volim kad sretnem nekog na ulici
a on se smejulji
osmehuje
kezi
kad više ne može da se suzdrži
od misli, slika, dodira.
pogléda u stranu
u pločnik
u poneko lice takođe
i nasmeši mu se
široko
naiđe na čuđenje
o, tako retko na osmeh.
ipak, svejedno je,
jer je, taj,
nasmejani,
potpuno intro
i samo ga vazduh u mehurićima
i gravitacija u tabanima drže za zemlju.
volim kad sretnem tako nekog na ulici
i smišljam njegove okidače
kaleidoskope njegovih misli
stvarnih tačaka
i nestvarnih predela
koji se rastapaju iz njih.
pogađam reči
zaljubljenost u rukopis,
u pakovanje.
kladim se da bi se blesirao tu
na sred mokrog, sjajnog pločnika
smešnim plesom
kreveljio
i ozbiljio.
kladim se sa sobom da sam u pravu,
a ja volim da sam u pravu.
što volim da sretnem baš tako nekog!
lepo se vidi da bezbrižno spletkari sa sobom,
može,
jer pobeđuje u svakom slučaju,
jer je tako sebe definisao.
redefinisao.
ako se malo zagledaš
u to lice
videćeš
slobodu kako se migolji u uglu usana.
a ta slika te dodirne.
ne može drugačije.
volim
volim da sretnem nekog takvog,
a danas
volimo iste stvari...i znaš, čini mi se da ulazim u tu dušu u tom trenu,otvara se jednostavno kao prodiranje zubima u toplu i slatku pitu od jabuka... više od trena jer odnosim sa sobom mmm tako dobar osjećaj sitosti...radosti...sitosti..radosti...
Eeee... da, divno je sresti nekog takvog. Naročito zato što je ta energija zarazna i onda se i ti tako smejuljiš i lebdiš i... sve. Bilo bi lepo imati takve susrete često.
o, ja volim da sam ta koja se smeje! pa onda vidim ko su bezbojni ljudi - oni koji se čude, a ko su ljudi predivnih boja - oni koji uzvrate osmehom na usnama, u očima...
)