TAMBURA

21.1.2009

Suboticki tamburasi

Ko ima manje od 40 godina, ništa nece razumeti...

Suboticki tamburaši.

Ako cemo o cinjenicama, onda odmah odustajem. Pamcenje je loš alat za precizne rekonstrukcije. Raspolažem samo licnim utiscima o ovoj temi. Pitanje je koliko to nešto znaci bilo kome sem meni samom.

Šta pamtim?

U stvari, poci cu od samog kraja. Pre neki dan navratim kod "Gurmana" u Frankopanskoj ulici, s ortakom, Draganom, na jagnjece pecenje. Bilo već negde oko 9 sati uveče, nigde nikog (vreme užasno, padala kiša). Porucimo pečenje, čekamo da donesu. Usput, tražimo nešto žestoko, neki aperitiv. Dunju... Može - kaže kelner. (kao: dozvolio nam: može!)

Pijuckamo, osvrćemo se... Kad u susednoj prostoriji grupa ljudi, njih cetvorica. Što (približno) rekao Somerset Moum.. "sa tenom znatno tamnijim nego što je uobičajeno na ovim geografskim širinama".

Pogledam bolje - a ono, prepoznam jednoga - Šandor!

Znaš li ti ko je onaj? - pitam ortaka i pokazujem mu jednoga od njih, Šandora, a usput Šandoru mašem: zdravo Šandore!

On odmah dolazi, a i oni ostali za njim. Jedan prim, jedna kontra, bas i harmonika.

Sad, šta je, tu je. Biće svirke, ali ja ipak ponovo pitam ortaka: "Znaš li ti ko je ovaj ovde?". Šandor se smeška, a ortak, mlađi covek, kaže - "Ne znam".

To je, nastavljam ja - legendarni Šandor, jedan iz one čuvene postave: Mali Miloš, Veliki Miloš, Vlada, Zurko, Paja i evo, ovaj ovde - Šandor. To je bio najbolji tamburaški orkestar na svetu, kažem, i stvarno mislim tako. U stvari, ne znam. Meni su bili najbolji. Svirali su u "Spartaku", onom istom koji je posle ušao u "zore plave" Zvonka Bogdana. Ja ih, međutim, pamtim i od pre toga. Tamburaše, mislim. A i zore, ako je baš do toga...

No, dobro.

Kako si, Šandore?

Dobro, kaže Šandor.. Još radiš?

Mora se!

Tu objasnim ponovo (prošla i drug dunja!) mom ortaku ko je Šandor, a Šandoru kažem: Slušaj, Šandore, imam samo sto dinara, odsvirajte nešto u starom stilu, da ovaj ovde čuje kako svira legenda, uklopi se nekako, a ovom tvom harmonikašu objasni da se mnogo ne meša u svirku, nek samo peva...

Važi, smeje se Šandor.

I krenu oni.

E, sad, kako može da zvuči jedan prim, jedan bas, jedna kontra i harmonika, a da to bude nalik na "ono"...? Može, meni je zvučalo. Imao sam predložak, ostalo sam domislio... Kako se učinilo ortaku, nemam pojma. Stvarno su legende, rekao je na kraju, valjda iz pristojnosti, premda je meni svejedno bilo lepo.

Onda mi je Šandor rekao da su svi ostali iz "Spartaka" - pomrli. Samo on ostao, penzioner, ali koji pravi kafanski tamburaš ide u penziju? Ne bih znao da kažem, kao što ne znam ni da li postoje i neki drugi tamburaši, ako nisu kafanski (a ima ih, samo što...). Ali znam da se o ciganskoj tamburaškoj muzici ne može ozbiljno pisati, u ozbiljnom časopisu, a zaobići kafanu... Muči me, u svtari - da li je to dovoljno elitno....

Neka. Ja lično veoma sam voleo kako Šandor svira, jer je bio kontraš, a ja sam kobajagi svirao bubnjeve, pa smo, onako u mojoj glavi, bili "štim-kolege": es-tam, es-tam, es-tam... Umeo je to Šandor opasno da šiba, a ume i danas, ali, eto...

