Da sam ostrvo,bila bih samo još jedna u nizu izgubljena duša. Na oko rajsko,primamljivo i stabilno. Iznutra ranjivo i sklono potapanju.
Ali nisam.
Nije trenutak za to.
Izgledamo li jedni drugima upravo tako dok se posmatramo...u oči,u život,u smisao života.
Izolovali smo se. Kao ostrva. Zajednice same za sebe.Zajednice u prividu. Ostrva koja više nemaju ništa zajedničko.Čak ni vodu jer različito talasa,ni Sunce jer različito greje,ni vetar jer nepredvidivo duva. U neka čak ni brodovi više ne svraćaju.Samo,tu i tamo,tek po koji brodolomnik.I na njemu nisi sam. Dočeka te drugi - kao zračak nade,misao u spasenje,''drug'' za ''dok vas smrt ne rastavi''. I pustite korene ka svetlijoj budućnosti,stabilnoj vezi, doživotnom prijateljstvu. Pa ipak,završite kao ''samci u braku'', usamljenici, razočarani i depresivni zbog neshvaćenosti onog drugog. Umesto topline,sečete se ''britkim rečima'' kao najoštrije sečivo.I onda birate neko drugo ostrvo i mogućnost da opet postanete ''brodolomnik'',makar u mislima. Tamo negde pronaćićemo možda ''Rajsko ostrvo''. I utehu u njemu.
Ipak,postadosmo ostrva bez utehe. Sumnjive su pobude onih koja je nude. I zato brzo potonu.Ali za sobom u nepovrat odnose i one sa nadom.Zato ona umire. I sve je manje ostrva u kojima nada još uvek živi.
***
Da sam ostrvo,bila bih zeleno,sunčano i toplo. U okrugloj Oazi,krasila bi ga ogrlica od najfinijeg peska kao dokaz o njegovoj udobnosti.U pesku bi se igrala deca,mame i tate praveći nestvarno lepe oblike,tvrđave i mostove.Čitave porodice rasterećene svakodnevnice,užurbanosti,besparice i stresnih poslova. Kroz vazduh i vodu talasala bi samo cika i smeh deteta prigrljenog u naletu ljubavi.Roditelj ga vrti kao na ringišpilu da zajedno uživaju u momentima bliskosti.Bogatstvo izobilja hranilo bi gladna usta kad god osete potrebu za tim.
Negde u hladu suncobrana od palmi dremale bi stariji,sretni i zahvalni zbog porodica na okupu. Blaženi osmeh na licu govorio bi više od svake reči.Nema usamljenosti i nema staračkog doma.Ni ''funkcija'' koje se bezuslovno moraju sačuvati u ličnoj svojini. Ni borbi za prestiž u kojima ciljevi opravdavaju sredstva.Ne na tom ostrvu.
Duševni mir,koji je izgubljen.
Iskreni osmeh,koji je zaboravljen.
Lepa reč,koja je podcenjena.
Prijateljstva,koja su poljuljana.
Poštovanje,koje je izdeformisano.
Tolerancija,koja je zakazala.
Velikodušnost,koja je precenjena.
Skromnost,koja je zanemarena
Da sam ostrvo,negovala bih prave vrednosti i nudila ih ljudima kao hleb i so,slatko i vodu,vino najlepšeg roda.Bila bih i vatra i voda,nebo i zemlja,Sunce i Mesec,dan i noć...Balans koji je negde zaboravljen,zanemaren,izignorisan... .
Balans,koji je neophodan.
Da sam ostrvo.
Ali nisam.
Zato mi je verovatno, i tako teško, da razum sva ta ostrva, koja tonu.
Moje.
I Tvoje.
I Njihovo.
Tone.
Ok,jeste da je velika navlakuša i još veća sponzoruša,ali na umeću joj i sama skidam kapu. Zavrnula je ta mnogo ''slavina'' koje,akoćemo pravo,ni curile nisu,al' im ona rupu pronađe i to sa takvom lakoćom, kakvom samo profesionalke rade.
A nije laka roba.
I nije površna.
Ali ume i zna.
Gde,kada,kome i kako.
Muškarci se snebivaju u njenome društvu.
Žene je ogovaraju.
Sa nama je jedno.
Sa njima drugo.
Metarmorfoze za ne verovati.
Cvrkuće i prede.Umiljava se.
A u glavi oštri kanddže kada snimi svoj plen.
Udavala se i razvodila cirka tri puta.
Za toliko bar znamo.
Ima dva stana.
Vikendicu na moru.
Auto iz snova i garderobu od koje zastaje dah.
Ali ne radi za državu.Niti za nekog tamo privatnika.
Samo za sebe...i na sebi.
Njen posao je najteži,ej! Težak umni i fizički rad.
Treba i to znati. Zavrtati i odvrtati.
Pa opet,uvek je rado vidjena.
I kod bivših i kod sadašnjih.
Ljubavnika,prijatelja,poznanika...
