Nikad se ne zna sta donosi dan, u jednom trenu imas sve, al zivot chudna pravila ima. I pored svega hrabar je on, bori se kako zna i ume, obrishe suze i nastavi dalje. Ne da da mu zivot bude kazna.....
Skrhan od iznenadjenja, ni sam ne veruje shta mu kazu polako silazi niz stepenice...izlazi laganim korakom sa vec zapaljenom cigaretom a misli odlutale daleko....
Naravno opet se svodi sve na zdravstvo i njihove greshke u radu i to sve cheshce u zadnje vreme. Bio mu je sasvim obican dan, sa svakodnevnim obavezama. Zurba tamo vamo, jurnjava po gradu, guzva u saobracaju, klasika. Dobija poziv na telefon od bliskog rodjaka, da ode do gradske bolnice i da krv za nekog iz familije kome je to potrebno. Odlazi u zavod za transfuziju krvi sutradan ujutru i cheka svoj red, kako bi to shto pre zavrshio. I dodje njegov red, dok su bunarili po kartonima gledao je ostale ljude onako sanjivo. Rekao je za koga daje krv da bi to upisali tamo vec. A onda kao da ga je udario grom ili josh nesto gore. Medicinska sestra mu kaze da ne moze da on da krv!!?? Kao zasto kad sam prosle godine u ovo vreme dao opet za nekog rodjaka. Ne ne mozejer vi imate HEPATITIS B. I sam zgranut to shto je chuo ostaje bez teksta, prosto ne veruje kao sto ne bi verovao ni svako drugi. A onda je pitao zasto nije obaveshten o tome? kako mu niko nije javio, ili ga pozvao da se javi? Da se ispita sve to i da se chovek lechi!!! Svi su odmahivali glavom kako nisu oni nadlezni, nisu znali , ili nisu upuceni u taj sluchaj. Posle te rasprave sa njima i vidno zbunjenih ljudi u cekaonice otisao je sav nervozan i pokunjen. Pricao sa nacelnikom bolnice, i naravno to je sve nekako promaklo. Ali spremice tuzbu najverovatnije da to prelomi jednom sa njima. I sad se pitam ja, ko je tu lud a ko zbunjen. I ko zna sta cheka choveka vec sutra.....

Izvini...
Za sve recheno i nedorecheno,
Za sve javno i skriveno,
Izvini...
Za ono sto je trebalo precutati,
I za ono sto je trebalo reci,
Oprosti....
Za poglede koje sam upucivao tebi,
Trazeci te u drugima,
Oprosti....
Za sve granice koje sam presao,
Oprosti i za one koje je trebalo da predjem...
A nisam...
Zaboravi...
Ono malo sto rekoh,
i ono mnogo sto precutah...
Zaboravi...
Onu dugachku cutnju...
Prichao bi ti o mnogo chemu,
al nisam mogao da dozvolim
da mi podrhtava glas..
Okreni se i zaboravi...
Onaj dodir u prolazu...
Ovu kishu i ochajan dan...
Okreni se... Zovu te...
Zaboravi ovu zajednichku cutnju kojom smo rekli previshe,
I ono malo rechi kojima nismo rekli nishta...
I molim te,
Ne pitaj me shta sam hteo reci....

By Anonymous

Sivo nebo nad gradom i krece se nekud bez svog plana. Vetar nosi po koji suvi list niz dugacku i praznu ulicu, i pas onaj lutalica trazi svoje skloniste za nocas. A onda prizor onako koji mi zapao za oko , dvoje staraca koji prelaze vetrovitu ulicu i pridrzavaju jedan drugoga. Jedna od mnogih, duga vecita ljubav izmedju njih, mada je bilo tu i svadja i hrabrenja i podrzavanja i rasprave ko vise voli koga... Koliko puta je ona sa zebnjom chekala njega, mozda malo da je i popio a on se pravdao i izvinjavao da je ne povredi. Svaki taj trenutak mi se stvorio pred ocima kao kakav film na starom platnu. Stajao sam  pored Dunava i shaputao mu kako volim nekoga onako tise da samo on zna, moj stari ortak i Mesec zuti. Da... obasja mi put uvek i pokaze koji je pravi...bar se nadam. Verujem mu, nije me prevario do sad. Moj drug. U nadi da ce i Dunav i Mesec preneti joj moje saputanje u svakom talasu koji prodje ka obali.  A koshava ona hladna i jaka opet ce niz Dunav po ko zna koji put, mozda necu moci vise da shapucem. Pricacu glasnije ....

