Ležala sam u krevetu bez ikakve šanse da zaspim. Po glavi sam prebirala obavljene poslove nadajući se da ništa nisam zaboravila.
Ona dolazi.
Nedeljama unazad obavljale su se pripreme za taj veliki dan. Histerična euforičnost moje mame išla mi je na živce. Čišćenje,krečenje , peglanje kuće i dvorišta za moj pojam otišlo je predaleko. Bežala sam iz iste kad god mi se ukazala prilika za to. Mrzim kada mi nameću obaveze a moja mama je majstor u tome.
Sećam se da sam kao devojka,upravo zbog njenog takvog tretmana,često govorila kako jedva čekam da se udam, da imam svoju kućicu i da u njoj radim ono i onda što meni odgovara. Sa zebnjom bi,dok sam se vraćala kući iz škole (a kasnije i sa faxa) razmišljala o poruci koja će me sačekati na stolu - operi sudove,obriši prašinu,zakuvaj ručak,idi po hleb,operi veš.
Huh!
Moja starija sestra je,posle pregršt neuspelih pokušaja da bude uvučena u istu problematiku, jednostavno počela da se zaobilazi.Razlozi su bili i više nego opravdani.
Jednom joj je mama ostavila poruku sadržaja - zapeci ručak. Kada se vratila sa posla zatekla je sve upravo onako kako je i ostavila.Od moje sestre ni traga a na stolu i na istom onom papiriću samo sa druge strane ispisana poruka za mamu: - Nisi mi napisala kako! Cmok!
Pa pobogu,trebala ga je samo ubaciti u rernu na pola sata i to je to! Ali,ne,za nju je i to bilo komplikovano.
Drugi put je bio još rizičniji. Pošto ,jelte,to i nije toliko komplikovano,trebala je da nam ispeče krompir za ručak. Sve je ona to ok odradila,ali je zaboravila jednu važnu činjenicu - da isključi ringlu i skloni tiganj sa iste. Jednostavno se zaboravila i otišla svojim putem. A nas su, kada smo se vratili iz grada,dočekali vatrogasci, koje su u panici zbog dima koji je šikljao kroz otvoren prozor, zvale komšije. Srećom,osim ugljenisanog krompira i zalepljenog tiganja za usijanu ringliu, nije bilo veće štete.Čak je i naš ljubimac papagaj preživeo. Nije mi jasno kako,ali jeste. Danima posle toga držali smo ga isključivo na terasu da se jadničak malo dozove. Delovao je kao da je u šoku.
Nedugo posle toga usledio je još jedan pokušaj. Pošto je imala drugih obaveza,mama je pozvala sestru da pripazi meso u tiganju na šporetu i da ga povremeno okrene ili protrese.Gledala sam je kako se sva usplahirena i nervozna vrzma oko šporeta,plašljivo gledajući u tiganj na istom. Kretala je sa viljuškom do njega,pa bi uz vrisak ustaknula. I tako par puta dok na kraju nije panično uletela u sobu kod mame i plačnim glasom rekla - Ja ovo ne mogu! Ne,ne,nikako ne mogu!
Na mamino zapanjeno pitanje - zašto pobogu,odgovorila je istim plačnim glasom - Nemoj me terati mama.Ono...ono... skače na mene!
I naravno opet ja. A to što je meso ''skakalo'' i na mene,jer je cvrčalo i prskalo ulje na sve strane, meni i nije bilo tako strašno. Naviklo se.
I to je bilo to.
I poslednji mamin pokušaj da od nje napravi ''domaćicu'' završio se neslavno,što nikako nije bilo slavno za mene. Ali,to nije bio i Moj poslednji pokušaj.
Jedne večeri,dok smo se gledale film,ona izjavi kako joj se jedu palačinke. Ja kažem ok,napraviću smesu,ali samo ako će i ona da ih peče pošto mene mrzi. Može - sa oduševljenjem prihvati. Prvih nekoliko sam ispekla ja. Sad ću ja - kaže ona - samo mi pokaži kako. Njena izjava da to i nije tako teško izmamila mi je osmeh. Super,biće od nje nešto. Ali,ne lezi vraže... Prvo je sipala previše smese,pa je onda istu isprosipala po šporetu.Vrhunac svega je bio njen pokušaj da palačinku okrene, onako iz ruke.Mahnito je mahala tiganjom gore – dole jer joj se naravno palačinka za njega zalepila dok se konačno ista, onako u letu,nepečena i vrela, nije sručila pravo na mene. Opekla me žestoko ali smo se ipak do suza smejale celoj situaciji. Bilo je nekako zabavno gledajući je kako menja izraze lica dok se borila sa tako prostom problematikom - ispeći palačinke.