I dočekaju je kao kraljicu.
A one,moralne individue,cokću i krste se tom oličenju nemorala.
A prilike izmiču da ih i ne pogledaju.
Ni njihov jad i bedu.
I sva im vrata zatvorena jer ne predu.
Samo cvile.
Nema dekoltea.
Ni šarma.
Samo suza.
Ona ih gleda,saosećajno im se smeši i savetuje :
''Ima nešto što ste zanemarile,jer niste umele i znale.
Muškarci uvek ili bar skoro uvek razmišljaju ''drugom'' glavom..''.
Hoću sertifikat,odlučila sam.Još jedno u nizu parče papira sa pečatom, potpisom i zvanjem koje mi možda nekad ili nikada ne zatreba. Ali put do njega nosi i određene izazove. Zadatke koje valja ispuniti.
No,to i nije tako bitno.
Moj zadatak(o radosti) - pronadji i opiši određenu osobu i njenu profesiju. Posao kojim se bavi mora biti nesvakidašnji,(nikako pravnike,profesore,lekare itd.,) istovremeno lak ali zahtevan,samostalan ali društven,neobavezan ali koristan...
Majko moja,gde to da nadjem?! Izazov za desetku! Glava me je bolela od prevrtanja profesija po istoj.Svakoj je falilo po nešto sa spiska i otpadale su kao jesenje lišće. A ja sam mahala metlom,nadajući se da ću ispod gomile žutog pronaći makar jedan,ali samo jedan zeleni. Već sam gubila nadu. A rokovi stisli,da me uguše!
I onda,sasvim slučajno,spas. I to u pozivu na shoping!
Stigla nova roba kod naše drage mama Soke (tako je iz milošta nazvasmo) u njenoj maloj radnjici antikviteta i polovnih stvari. Radnjica poput ''Second hand''-a,ali unutra sve - od igle do lokomotive. Obožavala sam tamo da kupujem.Uvek bi našla neki komad nameštaja,skulpturicu ili samo knjigu za sitne novce. A i mama Soka uvek ima razumevanja za svakakva stanja- finansijska, emotivna,fizička a bogami i ona psihička. Zbog vedrog duha kojim pleni,i ona i sve njeno,često smo u šali govorili kako nam dodje kao anti-stres terapija.
Kod nje i oko nje je uvek gužva.Ali,ne ulazi ako nemaš nameru da se cenjkaš.To unosi smisao i duh u proces prodaje. Kaže,tako je zanimljivije. Dosadno je kad samo udješ,kupiš i izađeš.I za sobom ostaviš samo prazninu...
Ta radnjica postoji već čitavu jednu deceniju a mama Soka je održava i vodi za čistu desetku. Obožavam taj ''kreativni haos'' koji u njoj vlada.Kada udješ, prvi utisak koji stičeš je konfuznost i nesređenost,ali kada malo zagrebeš po površini svoje površnosti u posmatranju sveta oko sebe,shvatiš da svaka stvar u njoj ima svoje mesto i svoj smisao.
Radnja sa karakterom.Baš tako.
***
Postoje momenti u životu kada se želimo osloboditi stvari koje smatramo starim i istrošenim.Onim istim koje su kupljene sa ljubavlju ali su odradile svoj vek. Po nekad i neke za nas imaju sentimentalnu vrednost,pa ih čuvamo i ako nam nikada više neće zatrebati.Stara lampa neobičnog dizajna,izbledela slika ali predivan ram,ćilim sa već izbledelim bojama,ali još uvek prelep...Baciti ili ne?
Neke nove generacije donose nove odluke i sa lakoćom odlučuju o sudbini onoga što je možda nekome iz njihovih korena bilo posebno ili drago.Ono što je staro ili nije u trendu valja ga se otarasiti.Odluka sa lakoćom doneta.Sa cenom ili bez nje,biće odbačeno.
Ali mama Soka ne predaje tako lako zaboravu nešto što je nekada bilo voljeno. Ni staru lampu,ni demode činiju,ni stari ćilim,garderobu koju niko ne nosi.Ona vredno i neumorno već godinama sakuplja sve ono što neko smatra nepotrebnim i isto izlaže u svojoj maloj radnjici,smatrajući da svaka roba ima svog kupca.I zaista je tako.
Zaintrigirana upornošću i dobrom voljom ove svestrane žene,da strpljivo sakuplja i istražuje sve te ''starine'', izložena vremenskim prilikama i neprilikama,odlučila sam da je zamolim da me malo više upozna sa suštinom i samom idejom posla kojim se bavi.
Kaže, više se i ne seća tačno koliko već dugo traje u ovom poslu. A i kad bi rekla,onda bi odala svoje godine.A to baš i ne voli. Dovoljno je da kaže jako dugo...predugo.
