Skupljam kockice za svoje mozaike,

savijam puteve u klupko lavirinta,

vezujem zvezde u beskraj sazvezdja

i zrake sunca za duge zime.

Upijam kishu ispucaloj pustinji,

tkam niti u krila jutra,

potirem sumnje u jedno sutra,

i tako redom....

Mozemo poteci poput bujice

rasuti se glasno po kozhi,

mozemo topiti,

lediti

BITI

oblik u obliku

MI!

Hocu da uvuchem ruke u tebe ,

tamo gde  je dusha skrivena od sveta,

od mene,

od sebe,

Ne zelish da prichash,

ne  pokazujesh ochi,

prikrivash misli,

pesnica stisnutih krijesh se,

od sveta,

od mene,

od sebe.

Lomim postolja ponosa,

ljuljam zidove dignute - rechima,

kopam raskopine zakopanog,

i trazhim te dole,negde,skrivenog .

od sveta,

od mene,

od sebe.

Olupine ljubavi trube panikom,

spushtash kapke,

skrecesh pogled,

opet bezhish,

tvrdoglavo...

od mene,

od sebe,

od sveta.

Desi se, zakopam prste u kosu i zamrznem se poput kipa,

tako zaledjena u prostoru cutim,

cutim neshto svoje ,

neshto drugima nejpojmljivo .

Mogu tako nepomichna satima!

Kucnu me po ramenu,-ja i dalje ne progovaram.

Uzhivam u svojoj tishini poznatoj  samo onom "unutrashnjem" ,

koje chuje nesrecu pre vremena,

nasluti rechi koje se ni osmislile nisu...

Pomislio bi chovek da ne dishem,

a ja ustvari chitav film rolam ispod kapaka,

tako cuteci...

Da!Nejpojmljivo mnogima,rekli bi neki da smeju,

"Ej ti shto kip si,luda li si?"

Ne odgovaram,prigovaram,zagovaram....

Zadrzavam svoje niske da se nizhu unutra ,

obavijam ih oko svoga kineskog zida,

i smejem im se kliktavo, da niko ne chuje.

Zarinutih prstiju u kosu pricham si priche,

najnestvarnije,bajkovite,cvetajuce,

 hraneci nutrinu svoga postojanja ....satima...

Onda otvorim ochi,lenjo ,

odmeravajuci taj spoljni,"jaki"svet, 

 - nasmeshim se zbunjeno

 shvatajuci da njemu  ne pripadam.....

Pa necu reci koji je razred u pitanju ali bilo je ono vreme kad letish i dodirujesh,njushish bez straha i pitanja.

Moj prvi poljubac !

Kopaonik-ekskurzija u toku igra masne fote,kod dechaka u sobi....publika prisutna naravno!

"Ova fota ...ova fota ,nek poljubi Zorana u zube",(srecom Zoki je imao osmeh kao za reklamu zirodenta ,uz to neke crne duboke ochi u kojima mozhesh ladno da nestanesh..bacala sam ja i okce al ne na zube).

Crveneci ko rak(koji jesam),smejuci se da prikrijem nervozu ,spustih usne na te zube koje se pretvorishe u neshto shto plashi,onda neshto shto trazhi paznju,

 i to istrazhivanje toga nechega, posla milion eskadrila mrava

-nemirnih da dizhu moje telo....

preterujem nisam letela ali zbunila se jesam....

Smeshkam se i sad ,Zoki i njegovi zubi predjoshe u vishi stadijum,

shetanja za ruke,shaputanje u noci....u neku prvu ljubav.

I sad kad chujem onu-"Ne bi ti zubi,ne bi ti zubi"...pa nakezim se ko shareno tele;)

Prosuta na postelji od snova,

snivam neke bivshe,nasmeshene....

 zrnaste,pahuljaste,maglovite ....

razlivaju se ko pljusak po asfaltu,

ko dodiri po vrelom ,

sachuvani u trenucima

kad su bili najdrazhi,

najsladji,

najsharnmantniji,

dechaci moji....

Oni visoki i malo nizhi,

plavi,crni ili shareni....

Nemam pojma zashto?

Te raznih boja najvishe pamtim.

Umeli su da boje  moje dane,

od crvenog kad dotaknem zvezde

ili crnog kad ne vidim svet....

Osecaj pripadnosti nije bio postojan,

vishe trenutan kao neuhvatljiva zelja

opstala samo u nashim mislima.

Necu reci da su ovi drugi manje dragi,

oni su nekako bili bolniji na rastanku...

Ko voli uopshte tuzhne priche?

Zato opet prostirem

krevet od oblaka

jastuk od snova

i sanjam budna.....

sve dechake ovog sveta koji su mi

podarili deo svoga srca

deo svoga sna

kad  trajali smo do neba

i nestali do  dna.....

U beskraju jedne vechnosti,

haosu malih sluchajnosti,

nashi svemiri su se sudarili....

BUCHNO!

Tvrdoglavo

sa buntovnim,

PUCHE!

U tom tresku pomerismo

svetove,

sa sve sluchajnostima,

eksplozijom osvetlismo

najtananija skrivena mesta,

za chije postojanje

ni sami nismo znali.

Potresheni

 drhtasmo,

pomalo uplasheni,

dotakosmo

se dlanovima,

isprepletasmo

 prstima,

spojismo

 usnama,

bedrima,

dushama,

u jedno!

Tren vechnosti

ostavi nas

zatechene!

U svetu stranih ljudi

JA,

 gledam u zid

 dozivam tvoje lice,

JA

cutim a  zovem,

  izgovaram u sebi tvoje ime

JA

 zelim u tami noci

u svetu nekih  stranih ljudi

da otvorim vreme

JA

 zelim te,

u ovom svetu klovnova,

u  noci,

gledam  u zid,

i prizivam te!

