Već se više i ne sjećam puno toga. Znaš i sam da sam već isti dan izgubila puno toga, ali sam se pomalo sjećala onog dijela o nama. Evo, pokušaću ponovo da ga se prisjetim;

Pisala sam da sam i ja jednom jednostavno stala, i nakon nekog vremena uradila najmanje što sam mogla - ispružila ruke. I pojavio se neko, neko ko ih je uzeo i poveo me sa sobom. Onda kada ja nisam više znala koji put da odaberem, taj neko mi je ponudio da krenem njegovim putem, da pođemo zajedno. Pisala sam kako je sve lakše kada imaš nekog kraj sebe. Nekog koga ti voliš najviše na svijetu, i nekog ko te voli i ko odbija ići dalje bez tebe. Nekog ko je tu da te pogura kada poklekneš. Da treba prihvatiti one šanse za koje najmanje vidimo da bi se mogle pretvoriti u grešku. I ja sam imala takve. Prihvatila sam da odem daleko, negdje u neku zemlju za koju sam samo čula, koju sam samo vidjela na geografskoj karti. U zemlju o kojoj ništa ne znam, ali znam da ću imati svoju posebnu osobu pored sebe i mislim da se to nikada neće pretvoriti u grešku. Vjerujem da neće. Prihvatila sam život koji mi je sudbina ponudila. I ja ću da ga živim zajedno sa nekim koga volim, bez straha da smo pogriješili i da će ikad neko od nas dvoje nastaviti ići bez onog drugog.

''Let's walk together, stay together, be together and grow old together...'' :)