Ipak, najviše sam uživao u svirci Velikog Miloša. Svirao je "čelo", a svako ko se iole, makar samo i malkice razume u ovu muziku znaće, ili će bar naslutiti - "čelo" je car. Ne sam instrument, nego "čelista", razume se, a Veliki Miloš je to znao da radi maestralno. Mislim da može tako da se kaže, pa neka svako podrazumeva šta hoće. Još da je i po karakteru bio kao Vlada...

A Vlada - govorili su ostali iz bande - ko' da nije Ciganin. Svirao je bas-prim i lepo pevao, ali umeo je sa svojim mušterijama posle fajronta da zaglavi - i da kući tog dana ne odnese ništa. Ostali - malo teže. Ne zameram im: profesionalci.

Vlada je bio nešto drugo. Ne znam kako bih to nazvao.

Šta još pamtim iz tog herojskog vremena? Recimo - pesmu o Svetozaru Miletiću, omiljenu "tajnu" srpsku vojvođansku kafansku himnu. Najviše mi se u ovo trošno pamćenje urezalo to što što su sve ciganske bande (pa i ova) jedan stih iz ove pesme pevale ovako:

"...Mi smo s tobom sivetiću, Svetozare Miletiću..."

Zašto s i v e t i ć u, a ne sivi tiću? Valjda su mislili, bilo im logično, da je to neki Sivetić! ... Uvek sam čekao da dođe taj deo, i uvek su ga tako otpevali.

Kultni stih...?

Ili to ima neke veze sa sluhom?

Ima! Jer, da se razumemo, note ovamo, note onamo, ciganska banda je uvek svirala "na uvo". Dok su bili u svom domenu - super, čim su (a ponekad su morali) okrenuli da sviraju i nešto drugo (animir muziku?!) - ode stvar dođavola. To im u uvo - nikako nije išlo. Zbog toga sam se često pitao: jesu li oni bav tako muzikalni kao vto se obiljno misli?...

Znam odgovor, ali nije važno.

Pa su, jednom, tamo sedamdesetih godina, Miloš i društvo otišli da gostuju čak u Čikago! Ali nisu dugo izdržali, iako su ih gazde dobro plaćale a bakšiši bili nostalgično debeli. Žene stalno kukaju - objasnio mi je jednom Zurko - šta ćeš, znaš kakve su. Tada još nisam znao, pa sam mu rekao da su budale. Evo, danas se izvinjavam. Kasno...

I najzad, voleli su "plišano šeširi", ali i antilop cipele, u skladu s bojom odela (i šešira), najčeše braon, ili onako srednje teget. I "grombi" kapute, skoro do zemlje, uz obavezan šal od "kašmira" i kožne rukavice. Gospodski! Veliki Miloš nosio je i "kamelhar". On je mogao, za ostale se ne sećam.

Subotički violinisti.

B.B. King - znate ko je to! E, ja sam ga upoznao jako davno, i to uživo. Samo što se tada zvao Bige Joška. Svirao je, godinama u Maloj gostioni na Paliću - on, jedan bračista, jedan cimbalista i jedan basista: mađarski Cigani.

Joška je bio hrom , bez noge, s protezom. Teško se i škripavo klatio pri hodu, mora da ga je i bolelo, ali mu to nimalo nije smetalo da sa svojom violinom zađe među stolove i separee, i da svojim prozuklim, duvanskim glasom tu i tamo nešto otpeva gostima, ovlaš stružući po instrumentu. Da ste mu samo videli lice! Isti B. B. King. Isti - ako ćemo iskreno - pristup pesmi, isti "feeling", sve isto, ali nekako bliže panonskoj duši ("duša" - a tek to što ne volem).. Tada još pojma nisam imao ko je B. B. King. Danas znam, ali mi je, opet, Bige Joška veći majstor. B. B. King nikada neće otpevati "Hajlik a jegenye..." kao Joška, da živi i sto godina. Može mu znoj cureti s lica koliko god hoće, cureo je i Joški, ali drukčije. I glas im je bio sličan, ali pesma nije, premda "liči". To je jedna takva stvar. Ko razume - razume...