A počela je savim slučajno. Još kao jako mlada dobila je u nasledje kuću od očeve majke,njene bake.U njoj je bilo svačega.Ono što je smatrala suvišnim,stavila je na tender i odlučila da proda. Napisala je na tablu ispred kuće šta sve prodaje i ljudi su počeli da dolaze.Onda joj je došla jedna čarsijska gospođa i pitala je da li hoće da izloži i neke njene nepotrebne stvari.Prodavala ih je bud-zašto,samo da ih se otarasi.A mama Soki je to što joj je nudila bilo prelepo.Sve same starine koje su pričale priču.
Ideja se rodila i mama Soka je počela da prikuplja sve ono što je drugima bilo višak a ona bi procenila da to ipak ima neku vrednost.Možda tu i tamo po koja popravka ili dorada i pretvarala bi ih u nešto sasvim funkcionalno. I tako se,malo po malo,potpuno posvetila tome...i pronašla se....:))
Ali,kao i svaki posao i ovaj,pored zadovoljstva,ima i svoju težinu.
Teško je.
Po nekad.
Sa godinama joj je postajalo još teže.Ali podrška i pomoć bližnjih za nju je presudna.A oni su i više nego voljni da joj se nadju kad god ima potrebe za tim.Teško je propratiti sva godišnja doba, vremenske prilike i neprilike,raspoloženja ljudi i njihove dobre ili loše volje. Po nekad, tu i tamo,precenjonost nečega i nerealni stavovi. Ali,dobro je to što u ovom poslu nema tačke. On traje. I širi se. Nova poznanstva donose nove mogućnosti. Sprijatelji se,stvaraju kontakti i ljudi se sami jave ili je preporuče.Po nekad se, na prvi pogled, učini da joj je stigla gomila ''smeća''. Ali se na kraju ispostavi da je i to što je za nju bilo nepotrebno, nekome i više nego potrebno.I taj sjaj u očima kupca,kada nadje neku davno zaboravljenu stvar,a za kojom je tragao...i osmeh kojim je nagradi...Eh,to je neprocenjivo.Zaboraviš na sve muke i srce ti zaigra da iskoči.
Shvatila sam da mama Soka zaista voli posao kojim se bavi i radi ga sa ljubavlju.Stav koji ima prema kupcu,govori o tome koliko joj je stalo da isti bude zadovoljan.
''Nije sve u novcu'',rekla je ''Čovek sa sobom u grob ništa ne nosi...osim obraza. Valja se suočiti sa onim svevišnjim kad za to dodje vreme.Pa na tender sa nama, da se vagaju sve,za života učinjene ili ne, naše reči i dela.Šta je teže? Svakome po sopstvenoj savesti...''
Mudra žena mama Soka.
***
Nošena utiskom i iskustvom iz predhodnog razgovora,shvatila sam da ipak nije dovoljno nešto samo voleti. Treba umeti i znati,imati osećaj za trenutak i momenat,za prave vrednosti,biti u toku i informisan,nesebično se angažovati. Iskustvo je presudno a ono se u ovom poslu stiče godinama. A opet,ovo nije posao koji može biti ''pasivan''. Svakodnevno novi susreti,nova poznanstva i bubanj sa ''premijom'' koja čeka samo na Vas. A ta premija može biti i stara lampa,demode činija ili istrošeni stari ćilim.
Nikad se ne zna...
Te večeri,poznati joj prostor,odisao je nekim neobjašnjivim seksipilom. I sama se osećala tako.Muzika,kao poziv na dodir dva potpuno pripijena tela,budila je u njoj neku neobjašnjivu strast.
Rezervisao im je mesto u samom uglu,daleko od radoznalih pogleda i gomile koja se tiskala.Širok i veoma udoban nameštaj kaffea na glasu,činio je da se oseća još prijatnije.
Sedeo je tik uz nju i nešto joj ,uz šarmantan osmeh,pričao.Nije čula ni jednu jedinu reč. Samo ga je ćutke posmatrala i s vremena na vreme klimala glavom.Svaki njegov dodir,nonšalantan a moguće i slučajan,delovao je na nju kao strujni udar. Jeza bi prolazila kroz kičmu,izazivajući slabost u nogama koje su klecale.Diskretno ih je prekrstila u slabom pokušaju da ih obuzda ne skidajući pogled sa njega. Rub kratke haljine,izazvan ovakvim pokretom, izdajnički skliznu sa njene butine,otkrivajući više nego što bi trebalo. Nije se potrudila da ga vrati. Osetila je njegov pogled tamo gde je to i želela.
Topila se pred toplinom njegovog daha i muževnosti glasa,tik uz ušnu školjku.Njegov izgovor je preglasna muzika.Njoj nije smetala,baš takva kakva jeste - glasna i erotična.Manje su se čuli snažni otkucaji srca koje je ludački lupalo.Posledica njegove blizine. Ako ovako nastavi sruši će se.Tu pred njim.
Dugo se već nije osećala ovako.Predugo bez njega.
Zaćutao je i pogledao je. Nasmešila mu se. Osećala se čudno.
