Desi se, zakopam prste u kosu i zamrznem se poput kipa,

tako zaledjena u prostoru cutim,

cutim neshto svoje ,

neshto drugima nejpojmljivo .

Mogu tako nepomichna satima!

Kucnu me po ramenu,-ja i dalje ne progovaram.

Uzhivam u svojoj tishini poznatoj  samo onom "unutrashnjem" ,

koje chuje nesrecu pre vremena,

nasluti rechi koje se ni osmislile nisu...

Pomislio bi chovek da ne dishem,

a ja ustvari chitav film rolam ispod kapaka,

tako cuteci...

Da!Nejpojmljivo mnogima,rekli bi neki da smeju,

"Ej ti shto kip si,luda li si?"

Ne odgovaram,prigovaram,zagovaram....

Zadrzavam svoje niske da se nizhu unutra ,

obavijam ih oko svoga kineskog zida,

i smejem im se kliktavo, da niko ne chuje.

Zarinutih prstiju u kosu pricham si priche,

najnestvarnije,bajkovite,cvetajuce,

 hraneci nutrinu svoga postojanja ....satima...

Onda otvorim ochi,lenjo ,

odmeravajuci taj spoljni,"jaki"svet, 

 - nasmeshim se zbunjeno

 shvatajuci da njemu  ne pripadam.....