Ostale su strasne reci nerecene,
Samo tvoje oci, mirne kao tmina,
One su gledale i slusale mene;
Moj bol na tvom uhu pevase tisina.
Kakva himna srca, ta rec nerecena !
Ta rec sto ne pozna bespuca i bludnje !
Kad tisina zbori mesto nas, rec njena
Ima svu cistotu sna i bolne zudnje.
Ta blaga muzika ljubavi sto cuti,
Ima mir molitve u dubini duha:
Nikada se recju lazi ne pomuti,
 Niti se glas porocni dirne naseg sluha.
Ideja u nemi kamen uvajana;
Vera sva u suzi sto nece da kapi
Ta zakletva sto je u nezna cas dana;
I najvisi zakon bola koji vapi.

( J. Ducic )

Daj mi snage
da volim i kad je tesko
da prastam i kad nemam snage
da zelim i kad nastanu sushe
daj mi snage
da verujem i kad chujem zvona
da nadjem put i kad se izgubim
da se molim i kad nas nema
daj mi snage...
da izdrzim i kad stanem
da plivam i kad tonem
da se dignem i kad padnem
daj mi snage
da prepoznam boje boli
da vidim ko me koliko voli
da cutim i kad bi nesto rekao
daj mi snage...

Trazili smo po tudjim zalutaim osmesima, blesavo razvucenim i praznim... Jurili po ranjivim slikama bledih uspomena, otrovnom dahu sopstvene setve. Upijali bezvezne reci u nemim odjecima zamorno tupim i neprolaznim... I snili uzdah zenice, oblik i miris kolena... san koji uzlece iznad kletve. Ne, nisi ti iluzija... tako nesto ne postoji. U iluziju veruju izgubljene dushe. U svakoj dozi nemira koja bojom telo zesti ozivljavaju dubine sto te videse i chuse kako izranjas iz svemira kroz pauchinu svesti.... Izgubljeni trenuci slazu se u memljive kule otezalih eona vremena.... Ustalasani se oblici stapaju s okolinom i prelivaju poslednje kapi. I one sto su sve videle, i one sto se chule posrcu pod teretom bremena... Hoce li se bar jedna obojiti svojom silinom pre nego sto se stopi, ishlapi?  Ne nije sve iluzija... tako nesto ne postoji. U iluziju veruju samo umorni i stari. U svakoj senci trajanja nazirem nesto o tebi sto mi zenice boji i cutanje osmehom zari dok te u moru kajanja nalazim negde u sebi .....

By SV-M

Jos mi dushu greju neke slike,svako veche kad legnem da spavam. I kad zmurim i kad gledam u plafon pod kozom tutnji kolonija mrava, ne daju mira. Treba da znash da neko te pamti i seca se tvoje kose, ochiju, mirisa...chuva te u osmehu. Ipak utisham srce i pozelim neke carobne trenutke, ko zna desice se !! Odmoricu se od obichnog dana da ne izgubim razum za sutra, a sutra ne zanima me dal ce se neko penjati na Mesec k`o da tamo ima nesto vazno. Mozda kad nam se oci zasijaju u mraku i pesma kad nas dotakne odemo negde visoko ... smislicu neko nebo za nas, Moze, moze ova luda glava da stvori tako nesto ..... Spavaj, sanjaj moje malo zlato .... tiho noci ....