''O čemu razmišljaš'' pitao je.
''O nama'' odgovorila je iskreno.
''Kako?''
''Zaista želiš da znaš?'' pitala je.
''Da.Šapni mi''
Više nije gledala u njega.Pogledom je pratila dim svoje cigarete,pokušavajući da prepozna oblike koji su lebdeli pred njenim očima. Dovraga,čak i u njima obrisi maglovite strasti tik pripijenih tela u neobičnoj vrtoglavoj igri !
Nije joj dobro.
''Ja čekam'' rekao je i uzeo je za ruku.
Oblizala je usnu kada je spustio jedan vreo poljubac na nju a zatim se primakao još bliže.Više nije razmišljala,samo se prepustila.
Toplim dahom na njegovoj ušnoj školjci započela je svoju viziju,potpuno opijena mirisom njegove kože...
***
''Zamisli sobu.Četiri zida,koji čuvaju tajne ne ispričanih priča parova u nizu. Gnezdo ljubavi. U sobi nema ničega bitnog,osim onoga za nas. Mi.
Ulaziš užurbanim koracima,ali ne pališ svetlo.Znaš da sam tu. Tražiš me pogledom. Približavam ti se nečujno,želeći da što duže sačuvam čar neizvesnosti. Miris mog parfema izdajnički je doplesao do tebe. Naglo se okrećeš i snažno me grliš. Od strasnih poljubaca umalo se nisam srušila. Sporazumevamo se pogledima,dodirima,uzdasima. Tela drhte od nadošle strasti.Osećam tvoj dodir na butininama,lagan i istraživački. Neopisiv osećaj samo uzdasi odaju.Tu si,gde sam te želela i gde sam i želela da budeš. Ako je nebo granica,ja sam je prešla,vođena tvojim dodirima,mirisom tvoje kože,nežnošću....Ljubim svaki deo tebe toplim poljubcima. Govore ti o neizrecivoj ljubavi koju osećam. O zahvalnosti.
Da li znaš koliko te volim...?''
***
Nije sačekao kraj priče.Zgrabio je za ruku i odlučno izveo iz kaffea.Odveo tamo gde je i želela,tamo gde je sve počelo i gde će se možda sve i završiti. Ali,misliće o tome sutra. Sada samo želi noć za pamćenje i njegovu blizinu ušuškana i sklupčana u toplini gnezda...
Jutro kao i svako drugo. Po malo tmurno, po malo hladno. Danima ne osunčano. Organizam mi vapi za zracima Sunca.Sve se teže budim . Ni ustajanje mi nije bolje. Neko moj u šali kaže da bi trebala držati stolicu kraj kreveta. Čisto da posedim i odmorim se posle noćnog sna. A ja se mislim kako to i nije tako loša ideja. Snovi su mi prilično burni pa mi buđenje i ustajanje s razlogom teško pada. Mada, doručak i kafa u krevetu sasvim su dovoljni. Poljubac i jedno ’’vidimo se draga’’ obojiše ovo sumorno jutro.
Dobila sam epitet spavalice. Takav mi je i apetit. Uvek gladna sna. Nekako sam najsrećnija dok spavam. Mnogo je toga što bih volela jednostavno da prespavam. A opet, život prebrzo prolazi. Ne mogu ga živeti spavajući.
Konačno, ustadoh na noge ’’lagane’’, onda kada je jutro već odavno prestalo to da bude. Može mi se i hoće mi se,zašto da ne? Uspela sam u pokušajima da umirim svoju savest što dozvoljavam da mi lenjost krade dan. Ali, to je samo ovaj dan. I još nije prošao.
U kući ’’škripi’’ tišina. Prosto para uši. Odvalila sam muziku do daske. Ako već mora da škripi,neka škripi sa stilom,mislim se. Odmah mi je bilo bolje. Ovo jutro i nije tako loše počelo. Krije li ovaj dan još kakva uzbuđenja? Razjurih se po kući u ritmu muzike plešući od kućnih poslova (u smislu raščišćavanja,brisanja prašine,prostiranja veša) do kuvanja ručka. Dobro to meni ide. I taman sam počela da uživam,čestitajući sebi na odličnoj organizaciji, preseče me reska zvonjava fona. On.
- Hej malena! Stižem za pola sata. Super sam raspoložen a ti se spremi za jedan nezaboravni ,,oralni sex’’!
Molim?!? Ne stigoh ni da progovorim a veza prekinuta. Čoveče,gde me nadje sada?! Kakav ga sad oralni sex spopao? Zar nismo to već obavili? Doduše, ne baš doslovce ali... Nisam mu ja bre Samanta iz ’’Sex i grada’’ pa da mogu bilo kad i bilo gde. U ostalom,trenutno ni samoj sebi ne izgledam previše inspirativno ovako raščupana,zajapurena i mokra. A i ručak će mi zagoreti. Ma, ko šiša ručak! Sredi se – pomislih.
