Samo mi se srušilo pola svijeta kada sam otkrila da zbog mene i ne bi baš sve uradio. Ne znam je li se to probudila žena u meni ili šta se već do vraga desiolo sa mnom. I sam si jednom prije rekao da baš ''Te sitnice najviše bole.'' Upravu si, sasvim! Ubijaju me sitnice. Izjedaju iznutra kao crv jabuku, svaki dan. Nekad pojede više, nekad manje.

Užasno je pisanje ovih postova ''u trenutku''. Svašta nešto izađe. Inače to ne volim. Zato jer na kraju sve ispane nekako glupo. I nema previše smisla. Napišem neke stvari za koje se kasnije i sama čudim od kud one tu? Ja da sam to napisala? Pomislila? Nikad... Nisam ja. Ono, naiđe trenutak i valjda želš da bar malo to uveličaš, ne znam. Ne znam kako to funkcioniše, jer svaki put kada nakon nekog vremena to pročitam, ne mogu da vjerujem da sam to osjećala. Znam da jesam, sjetim se... Ali opet, ne mogu da vjerujem. Čudno je. Ali, eto. Čisto mi je trebao ''ispušni ventil'' da mi bude lakše. Pa ga neću brisati. Nadam se da ćeš shvatiti jednog dana, kada/ako ti ovo pokažem. Ne ljudi se, nemoj da te povrijedi. To je prolazni trenutak, bitno je da se ne zadržava i na kraju ne ostane ni mrvica od toga.