Ovo vreme,ovo mesto,

Promashaj!

Greshka!

Predugo!

Prekasno!

Ko josh na mene cheka?

Samo jedna shansa!

Samo jedan dah,

sachuvan....

Zashto?

Ti znash.....

Volim te od starta!

Nedostajesh!

Daleko,

Predugo!

Josh sanjam,

sanjam "nas".

U snu nisi otishao,

zadrzhavam dah,

zadrzhavam san,

teram dan....

U snu....

drzhish mi ruku,

vetar vitla oko "nas",

sunce sija kroz "nas",

voda lomi,

dalje drzhish mi ruku....

Vechnost?

Ni ona nam nishta

ne mozhe....

 U snu!

Dajem sebe za san,

dajem sebe za "nas",

iako zauzvrat ne dobijam ja....

za nishta se prodajem...

Zashto?

Ti znash!

Volim te od starta!

Nedostajesh!

Predaleko....

Predugo...

Zadrzhavam  dah,

zadrzhavam san,

pokushavam zadrzhati "nas"!

Zhelim da mogla sam reci-OSTANI!

Trebam  sve vreme ovoga sveta

da odsanjam san!

Zashto?

Ti znash!

Josh sanjam da grlish me,

ne dash mi da odem.....

od "nas"!

 U snu......

Ti si crno bez primese sive,

ti  umes  da uchinis me divljom,

uvijenu pokrovima  tvog  dodira

igram ,

vrtim se oko svoje ose,

dok kosa mi shiba po licu,

grizem ispucale usne,

nastavljajuci   ples,

ubrzanog daha,

okrecem,

vrtim,

noge ne dotichu pod,

crno,crno sve je ,

drhtim  progonjena ,tobom,sobom.....

trnci struje mojim venama

poplavljena kucam,treperim uz  tebe,

padam,letim,padam....

osecam dah u svojoj nutrini,

pripadajuci,

propadajuci,

u tebe,

u sebe......

Plime i oseke moga raspolozenja

saplitale su svakog ko je pokushao

da uleti u moj kratak raskorak,

desilo se da dva puta posrnem

poplavi ,burama,udarima pulsa u ushima.....ljubavi.

"Ljubav"-tako chesto loshe formulisana,

gurana u rechenice sa providnim znachenjem,

slozhena kao izgovor,zarez  izmedju pogleda,

otirach nepriznatim nadanjima,pochinjenim greshkama.

Emocija ,retko dozivljena do kraja,

chesto retardirana josh u startu razvitka,

glagol"uzimati"prenaglashen

dok nam "davanje"tezhe ide,

sakrivamo se maskama,

dizhemo zidove,

letimo a drhtimo,

ochajnichki plasheci se pada,

u biti jako ranjivi mi,

letachi na kratke ili duzhe staze,

mi,plima i oseka postojanja,

foliranti ili tvrdoglave spodobe,

tako zeljni da nas neko obozava...

Od kada si otishao

prazninom jeche tuneli secanja,

ni svet  vishe nije isti,

obilazim nasha mesta

gde smo se igrali kao deca,

jedino tu imam prividan osecaj da si josh tu....

Zhivim zhivot jedino tad

dok okrecem filmove izdesavanih pricha...

Od kada si otishao nishta nije isto,

jutro se u zori slomilo,

zamrzlo osmeh na mom licu...

od kada si otishao....

pratim tvoje tragove u snegu,

prepoznajem te u tudjem liku...

onda zastanem,odmahnem glavom,

ugaslog pogleda za tren....

od kada si otishao....

trazhim tvoj glas u zvuku vetra,

vrtim nashe slike,

cuteci obrishem suzu,

i zhivim neki zhivot,

ako se to zhivotom moze nazvati,

od kada si otishao ,

ugasilo se sunce,

prestala sreca u meni da dishe,

"Proci ce"-tako mi kazhu,

a evo godine brojim,

ja josh spustene glave stojim,

bez tebe se smeha bojim,

a oni opet kazhu,svashta neshto,

i naravno lazhu...lazhu...

Kazhu to je Bozhja volja,

kazhu,andjeli postoje,

kazu-"tamo ga bar ne boli"

kazhu-"mozhda je tako bolje"

da verujem ....nemam volje!

Ne prodje dan a da ne poljubim tvoju sliku,

ne prodje noc a da ne vratim tvoje lice,

ne prodje pesma tvoja i suza tad krene,

ti krvi moja,drago,milo moje,,,

Evo porasla je i trava,

zidovima svojih ruku ,krijem ochi,

od kada si otishao duge su ,duge noci....

Moji vozovi imaju jedno polaziste,

jedno odrediste!

Ja sve nesto odlazim,

dolazim,polazim,

a vracam se!

Stopala su ushushkanih,

zashticenih...ostalo ne garantujem.

Nedavanje a ja ne dam svoje shtepove,

zadebljane oziljke shto prstom prevuchesh,

shavove sa leve na desnu komoru...

o predkomorama i podsvesti precutkujem...

Beograd,prashnjavog

obraza ushao u mene....

upio svoj vonj patine u svaku poru,

josh onda kad vrishtavo,

posesivno,davljenichki zagrizoh zhivot,

njegov plavi pramen smoga ispuni mi udah!

Od tada ga nosim,

umotavam u obloge da ga ne povrede,

shtitim nakostreshena ko pseto do repa,

udaram rechima,pesmama po venama

bubnih opni uma...

odmotavam ga i prosupam sebi na dlanove,

tudjina kad zaboli,kad platno dushe zadrhti ,

sluchajno zgazena nechijom petom,opire se,

i krikne bojama pomalo ispranim,

prepoznatljivim ,bojama Beograda,

shto blistaju u suzi moga oka....