I pitaš me toliko puta jeli mi bilo teško ustati nešto ranije da ti odem po Ex Ponto. Pa naravno da nije, za tebe i zbog tebe sve mogu. A ustajanje pogotovo, pa znaš da ionako ne spavam mnogo, jer me uvijek neko, nešto probudi i onda budem čangrizava :D.

Bilo nam je skroz fino... Nekako mi je samo teško, kad znam da se nećemo moći viđati svaki dan kako smo navikli već . Ali dobro... znaš kako ćemo ponovo biti onako sretni kad se vidimo. Kao ono prvih mjeseci... vjerujem da će biti tako :). Uostalom, bićemo dugo zajedno. Ovako smo svaki dan po 3-4h, a moćićemo sad i duplo, po 6-8h, ali svaki drugi dan. A i imamo još godinu dana škole pred sobom :). 

A ta ekskurzija, kao da te neće biti mjesecima. Ali neće te biti više od 3 dana... a znaš i sam kako su prošla ta 3 dana. I ne znam, rekla sam prije, ne znam jesam li već i pisala ovdje... Ono kad si mi rekao da nećeš ni ti ići, a ja sam te pitala ''A što?'', onda smo se pogledali i nasmijali, pa sam rekla ''Da, glupo pitanje, znam. Ne bi ni ja da ti ideš.'' I ne bi, a glupo mi je da ne odeš zbog mene, jer ipak, svi kažu da je to jednom. A ja, sebična sam i hoću da ostaneš sa mnom. Izvini. Stigao predati pasoš ili ne... sad to nije na meni. Biću tužna i sretna ako ga stigneš predati na vrijeme. Biću užasno tužna jer te neće biti danima, neću te moći zagrliti, ne znam ni hoću li moći čuti tvoj glas. A biću i sretna nekako jer ideš, znam da hoću, jer drago mi je da imaš priliku otići negdje, fino je to. I obrnuto. Biću sretna što ne ideš, bićemo zajedno, a bilo bi mi pomalo i teško jer ne ideš sa tako rečeno, društvom. Meni je bilo i ovako malo žao, a nije baš da bi se imala sa nekim družiti. Ali ono, nije da nisam htjela ići. Ipak za razliku od mene, imaš neke bolje prijatelje u razredu. I da oni odu, a ti ne.. Ne bih ni to želila. Teško je to... nemam pojma kako sad. Kako god bude, proćiće... Eh, ne bih više o ovome, pune mi se oči vodom cf. Idem dalje sa današnjim danom :).

I meni je lijepo čak i kad sjedimo u tišini jedno pored drugog. A i onaj vjetar je nekako poseban bio :). Kao stvoren za nas dvoje samo, za danas. Lijepo mi je bilo ono kasnije kad smo ustali i zagrlili se jako. A kad sam htjela da ti vidim lice samo, rekao si da ne idem... a ne bi ja nikud od tebe otišla :). I onaj trenutak jedan, kada kao da sam zaspala tebi na ramenu. Bilo mi je samo prelijepo. Sa tobom sam, grlim svoju nogu, toplo je, ugodno, a puva fino. Samo sam se opustila i pustila da trenutak traje što duže. Bilo mi je beskrajno lijepo. Volim osjetiti onaj lijepi vjetar, snažan, a nije hladan. A uz tebe se taj trenutak pretvara u nešto što mogu svaki put iznova po prvi put da osjetim. Moram da dodam i da volim kad smo zagrljeni i držimo se za ruke, naslonuti jedno na drugo :).

Eto, baš kad sam se zapitala ''O, Bože, zašto je ponovo to tražio, opet će se razočarati... Molim te, samo da ovaj dan ne pokvarim'' Kad eto, izašlo je iz mene...

''Neka ljudi govore, na na na na, nek' mi stave okove. Još više znam, još jače znam... ne puštam te ja!'' :)

I rekao si mi da si i zaboravio da te boli ono, što mi je bilo drago čuti :). Valjda ponovo, kao prije ono sa glavom... zaželila sam da prođe, zamolila onog gore. Rekla mu da mene može sve da boli, koliko god hoće, samo da tebe prođe. I prošlo je... valjda me i čuje nekad :).

Rekao si mi i da znaš da te volim... :). Kad sam to čula... bilo je... lijepo i drago mi je što znaš :). Ali ne samo da te volim... Nego, volim te, puno, najviše. Trebao bi da znaš da samo tebe volim NAJVIŠE. I osjećam da nam niko nikad neće uspjeti oduzeti ovo naše što imamo. Ni godine, ni ovo zlo vrijeme koje tako brzo prolazi od kad imam tebe... Niko.

I nikako da prestanem od sinoć slušati onu Nowhere Warm od Kate Havnevik...