Rudika. Cigany Rudi!

Ne znam šta je bolje radio - igrao krambol, ili svirao violinu. Ali, ne bilo gde, nego u Beograd kafani. Onoj staroj, pa u novijoj (skraćenoj), pa u Nemačkoj. On je bio - pojava. Molim lepo: izgledao je tačno onako kako nalaže srednjeevropski stereotip za ciganskog primaša. Grgurava (pažljivo odnulirana) crna kosa, štucovani "erolflin" brkovi, bela košulja s visokom kragnom, cipele uvek s nešto višom petom, uglancane do besvesti. U odnosu na ostale mađarske ciganske svirače bio je - nedostižan. Čovek s totalnim imidžom, ali bez prenemaganja. Kad si kod njega naručio pesmu, bio si manji od makovog zrna, on je bio taj koji časti...

Nije voleo orkestre, radio je obično samo s klaviristom. Njih dvojica - dovoljno. Ništa pevanje, samo svirka. Popularna klasika, mađarske "ciganske" pesme, "šraml"... Meni , posle svega, ni dan danas ne bi trebalo ništa više...

Ponekad ga viđam u gradu, ne svira nigde, pojma nemam šta radi i od čega živi. Kosa mu je seda, brčići još uvek crni.. Farba ih...

Ferika. Cigany Feri.

Radio je isto, i na istom mestu gde i Rudi, ali je po izgledu bio sasvim normalan, uglađeni gospodin. Nikad ne bi čovek rekao da je Ciganin. Pogotovo ne "fatalni".

No, dobro, Kod njega sam najviše voleo baš to što je bio mnogo "blaži" od Rudike, veoma predusretljiv, ali ipak dostojanstven. Moglo se snjim i popričati. A što je svirao Wien, Wien nur du allein - to da vam ne pričam. Ne znate tu pesmu? Šteta. Znate? Onda znate i sve ostalo.

A šta je s ostalim romskim sviračima? S Miklošem Mezeijem, na primer. Njega sam poslednji put sreo u Frankfurtu. Klavirista od zanata. Školovan muzičar, ali ga to ipak nije "iskvarilo". Umeo je, kad treba, da pristojno "zamasti". Inače, nastupao je po Nemačkoj kao solo unterhalter, pa čak i na koncertima, ali je, naravno, najviše vole da svira garden partys bogatašima. Na harmonici, na harmonici, na klaviru, na klaviru. Čak je napisao inekoliko kompozocija. Jednu je nazvao "Balkanska rapsodija". Nemci su se redovno oduševljavali, a ja ništa gore nisam čuo do tada. Balkanska raspodija! - kako je vidi (čuje?) subotički mađarski Ciganin... Možete li to da zamislite?

I to je - to! Dovoljno? Nije, naravno. Bilo je tamnoputih svirača u Subotici daleko više, oni, međutim, iz nekih razloga nisu mi pali na pamet dok sam ovo pisao. Uostalom, lepo sam, još na početku rekao da nećemo o činjenicama. One ionako samo ometaju stvarnost...

Ovaj tekst je napisan u Avgustu. U međuvremenu, nažalost, krajem Novembra, preminuo je i Aleksandar Nikolić Šandor, kontraš, i pridružio se svojoj bandi. Najbolji tamburaški orkestar kojeg je Subotica ikad imala - sada je ponovo u punom sastavu. "Cageri su stali", ali tamo gde oni sada sviraju vreme ionako nema nikakvog značaja ..

22:15, 31.3.2010 Poslao Anoniman

Neko kratko vreme sam ziveo u Subotici.Dosao da trgujem,zaljubio se,odljubio i otisao.Ali mi je deo duse ostao(vec 20 godina) u Majuru,na Kelebiji,sa tamburasima.I svake godine odem kod Subotiskih majstora sa trzalicama na popravku, bar jednom .Trazim od njih lek za dusu,protiv bolova.Uzalud.Da ga imaju,sebi bi pomogli.Zato samo podelimo muku i pare,rastanemo se srecniji i tuzniji,do sledeceg vidjenja.