje pokojne nane,nedugo posle Titove smrti, kad je počela ona borba za prevlast...
''Nekoga ćemo od blata da pravimo''...a kad pomen na tog nekoga u to isto blato i baciše,ona se uzjogunila pa se sa ljudima raspravljala rečenicom '' Lako je vama mrtve da blatite i svu krivicu da svalite.Mrtva usta ne mogu da se brane!'' Ma nije dala na druga T., ni jednu jedinu ružnu reč.
A ova današnja situacija? Ma pusto presipanje iz šupljeg u prazno...eto!
Pozdravčić Slavičice ,budi mi dobro...DD
..Tamo gde Sunce oživi boje..
..i gde Mesec svojim pokrivačem krije tajne noći..
...i gde Duga ispunjava želje,
dok se kupam u vedrini njenih nijansi...
Život uvek ima smisao.
DD