U mojoj dushi ima tragova. Nisu vise blatnjave staze, suze ih ne vlaze, ali postoje, mali vijugavi puteljci koji su prosharali shumu moje dushe. Ja njima odavno ne prolazim, ali znam da su tu. Poznajem svaki kamichak na njima...

by SM-M

I opet mi dusa sve o tebi sanja,
i kida se srce i za tobom gine,
a nevera tvoja daleko se sklanja,
kao tamni oblak kad sa neba mine.

I opet si meni cista, sjajna,vedra
iz prizraka tvoga blazenstva me greju,
pa bi opet panuo na njedra
i gledao ti oci sto se slatko smeju.

Tako vita jela koju munja zgodi
jos u nebo gleda i zivota ceka,
i ne misli nebo da oblake vodi
iz kojih ce nova zagremti jeka.


Aleksa Santic 27.avgust 1896

Svakog jutra, u Africi
jedna gazela se budi,
zna da mora da trci
brze od lava, ili ce biti zaklana

Svako jutro, u Africi
budi se jedan lav.
zna da mora da trci
brze od gazele ili ce
umreti od gladi.

Kad se Sunce rodi,
svejedno je da li si lav
ili gazela, bice bolje
da pocnes da trcis.

Ima neko mesto gde moji andjeli lutaju,  traze mesto da se sakriju. Imaju kljuch za svoja vrata koja ne otvaraju nikome, sumnja uvek. Traze svetlost a mrak ih vuce nazad i chuju svoje molitve u gluvio doba noci. Rushe se snovi neki i ostaju bez daha, a nocu me zovu po imenu i vuchu ka dnu koje se nazire. Mozda su pod laznom maskom i smishljaju neke lazi, smejuci se grade svoje carstvo. Mozda su i sami sebe izdali , pa sad klece na kolenima moleci za oprost, znajuci da su sve izgubili. Opet je noc i dolaze nekakvi sni a ja opet osecam strah, srce jace lupa u grudima....u meni svetla ima i ne dam se tako lako. Pruzi mi ruke gospode i izbavi me, jer sutra je opet novi dan... i zato zivim i iskoristicu svaki dan .....ipak je ovo bio samo grozan san....

I danas k`o i juche niz poznate staze otkidam jos koji trenutak zivota, susrecem princheve,, vile i nakaze, prosjake, pianice i ponekog skota. Lazni prijatelji, lazno mi se smeshe, pitaju, u zurbi odgovor ne chuju, kritikuju oni koji vechno greshe foliraju sebe - po drugima pljuju. Tu i tamo sretnem i nekog COVEKA ... Umotan u senke svojih teshkih briga, hoda neprimetno, odmahuje - neka, postidjen i smrvljen od tudjega stida. Kakav je to osecaj leteti za svakom uzdrhtalmom pticom, diviti se svakom osenchenom oku...??? Nemam ja andjele milosnike grehove da mi otkupe, ni kutak da ovo malo sebe sakrijem. Ni dukat nemam da potkupim splavare da mi obalu priblize, ni glasnike aber da mi donese. Da mogu bar da se napijem il` da poludim, pa da mi bude oprostena misao svaka. Dodje mi da bezim sa zivotne staze dok se sklanjam maski sto juti kraj mene, a klovnovi novi opet mi se plaze slave gospodare i klichu im. Sta jos trazim ovde cesto se zapitam. al gde da bezim ...svuda ista slika pa hodam, posrcem, tumaram i skitam trazeci bar delic ljudskog lika. Da mi je bar jos jednom da vidim korak tvoj niz ulicu ......

Dobro je dok si tu, u grcaju u snu, suzi i osmehu dobro je dok si tu. U trenu svakom nek te ima u izmaglici, u ochima, u porubima, na shavovima u ono linije na dlanovima u vertu sto studen u kosti ganja u kasni suton i svitanja, u kapi kishe, i zraku Sunca u svakom delu nemirnog srca, u onoj najmanjoj grudvici leda i u mirisu domaceg hleba i koga briga sta mirishe prvo sustanje prolecne kise  i koga briga na sta nas sete krici galeba sto nebom lete.Meni je vazno da te ima u ovom vazduhu u grudima. Stvarno je dobro dok si tu i trenu svakom da te ima u ovom damaru u prstima u radostima i cutanjima i ono malo shashave boje u svakom trenu ponesto tvoje sasvim je dovoljno luckasto moje....