Brzinom munje obavih sve pripreme na sebi. Ma da je neko mogao da me snimi. Ni brzi Gonzales mi nije bio ravan. Sve za mog Silvestera. Skockah se za čistu desetku u rekordnom vremenu. Pa posle nek mi neko kaže da ženama treba čitava jedna decenija da obave pripreme na sebi, dok muškarac čeka i nervozno cupka gledajući na sat. Čista glupost. Bitno je samo za šta se spremamo. I za koga.
U daljini čujem poznati zvuk dok mi se u glavi vrzmala misao kako bi među hiljadu zvukova prepoznala zvuk baš njegovog automobila. Čudo jedno kako se vremenom srodimo sa nekim stvarima. Jednostavno postanu deo nas. Njega prepoznajem i po koraku,glasu,mirisu. I suviše dobro. Da li On to postaje predvidljiv ili ga predugo u meni ima? Ne bih volela da nešto što mi je suviše dobro poznato postane i monotono. Monotonija pretvara ljude u strance.
A kad smo kod monotonije, u kući istu razbih napravivši totalno romantičnu atmosferu. Do skoro ludačku muziku zamenih erotičnim džezom. Prigušena svetla učiniše prostor prijatnijim. Jedino što mi je išlo na nerve je miris ručka koji se lagano krčkao na šporetu u kuhinji. No, pomislih,ako je istina da ljubav muškarca prema ženi ide preko njegovog stomaka, onda će me ovaj moj ’’man’’ voleti još više. Sit muškarac je zadovoljan muškarac,govorila je moja nana. No,to važi i za žene. Sa jednom malecnom razlikom – naš apetit je mnogo veći.
Zauzimam pozu na krevetu. Srce mi ludački lupa, da iskoči. Čujem vrata kako se otvaraju. Iznenadna promaja zalupi kuhinjski prozor. Naježila sam se. Što od promaje, što od njegovog parfema koji je zbog iste doplesao do mene. Slaba sam na muškarce koji lepo mirišu. Prosto se raspametim i mogu slobodno reći da mi je to fetiš. Između ostalog.
Nešto je lupilo u hodniku i ja se trgoh. Usledila je i psovka. Ohladih se kao špricer od kockica leda.
- Što je pobogu ovde ovoliko mračno?! Umalo ne poginuh u hodniku!
Od zbunjenosti ne umeh da odgovorim. Kakvo je bre sad to pitanje? Ustala sam i polako mu prišla. Nosio je nešto u rukama.
- Pa čekam te. I čekam na ono zbog čega si došao.
- Ahaaaaa – nasmejao se – pa izvoli.
Tutnuo mi je neki poveliki zamotuljak u ruke. Glupavo sam gledala ne znajući šta da radim sa njim. Nešto je lepo mirisalo ali ipak... Zbunjeno sam ga pogledala.
-Pa otvaraj,šta čekaš? Samo pažljivo.
Polako sam odmotavala papir sa kutije. Miris je postajao sve intenzivniji. U glavi sam prebirala po idejama šta bi to moglo biti,ali uzalud. Raspakivanje mi nikada nije izgledalo duže, samim tim što sam morala biti krajnje pažljiva.
Obožavam poklone.I da poklanjam i da primam.Svojevremeno sam često dragim osobama poklanjala po neku sitnicu.Onako,bez razloga. Ali taj čudesan sjaj i bljesak sreće u njihovim očima, zbog moje sitne pažnje,za mene je bio neprocenjiv. U tim trenucima moje srce bilo je veliko kao planeta.I puno. Imalo se,moglo se. Danas je situacija malo drugačija. Sada poklanjaju meni. I opet mi je srce veliko. I puno.
Konačno, poslednji papir.
Predamnom se ukaza neverovatan prizor. Kažem neverovatan jer zaista nisam mogla da se pomirim sa sazananjem da je pod ’’oralnim sexsom’’ podrazumevao upravo to - oralno uživanje čulom ukusa. Voćna salata,jagode sa šlagom,koštunjavo voće,čokolada. Predivno! Već pripremljen prostor začinili smo rajskom trpezom uz laganu muziku i čašu crnog vina. Direktni pogledi bez izgovorene i jedne reči razbijeni su jedino reskim zvukom čaša. Chears!
Uhvatio je moj zagonetni smešak između gutljaja vina.
- Smešiš se. Jel da da sam te iznenadio?
- Jako. Ali smejem se i svojoj ludosti. Osvrni se oko sebe.Šta misliš da sam očekivala?
Nasmejao se.
- Dodji draga. Dan je tek počeo. Još je mnogo toga...
Negde između poljupca kroz glavu mi protututnja misao – ručak! Zagoreće. Ali odmah zatim slegoh ramenima.On može da pričeka.U ostalom,bolje da zagori ručak,nego mi.
I zabole me više što u nečijim očima nisam svetica.
Ni Andjeo.
