Trazili smo po tudjim zalutaim osmesima, blesavo razvucenim i praznim... Jurili po ranjivim slikama bledih uspomena, otrovnom dahu sopstvene setve. Upijali bezvezne reci u nemim odjecima zamorno tupim i neprolaznim... I snili uzdah zenice, oblik i miris kolena... san koji uzlece iznad kletve. Ne, nisi ti iluzija... tako nesto ne postoji. U iluziju veruju izgubljene dushe. U svakoj dozi nemira koja bojom telo zesti ozivljavaju dubine sto te videse i chuse kako izranjas iz svemira kroz pauchinu svesti.... Izgubljeni trenuci slazu se u memljive kule otezalih eona vremena.... Ustalasani se oblici stapaju s okolinom i prelivaju poslednje kapi. I one sto su sve videle, i one sto se chule posrcu pod teretom bremena... Hoce li se bar jedna obojiti svojom silinom pre nego sto se stopi, ishlapi?  Ne nije sve iluzija... tako nesto ne postoji. U iluziju veruju samo umorni i stari. U svakoj senci trajanja nazirem nesto o tebi sto mi zenice boji i cutanje osmehom zari dok te u moru kajanja nalazim negde u sebi .....

By SV-M