Glupost! Glupost! Glupost! Gotovo mogu reći da me nervira! Ma ne nervira, samo sam ljuta na sebe što se dajem takvim stvarima. Čemu prepirke oko nekih gotovo nebitnih stvari? A, eto. Znao ne znao, sad da znaš, sinoć sam bila... Ti si bio... I nisi se baš potrudio koliko si mogao, a niti ja nisam imala snage da budem vrckasta i luckata, i da glumatam da mi je oke... bilo šta.

A danas. Rekoh već - na sebe sam ljuta. Nema smisla. I ne razumijem, zašto smo sebični?

Vidi... Pošto ne mogu da pričam sve ovo večeras pred svojima, ovdje ću. Mariju njena mama danas opet izbacila. Jutros nije išla u školu, jer su se sinoć svađale i nije baš spavala. Žena je nije pustila da ide spavati!!! Morala je da sjedi u hodniku! Danas sam bila ispred kuće, sjedila i čitala neku knjigu. I bilo je sunca, pa sam kosu sušila, sa tom namjenom sam i sjela tu. I vidjela Mariju kako ide odozgo, bez širokog smijeha. I odmah sam znala. Dođe do mene, pitam je šta je bilo. Kaže mi: ''A mama...'' I bilo je dovoljno. Kažem joj da sjedne pored mene. Sjela je. I počela da priča. Nakon par riječi, zagrlila sam je i ona je mene. I počela je da plače. Onako kako je nisam nikad do sada vidjela i čula da tako plače. I ostale smo tako zagrljene minut, dva. Govorila sam joj da ne plače, da se smiri, pritisnula je uz sebe i poželila da joj bude bolje. Odmaknula se od mene i nastavila da priča. Uglavnom, svađa oko... svega skoro. Oko toga što je Marija ovakva ili onakva, što joj je rekla da se ne može pronaći, što želi da upiše fakultet. I sve mi je to pričala kroz plač i suze su samo išle jedna iza druge - one najkrupnije, najbolnije. I opet sam je zagrlila i stegnula još jače. I nekako je tješila... I ne znam šta sam sve još radila, samo da joj nekako pomognem. Kasnije se nekako smirivala, pa je opet kretalo, pa se stišavalo, pa pojačavalo, pa je držala tempo... U trenucima kada je bila bolje, pokušavala sam da se šalim na razno-razne načine, smo da se smije. Mislila sam da je htjela proći pored kuće, pa sam je malkice zezala oko toga, šalila sam se i bockala je u ruku. A ona je opet počela da plače, pa sam je opet zagrlila i rekla mi je kako nije htjela proći, nego se baš uputila meni i rekla je kako ona ima samo mene. I uvijek sam ja tu bila, za sve. I da ne zna gdje bi drugo pošla da me nema. Onda je otišla u ''Maxi'' sa ujakom i sa mnom. I kupili smo joj čokoladno mlijeko. Njoj i meni. Onda je otišla na hor. I opet došla do mene, te smo otišli tražiti joj prsten da kupi. Našli smo. I skoro je kući otišla. Otpratila sam je. Bojala se jako. Par puta mi je to ponovila. I rekla da će biti jaka i da neće pustiti mami da je večeras otjera, makar sjedila ispred kuće. Rećiće joj da nema kud da ide. Ali bitno je da ona zna da ima kod koga da dođe, uvijek. Za kraj sam je zagrlila, za sreću. I rekoh joj to. Ona mi se zahvalila, par puta. A meni bilo bezveze da se za to zahvaljuje. Rekoh joj i to. Ona se opet zahvali. Ponovih da ne treba, da to ne ide tako. Opet mi se zahvali. Nekako smo se rastale. Nekako sam pokušala da je ohrabrim. Valjda jesam. Valjda će biti sve oke.

Vidiš? I kako pored toga da se ne ljutim na sebe? Pomalo i na oboje. Pomalo. I voljela bih da možemo da obećamo jedno drugom da nikad nećemo oko sitnica praviti frku... Ali, voljela bih. Ne znam da li je to moguće. Kad ne vidim kako je to vrijedno ičega. A ne znam može li bez toga iko, pa čak i mi? Može li se? Reci mi.