I što mi sve naše kao kost u grlu stoji.
Što me smaraš noćima misleći na mene
pa se jutrom budim sva slomljena
od noći provedenih sa tobom.
Jebi se!
Mogu li ti lepšu želju poželeti?
Mogu li ti lepši poklon pokloniti?
Idiote!
Ekran. Belina blješti. Peku me oči od nje. Prsti mi igraju nad tastaturom ne dodirujući je. Neke misli,koje ne želim da mislim, brišu želju za pisanjem. Ignorišem ih.
U uglu stola treperi plamen mirišljave sveće.Čula sam negde da on upija miris cigarete. Sležem ramenima. Ne bitno mi je to. Sviđa mi se kako dim iste obigrava oko plamena stvarajući neobične oblike. On pleše. Čarobno...
Kažu da ako dovoljno dugo posmatraš plamen, pred očima ti zaigra lik osobe koja te voli. Ne verujem u to. Za sve prikaze pred očima krivim jedino podsvest. Nešto što nosimo duboko u sebi, pritajene osećaje koje ne delimo, misli kojih se plašimo. Isto je i sa snovima. Puka proekcija onoga o čemu maštamo,čemu se nadamo i podsvesno priželjkujemo. Ili ono što nas mori,tišti,kida.
Poznajem ljude koji veruju da im se snovi obistinjuju. Boje se da zaspu.Kažu da im je najteže kada sanjaju voljene.Smrznu se od strepnje da se sanjano ne obistini. Jezivo. Može li to biti?
Poznajem i ljude koji mi rekoše da su im snovi crno-beli. Kao prastari film. Olakšavajuća okolnost za krvave scene. Teško mi je da poverujem u to. Moji su snovi u boji. I sve moje.
Jutros osvanula nedelja.
Sve zatvoreno osim kineza. Oni rade i nedeljom. Nisam fan ali ipak svratih. Cunjalo mi se nešto.
U ogromnom prostoru Kineske robne kuće može se naći sve. Od igle do lokomotive - što kažu (doduše one dečije.Ali sa šinama. Pišti i ispušta neki dim koji smrdi na izgorelu gumu).
Umalo nisam pala u nesvest kad me zapahnu miris naftalina koji ujedno i ne podnosim. On im dodje kao zaštitni znak,simbol za prepoznavanje čulom mirisa. Sećam se da mi je mama jednom na poklon donela lepe kućne papuče. Ma odmah sam znala da su made in China. Danima mi je ceo hodnik smrdeo na naftalin. Ni pranje nije pomoglo. I bacih ih. Izvini mama,ali što je mnogo,mnogo je. U smeće sa glavoboljom.
Drugi znak prepoznavanja je sklonost kineza ka šljaštećem ''glamuru''. Čoveče, svaki komad garderobe, veša,obuće, torbi,igračaka.... ma sve obavezno mora da ima ( u manjoj ili većoj meri) šljokice, perlice, đinđuvice i ostali propratni materijal za ulepšavanje.
Vidim savršen model košulje. Kroj mi odgovara skroz. Pogledam je malo bolje a ono na crnoj podlozi florescentno zelenim šljokicama po sred grudi piše ''I love you''... I hate you - pomislih u sebi.
Operisani su od ukusa. Mada, umeju i oni po nekad da iznenade. Znam za mnogo dobre komade odeće direktno iz Kine. Nekada je njihova svila bile veoma cenjena i popularna. Šteta što je sada postala demode. Mislim svila.
- Želite li nešto da probate?- upita me ljubazna prodavačica koja me je svo vreme strpljivo pratila. Pogledah je i ne odoleh iskušenju da je ne priupitam kako svakodnevno podnosi ovaj intenzivan miris naftalina.
- Ne pitaj - kaže - Kukaju mi svi kući kako im smrdim.Muž mi ne da ni da ga poljubim dok se ne istuširam. A ja imam osećaj da mi se u kožu uvukao ovaj miris. Ali šta ću, mora da se radi. Nego,jeste li odabrali šta?
Odlučno odmahnuh glavom. Imam jedno pravilo - iz kineske radnje ništa ne probam pre pranja. Jednostavno ne mogu. Imam neku averziju prema njihovim stvarima.
Krenuh dalje. Čitav jedan raf za odrasle garderobe,donjeg veša,torbica i koje čega još sa aplikacijama male Kity tik-tak. Draga Trešnjo,setila sam se tvog posta i sita se ismejala. Bravo ti ga! Stvarno nisam imala predstavu da je toliko popularna. Osim kod moje dece. Mada, trenutno je aktuelniji Peppa Pig. Pitam se samo kada će ono doći na red i u kom obliku.Hm...
No,ako ćemo po likovima iz crtaća, meni je uvek bila IN majušna Betty Boop. Sva je nekako tvity and sexi. Pravi slatkiš. Neki se moji prijatelji opasno lože na nju. Ne pitam zašto...Jasno mi.