by SB-m

I kad te vidim uvek obozavam tvoje tachkice na vratu.... uvek se pojave kad spoznash da sam ti blizu.... da zelim da te milujem  povetarcem shapata.... jasnim  prepoznavanjem moje zelje od koje uvek  nesebichno zadrhtish, jer znas da ce uslediti bujica strastvenih rechi koje lome u mislima na komadice tvoju iznenadnu pozudu koju ne moze svako ponovo sastavljati.... zelja koja te uznosi i dok ischekujesh... jer svaki talas zapljuskuje drugachije i vredan ischekivanja. Pozuda,strast... koja lomi misli, chekajuci spoj tela u mislima pitajuci se gde je tome kraj.... zashto se to deshava ili je to samo ravnoteza medju zvezdama .....

Postoji shapat koji ljubi, ujeda, lomi.... daje strast koja se ne zaboravlja...pravi povremena pomrachenja svesti.... najlepsa iluzija.... i sada, nijanse mastarija dobijaju neochekivano novu priliku da zablistaju... ne marim shto  smo pomalo van koloseka stvarnosti, u nashoj igri mozemo biti svoji na svome, bez obaveze da bilo sta obecamo, mozemo uvek da se vratimo.... Ali taj nezni sapat svile na ramenu u polumracnoj sobi, svece gore a senke se pomeraju neke i svoju predstavu igraju. A ja sam hteo da se tiho iskradem na momenat da dohvatim koju zvezdu, da napisem nesto na njoj. Hocu li mozi da smislim koju rech ili stih koji ce da se pamti....i tiho na uvce proshapucem koju rec pesme koja se upija u srce. Od srece dusha se probudi i zaigra negde u grudima a osmeh onako lep koji cu drzati do prpleca. A posle dodirni me nezno i ne pustaj me ... umoran sam od svega shto cinim danas. Propadam kroz ponore svoje, shvati me u ovom trenu dok one zvezde pleshu svoj zvezdani ples. Poljubi me da se ljubavi spoje kad sve postoji u tebi je, kad trenutci srece nam dolaze oseti me kroz pore ljubavi svoje, kroz strasti sto struje telom. Zagrli me nocas i ne pushtaj me .......

Cesto se setim detinjstva i kako je nekad bilo, pa pogledam i uporedim sad. Razlika je velika a i drugo je vreme. Nedavno dosao drug iz ulice koji zivi u Austriji vec duze vremena, uvek se vidimo na zdravo-zdravo. E sad sedeli malo caskali i prisecali se bas tog detinjstva. Zapao nam je lik koji ne zivi skoro dvadest godina u nasem gradu. Za to vreme mislim da sam ga video svega dva jebena puta i to nesto na kratko. Zvali smo ga mali Aca... da bio je mali rastom i nekako sitan medju svima nama. Ja sam ipak bio sa njim dosta blizak, da ne kazem provodili smo najvise vremena zajedno. Pravili razne gluposti i tukli se sa drugom decom, vozili se biciklama nekad i po ceo dan. Nije bilo bitno da li je leto ili zima znali smo da smislimo sta cemo i gde. Ziveo je sa ocem babom i dedom, mada je i majka bila tu u gradu pa je on nekad obilazio. Otac mu je nastradao nekim nesrecnim slucajem vrlo brzo. Preko leta mu dolazila braca od tetke iz Francuske i sa njima igrali fudbal i jurcali se po ulicama. Imao je i sestru koja se udala u neko obliznje selo ali je nisam vidjao godinama, ne bi je ni prepoznao sad. Nije proslo mnogo vremena prodali su malenu kucicu i odselili se preko Dunava u Banat. Tamo je nastavio zivot i mislim da je jos uvek tamo. Prolazio kroz mesto jednom kasno ali nisam stigao da svratim i potrazim ga. Nije daleko od mene a ja jbg nikako da odem sa tom svrhom i potrazim ga nekad. Sve sutra cu, pa sledeci mesec i tako se otegne sve i ne odem. Probao da nadjem i broj mobilnog telefona ali sve koje sam dobijao nisu bili dostupni. I resio sam samo da se malo otopli vreme otici cu pravo tamo, i naci cu ga. Rekao mi drug ovaj sto je u Austriji da kad bude dolazio sledeci put, hoce i on da ide samnom. Ipak sam sa njim proveo jedan deo svog detinjstva koji ne mogu da izbrisem tako lako.

