Zvonko Bogdan rođen je 05.01.1942. godine u Somboru.
Na salašu svoga djeda po majci, Stipana Kukuruzara, na periferiji Sombora, Zvonko Bogdan je proveo vrijeme do polaska u školu. Otac i majka su ga, još kao bebu, dali djedu na salaš, da stasa za školu.
Otac Zvonka Bogdana - Stipan Bogdan bio je kovač. "Moj otac", priča Zvonko Bogdan, "bio je čovek veoma radan i vridan, i voleo je da sve u kući bude kako treba. Ali, kad bi poslu došao kraj, počinjalo je "drugo poluvreme" - kafana, društvo, pisma i svirka. Dešavalo se mnogo puta da je stizao kući u cik zore, na obaveznom fijakeru, s još obaveznijom pratnjom tamburaša, pa bi se još dugo u kući pivalo i sviralo. Za mene je to bilo veoma uzbudljivo, utoliko pre što se dešavalo u jednoj opuštenoj atmosferi, bez trzavica i svađa u porodici, veselo i razdragano, pa je i to sigurno uticalo da od najranije mladosti zavolim pismu i tamburaše".
Otac Stipan je godinama pjevao u somborskom "Bunjevačkom kolu", a kasnije i u zboru KUD-a "Miroljub".
Majka Zvonka Bogdana - Maca Bogdan, salašarska domaćica, bila je, kao i otac, vrlo muzikalna. Zajedno su pjevali u zboru. Ona bi nesvjesno, kad se zapjeva, pjevala drugi glas.
U Somboru je završio osnovnu školu i upisao ekonomsku školu, a kao srednjoškolac se zainteresirao i za nešto sasvim drugo, za glumu, pa je ubrzo i dobio probni aranžman u Somborskom kazalištu. Poslije kratke kazališne avanture, zbog koje je u 19. godini zauvijek napustio rodni Sombor, našao se u Beogradu. Tada započinje drugu karijeru, pjevačku.
Zvonko Bogdan kaže: "Kad sam otišao u Beograd, da se upišem na Pozorišnu akademiju, nisam imao od čega da živim i tada sam počeo da pivam po kafanama. Tu sam našao sebe i svoj svit. To je bilo 1963., a te kafane su bile drugog reda. U hotel "Union" sam došao sedamdesetih, kada sam već imao nekakvu afirmaciju. I tada sam pivao samo naše tradicionalne pisme, jer drugo nisam ni znao. Moj prvi nastup je bio na Kalemegdanskoj terasi, i tamo sam pivao pisme koje sam naučio kod svoje kuće: Milkina kuća na kraju, Jedno jutro čim je zora svanula itd. Tada sam shvatio da imam sreću što sam slučajno od kuće i iz raznih svatova ponio repertoar od koga živim i danas."
Prve kompozicije:
Zvonko Bogdan kaže: "To se deslio 1971. baš posle smrti mog oca, kad sam shvatio da pivajući po kafanama ne mogu dugo da opstanem, niti da uradim bilo što drugo. Jer, takvih koji to rade ima jako mnogo. To sam shvatio, a imao sam i takvog učitelja i takve suradnike i stremio sam ka onom putu gde sam moram nešto da stvorim. Bez kreativnosti nema produžetka. Tako sam napisao prvu i ozbiljnu kompoziciju koju sam dosta dugo krio, jer nisam hteo da se pojavim u onoj euforiji novokomponovanih pevača. A bilo mi je jako teško dokazati se kao autor nečega. I kada sam napisao pesmu "Ej salaši na severu Bačke" i kad sam melodijski zapis odneo u Radio Novi Sad, da pesmu otpevam, rekao sam da je to jedna stara pesma koju sam naučio od nekih somborskih tamburaša. Na to je čika Pišta - kontraš, koga ja smatram najboljim tamburaškim svircem u moje doba, rekao: "Kako to, kad za tu pesmu nikad u svom životu nisam čuo". I kad smo je snimili ja sam bio strašno uzbuđen što je probni snimak uspeo. I to je bio moj prvi korak ka pisanju tekstova i komponovanju".
Zvonko Bogdan se u Beogradu oženio suprugom Mirjanom (Subotičankom), s kojom ima dvoje djece: Sigmunda (1974.) i Evelinu (1976.), a od 1980. godine živi u Subotici, u kući koju su kupili pri doseljenju iz Beograda.
Njegov prvi suradnik i profesor bio je slijepi klavirist gospodin Ladislav Balog koji je bio apsolvent za crkvene orgulje i klavir i o njemu Bogdan kaže: "Gospodin Balog Ladislav je čovek koji me je uputio u svet, i koji je prosekao zavesu, muzicku zavesu, tako da ja danas ne da čujem muziku nego i vidim". Zvonko Bogdan je radio sa Janikom Balažom, snimao je pesme sa Šandorom Lakatošem, radio je sa koncert majstorom Lucijanom Petrovićem, nastupao sa Georgijem Zamfirom, sa najboljim cimbalistom svih vremena Tonijem Jordakijem, sa velikim tamburaškim orkestrom Radio Televizije Novi Sad.
"Pisme koje sam komponovao, počev od Hej salaši na severu Bačke, pa nadalje, vezane su za istinite ljude i istinite događaje. A one pisme koje sam sakupljao po Mađarskoj, Slavoniji, Vojvodini, sakupljao sam da bih pronašao autore, tekstopisce i kompozitore - i da bi ih sa pravim orkestrima ponovo doneo u pravi život i ambijent. Pre stotinak godina nije bilo zvučnih nosača i televizije i ljudi su pisme pamtili po sluhu. Dok bi jedna pisma stigla od Budimpešte do Beograda promenila bi nekoliko svojih faza. Mnoge pisme su se zato kod nas pogrešno interpretirale, a ja sam se zainatio da to ovekovečim onako kako stoji zato što sam dužan prema tim autorima, da muzičari čuju kako to treba da zvuči."
Ipak, Zvonko Bogdan smatra da njegove pjesme govore o vremenu koje je neponovljivo: "Točak istorije ide naprid, minjaju se vrimena, ljudi i običaji. Ovo je samo uspomena na jedno vrime koje se nikad više ponoviti neće, može da bude samo drugačije. Bože zdravlja da posle ovog bude bolje, mnogo bolje. Ali nikad više neće biti onako, niti će više ikad biti aktuelne teme od pre 50, 100 ili 150 godina".
"Svako vrime je imalo nekog Maćiku, nekog Peru, Janiku, nekog Tošu, tako da će se sigurno posle Čiče i Mileta sigurno pojaviti neki drugi. Mladi ljudi pronalaze interesantne teme u izvornoj narodnoj muzici i pronalaze način da se dokažu, da se iskažu koliko su muzikalni, koliko su virtuozni... A mladi ljudi koji pivaju i sviraju izvornu i starogradsku muziku dokaz su da se to neće baš tako lako izbrisati."
Njegove pjesme "Ej, salaši, na sjeveru Bačke", "Govori se da me varaš", "Neko sasvim treći", "Ne vredi plakati". toliko su zaživjele u narodu da se smatraju izvornim. A Zvonko Bogdan je, kaže, samo htio sačuvati muziku svoga kraja.