I tako. Cunjala sam još malčice da ne mislim misli koje ne želim da mislim.
Nisam kupila ništa.
Miris naftalina dobila sam besplatno.
***
Belina više ne štipa.
Samo neko sećanje koga ne želim da se sećam.
Eto...tako mi došlo.
Ona je veoma uspešan advokat.
Odvažna,hrabra,elokventna,načitana,mudra.
Bogat vokabular,izuzetno držanje i odevanje sa stilom odavali su utisak veoma pouzdane, odgovorne i osobe od stila. Bilo je pravo zadovoljstvo i privilegija biti u njenom društvu. Nesigurne osobe su je se klonile,one druge pokušavale da je osvoje ali Ona je uvek morala biti ta koja bira. Činjenica da je mogla biti izabrana za nju je bila ravna porazu.I u mnoštvu šarenih lica,obojenih reči i gomile koja se tiskala Ona je izabrala mene. Posmatrala sam je dok mi je prilazila. Čak i sa kosom podignutom u strogu pundju,garderobi koja je pokrivala svaki delić njenog tela i potpuno ne našminkanom licu,izgledala je fascinantno. To držanje,manekenski siguran hod,fiksiran pogled koji govori – našla sam svoju tačku gledišta i ništa me drugo ne zanima,terao je prolaznike da joj se sa uzdahom sklanjaju sa puta. Zaista je ostavljala bez daha.
U tim delićima sekunde kroz glavu mi protutnji misao kako bi lepo bilo biti Ona. Izazivati divljenje gde god se pojaviš.Mamiti uzdahe. Trgoh se. Par krupnih prodornih očiju gledao je pravo u moje a zatim vreo dah na obrazu. Primamljiv parfem na momenat me baci u morske dubine. Ah,kakvo osveženje. Mirisala je tako predivno.Lagani poljubac zatreperi na mom obrazu…
- Pa gde si ti malena? Utopila se u rutinu pa se ne daš videti? Nedostaješ mi ovih dana.
Pročitala je divljenje u mojim očima ali nije ništa rekla samo mi je blago povukla ruku.
– Hajde,idemo odavde. Previše je radoznalih pogleda…gušim se.
Svi pokušaji slučajnih prolaznika ili poznanika da joj se obrate,zaustave je ili započnu razgovor bili su propraćeni samo blagim osmehom i klimanjem glave. Ona ima svoj cilj i ne dozvoljava remećenje na putu do njega. Izlaz i ja u njenoj ruci. Uvek sam se pitala zašto baš ja? Zašto me toliko voli?Zašto uživa u mom društvu i zašto kad se sastanemo ne podnosi prisustvo trećeg lica? Odlučila sam,pitaću je. Zaista me zanimalo. Mislim,jednostavna sam,umetnik u duši i sigurno bi,kad je ne bih poznavala,pripadala onoj grupi koja bi je se klonila jer nisam tako samouverena i sigurna u sebe kao Ona. Ne bih je volela za neprijatelja,ni u kom pogledu jer,ako reč ume da ubije Ona bi je sigurno pronašla. Onaj, ko se njoj zameri, loše se provede. Ona kosi rafalom reči od kojih se lediš. A za pola njih nikada u životu nisi ni čuo. Bukvalno ostavlja bez teksta.
Zato se nikada nisam upuštala u raspravu sa njom. I znam da Ona to poštuje. Ipak,kada smatram da nije u pravu, biram način na koji ću joj to reći i da li ću. Ali to ne smatram popustljivošću ili povlačenjem već opštom kulturom, nečijim pravom na sopstveno mišljenje i stavove. Zato nas dve razgovaramo ali se nikada ne ubeđujemo i ne nadmudrujemo.
Odvela me je u svoj stan.Obožavam ga delom jer sam i sama učestvovala u njegovom uređenju. Otmeno mestašce sa zidovima u crvenoj,crnoj i beloj boji i odabranim slikama na njima, mahom poznatih umetnika ili likova koje je zastupala,bez nameštaja sa kojim se sudaraš i prirodnim svetlom koje se provlači kroz svaku poru organizma. Noću,sav u raznobojnom sjaju gradskih svetiljki koje su bacale svetlost kroz visoke prozore, delovao je nekako erotično. Tako je izgledao i sada.
Natočila nam je vino u elegantnim kristalnim čašama.Crno.Samo je ono dolazilo u obzir. Tu smo se skroz našle.
– Želim nešto da ti pokažem – rekla je – uradila sam nešto potpuno ludo.Znam da će ti se dopasti jer je to i tvoj san. Mislim da si u stvari Ti glavni krivac za tu moju ludost. Da nismo pričale o tome prilikom našeg poslednjeg susreta možda ne bih ni razmišljala ali… podstakla si me. Ma znaš mene,kad nešto namislim a uz to mi se ideja i dopadne… ma moram to i da uradim inače pucam.