Bila je to nasa kucica, bar tako smo je svi zvali. Mala vikendica u pravom smislu rechi. Poceta da se pravi u ono doba inflacije kada je sve bilo ludo i zivelo se 300 na sat. Nas nekoliko smo imali viziju kako bi to izgledalo i pustili po nekoliko cekova za materijal, nesto i u keshu sam vlasnik. Cekovi nikad nisu ni stigli u banku da se naplate jer su odavno izgubili svoju vrednost. Ispalo je to sasvim fino na kraju i licila je nekako na mesto gde cemo pobeci iz gradske guzve i vreve. Bilo je druzenja i okupljanja mnogo puta a onda je nas ortak otisao za Kanadu. Pomalo zapusteno je ostalo sve a mi smo se sve manje okupljali tamo. Bilo je neko nepisano pravilo da se posle svakog doceka Nove godine tamo okupimo na jedno vece, i onako druzimo kao nekada. Znali smo gde stoji kljuc ( nije pod saksijom ) sredili malo sobice i kuhinju da ozive zidovi. Sve je pocelo i kasnim popodnevnim casovima, kad su poceli da pristizu svi, veseli nasmejani i rumenih obraza od zime. Neki vec poznati, neki ne ali me je jedno lice iznenadilo na vratima. Bila je to devojka sa kojom smo se toliko druzili a onda nas putevo odveli na svoje strane. U malom crnom kaputicu sa flasom crnog vina u ruci stojala je na vratima a ja kao izgubljen gledao u nju. Umotana u meki dugachki shal me je pitala : "jel mogu da udjem ja ili da se smrzavam na vratima? " Brzo je usla i pozdravila se sa svima, ma nije se promenila nimalo a proslo je sigurno desetak godina. Stajala je uz pec i grejala se dok se osecao miris bukve iz vatre. Muzika uveliko, sa gitarom u rukama nas Gogi je pevao nama drage pesme. Pomislih na tren  kako je samo nasa kucica ozivela na brzinu.Cuo se smeh celo vece, prepricavali neke price koje nam se dogadjale a meni drago da smo opet skoro svi na okupu. Slikali se ko zna koliko puta i ponavljali ako nam se ne svidi. Zagrejani od pica i tople vatre izgubili smo pojam o vremenu, kao da je neko pucnuo prstima vec je proslo dva iza ponoci. Pozdravljali se na vratima u dvoristu,bacali grudve snega koje nisu htele da se naprave. Ostali smo nas nekoliko i vetrili od duvanskog dima, skupljali prazne flase i case i lozili vatru da se ne ugasi. A ona je drzala chasu i sedela sa vec usijanim ocima. Dogorela cigareta u pepeljari i sveca ona mirisna velika koja je gorela na stolu. Caskali i smejali se jos dugo u noc, a dusha mi je spvala vec. Jutro hladno. Zaspali na krevetu ne znam ni koliko je bilo sati, pozivao sam drustvo da ustane ali niko nije ni pomishljao da ustane. Pogledao kroz prozor video sitne pahulje snega, a to je znacilo da se i mora ustati i krenuti kuci. Treba voziti do grada po takvom vremenu, Dogovor je takav i bio i da cemo se ceshce vidjati i druziti. Sve u svemu jedno prelepo vece sa starim drustvom a i nekim novim ljudima. Ma volim nasu kucicu i uvek cu je voleti .....