- Izgleda tako jednostavno kada ti to radiš... – prošaputala je tužno.
Nasmešila sam se. Tada sam shvatila da nije da neće,već ne ume. Za nekoga kao ona bi se reklo da ima dve leve ruke,ili noge,ali pošto je ona levoruka (i levonoga),ne znam koji bi pravi izraz bio za nju. Možda - maler.
Mama je,posmatrajući je tako smotanu i zaboravnu,nebrojano puta i onako uz uzdah govorila - Bože,Bože,šta ćeš ti kad se udaš? A šta će tek tvoj jadni muž? Ima da ostane i gladan i žedan pored tebe takve...I to u najboljem slučaju. U najgorem ćeš mu zapaliti kuću!
Ona se samo smeškala sa uvek spremnim odgovorom.
Prvo je aktuelan bio - Ja neću nikad da se udajem. Pa onda - udaću se za kuvara. Da bi na kraju,pošto je pročitala roman ''Prohujalo sa vihorom'' jednostavno izjavljivala - Misliću o tome sutra...
Ali,i pored svih njenih mana i po pravilu njenih obaveza koje se nemilosrdno sručiše na mene,ja sam je obožavala. I mnogo mi je bilo teško kada je otišla.
A otišla je daleko.
Mnogo daleko.
I udala se.
I ima divnog muža koji sve sa njom radi - kuva,sprema,pere,pegla...
I ne žali se.
Koliko daješ - toliko dobijaš - to je njegov moto. A daje od sebe puno. Jednostavno...voli je.
Obožavam ga što je takav. On je pojam idealnog muškarca. I ona voli njega. Još uvek je loša kuvarica ali se bar trudi. Po nekad ubode pa ispadne dobro to što napravi. A onda me sva srećna zove i hvali se kako je uspela i kako je njen Mr.F. bio oduševljen.Umem tada da se našalim sa njom - I ćorava koka neko zrno ubode - pa se site ismejemo uz podsećanje na njene neuspehe iz lekcija domaćinstva.
Tek negde pred zoru osetih težinu u kapcima.Poslednja misao mi proleti kroz glavu poput sulude ideje.Znam,spremiću smesu za palačinke i dočekaću je sa tiganjom u ruci.Ali,ovoga puta ću držati distancu. Znam da će se odmah setiti naših ''ludosti'' iz mladosti.
I smejaćemo se kao onda.
Moja sestra i ja.
Davno nismo.
....lijepo lijepo napisano....moj stariji braco je imao "strašne smetnje" prilikom žetve blitve u polju...a da činjenicu s ljepljivim prstima dok se bere grožđe ni ne spominjem.... nije mu dato da bude fizikalac i intelektualac je od a do ž....tako im je valjda suđeno....ljubav bratsko sestrinska nema premca....neki dan gledah reportažu o braći Kličko...matori ljudi , prebogati, uspješni a vole se ko klinci....prekrasno....hvala ti na priči Andjelina
o boze koliko dugo nije bilo ovakve divne price,bas sam se slatko ismejala, znajuci tebe i tvog posmatranja sa druge strane u cudjenju hahaha a jos slatka sa tim ocima hahaha...
Lepa priča.
Ja imam mlađeg brata kojeg beskrajno volim. Za razliku od mene, on je jedan cool flegmatik kojeg nista ne može da iznervira i pomeri iz pameti. Kad je bio mali, izmislio je frazu „za moje godine je dobro“ s kojom se pomirljivo vadio iz svakog posla koji bi nakaradno radio. Sad, kad smo odavno odrasli, ja i dalje to „ma u redu je, za tvoje godine je dobro“ upotrebim da ga pecnem kad nešto „otalja“.
..Tamo gde Sunce oživi boje..
..i gde Mesec svojim pokrivačem krije tajne noći..
...i gde Duga ispunjava želje,
dok se kupam u vedrini njenih nijansi...
Život uvek ima smisao.
nije mu dato da bude fizikalac i intelektualac je od a do ž....tako im je valjda suđeno....ljubav bratsko sestrinska nema premca....neki dan gledah reportažu o braći Kličko...matori ljudi , prebogati, uspješni a vole se ko klinci....prekrasno....hvala ti na priči Andjelina