Prebirala sam po mislima šta bi to moglo da bude. U poslednje vreme sam prilično rasejana i zaboravna. Valjda je to moj beg, neki odbrambeni mehnizam od suludo lucidne stvarnosti i svakodnevnice. Zaboravim i šta sam juče ručala.
– Ti? Ma daj! Da li mi pričamo o istoj osobi? Mislim da bi se pre kamen rasprso nego ti. Slušam.Ma, pretvorila sam se u uvo.
– Nema šta da se sluša. Ovo se gleda...
Počela je da skida sako.Činila je to lagano,skoro kao neki ritual. Pomislila sam kako nam još samo muzika nedostaje pa da sve izgleda poprilično sexi,ono – kao striptiz.
- Čekaj da pustim muziku. Mmmm...jazz
Ma da li ona to meni čita misli?! Pogledala sam je zbunjeno i nisam znala da li da se glasno nasmejem ili da se zabrinem. Čemu ovo vodi?
Otpila je dobar gutljaj vina i nastavila ali ovoga puta njišući se blago u ritmu muzike. Jedno dugme…drugo dugme…treće dugme…Uhvatila sam se kako u sebi brojim dugmad na košulji koju je otkopčavala. Ma bilo je nemoguće skrenuti pogled sa nje. Radila je to kao dobro uvežbani profesionalac.
U ostalom,kao i sve drugo. To je Ona.
Dugme na rukavu…dugme na drugom rukavu…Opet brojim. Naglo mi je okrenula ledja. Zanjihala je bokovima prateći lagane ritmove opijajuće muzike,lagano izvlačeći košulju iz uskih pantalona. Jedan kraj…drugi kraj…Košulja se njihala u slobodi pokreta prateći liniju njenog tela.Podigla je ruku i jednim odlučnim pokretom oslobodila kosu iz stroge pundje. Rasula se u talasima do polovine ledja. Onda se naglo okrenula i pogledala me pravo u oči. Raznobojna ulična svetla prelivala su se na njenom telu naglašavajući savršenu konturu istog.Pomisla sam kako bi bila idealno platno za slikanje.Na tom telu i savršenoj koži imalo bi se šta bojom reći.Stajala je predamnom samo u košulji i donjem vešu i gledala me…gledala…gledala. Ma šta Ona to radi?! Ne poznajem je ovakvu.Ma,nisam verovala ni da je sposobna za ovako nešto. Toliko suptilnosti,originalnosti i raznobojnih osećaja u Njenim pokretima…u Njoj. Uživala je u svakom činu svog izvođenja. A ja sam buljila u nju sva u zbrkanim mislima ne znajući kako da odreagujem na ovu predstavu.
Na kraju sam ipak jednostavno prasnula u smeh. Istina je u stvari ta,da mi je bilo užasno neprijatno i da sam smehom prikrivala taj osećaj neprijatnosti.
- Ma zašto se pobogu smeješ? – pitala me je prividno ozbiljna .Mislim da me je pročitala.
- Slušaj,ako je sve ovo ono što si želela da mi pokažeš,onda to radiš na potpuno pogrešnu adresu. Iskreno mi je žao što u ovom tvom ritualu ili scenskom izvođenju ne uživa neki muškarac koji bi se verujem ovde pred tobom rastopio kao sladoled na suncu koji bi ti posle sa apetitom posrkala. A ja znam kakav apetit ti umeš da imaš!
– Hahahahaha,al si luda! Obožavam te! Jel da da si se smrzla? Slušaj,ako nekome kažeš za ovo …
- Ma kome da kažem? Niko mi ne bi ni verovao!
Njen prodoran smeh odzvanjao je u meni kao eho.Retko se smejala ali kada je to činila,činila je iz srca.Zaista mi je večeras delovala luckasto.Potpuno drugačija i nepoznata Ona.
- Da znaš i da ne bi. Ovakvu mene vide samo privilegovani. A sad se pripremi za ono glavno. Tadammmm…
Naglim pokretom spustila je košulju sa levog ramena i prišla mi sasvim blizu. Tetovaža!
Predivna tetovaža leptira sa retro motivima oko njega. Ostala sam bez daha.Još jednom pred njom i još jednom pred njenom veličinom. Ispod tog oklopa gordosti i samouverenosti,krila se žena burnih emocija,raznobojna u svojoj erotičnosti i sklona svakakvim ludostima. Baš onakva kakva sam i sama želela da budem.Odsanjala je moj san i pretvorila ga u javu. Ona.
- Ovo je za tebe Andjele moj…ljubim te.
I opet lagani poljubac na obrazu zatreperi …
***
- Znaš li da te volim?
-Znam.Ali ne znam Zašto?
-Zato što si Ti moj večni izvor nade…
..Tamo gde Sunce oživi boje..
..i gde Mesec svojim pokrivačem krije tajne noći..
...i gde Duga ispunjava želje,
dok se kupam u vedrini njenih nijansi...
Život uvek ima smisao.
