Šta drugo, nego još jedan divan dan. Jako lijepa predzadnja proljetna sedmica :). Još dan do ulazka u drugu godinu :). Eto, srediće ti pasoš, imala sam neki osjećaj da će to ipak na kraju nekako... Mislim da si primjetio, a uostalom i rekla sam ti da ne znamo... moguće je ipak da ćeš ga nekako stići predati. Ne mogu reći da nisam sretna zbog tebe što ideš, naravno da jesam. Ali... ono nešto ima, mislim da me razumiješ. I tebi će biti teško tamo, vjerovatno. Jer ćemo biti razvojeni dosta dana. Ne znam zašto, stvarno ne znam, ali uvijek mislim na to da ne moraš ići, niko te ne tjera, nije baš da ti se ide nešto posebno znam, razumijem ja to, razumijem baš sve i mrzim to što mi se mota po glavi da možeš ne predati pasoš i reći da nećeš ići, a izvadio si ga zbog toga i planiraš ga dati, a ne moraš. Izvini. Znam ja kako je tebi sad i meni je bilo. Htjela sam ići na tu ekskurziju odkako sam završila deveti razred. Kontala sam, nešto, vau... kako će to biti... tamo negdje ići, vidjeti nešto drugačije ljude, poznate građevine i ... gluposti neke. Kad mi je Jelena ono ipak poslala poruku da neće niko ići, ja sam joj poslala prvu poruku da ipak preda pare za mene. Nije mi baš toliko bilo bitno to što niko ne ide, iako jeste bezveze, ali meni ne predstavlja problem. A onda si ti bio tužan pomalo i nisam mogla... Morala sam joj brzo napisati da neću ići. I onda sam shvatila da ne bi otišla bez tebe, nema šanse. Kako da ostavim tebe tu, a odem. Ne bi mi ništa bilo zanimljivo, ne bi se radovala što bi išli vidjeti ovo ili ono. Noćima vjerovatno ne bi mogla ni spavati, ako bi hotel imao balkon, bila bi tamo i mislila na tebe. Užasno bi mi bilo krivo jer sam mojom odlukom odlučila da odem od tebe tako daleko i da te ne vidim tako dugo. A ovako sad... Biće nešto kao lakše jer, ideš samo ti. Znaš, ipak je drugačije kad jedno ide. Da oboje idemo, to bi bila katastrofa. Jer sve škole tu negdje od prilike isto idu i mislim da kad bi se jedno od nas dvoje vratilo i za par dana trebalo da ide, ne bi otišlo. Mislim da mogu reći kako sam sigurna u to. Stvarno. Neka, tješiću se... Samo par dana, samo jedno ide. Proćiće. Ma znaš šta? Ipak sam sretna što ti možeš da ideš. I treba da ideš. Nije to tako strašno :).

A ovo za raspust... Pa, preživićemo nekako. Uspjećemo mi to. Samo mi nije jasno što si se bojao da će nas udaljiti pokoji šupalj dan izmđu prelijepih koji nas čekaju. Naravno da neće. Kako si mogao pomisliti takvo što? C c c. Znam, neće biti lako. Nedostajaćemo jedno drugom, UŽASNO :)! Ali... ti meni nedosaješ već onog trenutka kada sjednem u bus ili kada sjednem u kupe, ili kada ti uđeš u voz i staneš kod vrata, tako da te vidim, a ne mogu te zagrliti, niti C. Nedostaješ... nedostaješ mi već sad toliko da ide voda. Ali neka. Neka svega toga. Bitno je da znam da ćemo biti zajedno, da ću biti tvoja, a ti moj do kraja života dok god budemo disali, a i poslije toga, dogovorili smo se :). Uvijek pronađem tračak sreće zbog toga. I ne mogu nikad nikome da se zahvalim dovoljno zbog onog trenutka, zbog svih ostalih trenutaka sa tobom. Zbog naše veličanstveno-posebne 3 minute. Zbog toga što smo se uopšte upoznali, pa zavoljeli... Kakva puka slučajnost, a opet kao da nije... I zbog svega što je bilo kako jeste i zbog onog što će biti zauvijek ću biti tvoja. I juče sam bila, i danas, sutra... zauvijek samo tvoja. Svaki dan te volim više, svaki dan si mi ljepši, svaki dan ti se više divim, svaki dan te više volim slušati i svaki dan sve više želim da uradim sve što mogu da budeš sretan, svaki dan više želim biti poslušna curica koja trčaka samo za tebe po sve šta ti treba. I još uvijek traju oni leptirići u stomaku svaki put kad treba da se vidimo. Još uvijek znam da zadrhtim na sekund kada me poljubiš. I tako drago mi je što nam ljubav ne slabi, ne jenjava... samo više jača i veže nas. I ta ekskurzija što sam pisala gore. Ma proćiće to, znam. I sad se spremam samo da dočekam tvoj zagrljaj kad izađeš iz busa. Bože, već zamišljam taj trenutak i koliko ću sretna biti što te vidim i grlim...

Ljubav stvarno daje smisao svemu.

Samo tvoja... Pufnica .

Volim te najviše :).