Danas je nedelja.
A ja ne volim nedelju.
Još uvek ne prepoznajem po čemu je Ova izuzetak.
Katkad me neki poseban ton uvede bezbolno u nedelju.
Što nije potpuna istina danas, jer moja ramena sve su, samo ne bezbolna.
Ne izazivati Sunce u podne. Nikad više.
Ostade mi komadić sna, zaglavljen. Nije komadić koji nedostaje. Ostatak je koji nedostaje.
Ne mogu da se setim sna.
Što dosta aktivira i pomalo iritira.
Kao naziv pesme ili ime lika iz knjige koje je maglovito, a opet tu, i nikako da ga porodi moj um, i nastaje blaga tortura.
A ja nikad ne odustajem od tog prisećanja.
Ponajviše zbog zadovoljstva i samoponosa koji sledi. I olakšanja.
I onda nemir u grudima najpre jasno fokusiran, širi se, i cupkam nogom i svrbi me, i protežem se, uzdišem glasno. Mrštim se.
Ništa.
Samo osećaj da je bio tu u meni, da sam bila u njemu, da je bilo zastrašujuće snažno.
Telo i emocija, telo u emociji.
Duboka introspekcija, meditacija, kopam, osvetljavam, tragam, tragam, zašto li je tako zatureno, ne odustajem. Žmurim, ali ne, izmisliću nešto, bolje ne, samo želim još koji komad odista autentičnog iz stanja pređašnjeg.
Ne odustajem.
Komadić sna, kao krvni ugrušak, osećam kako plovi mi krvotokom i traži svoju celinu. Osećam svaki pedalj puta koji pređe. I uvek kad zastane na pumpi.
Danas nemoj govoriti.
Danas samo želim da te ljubim. Kao da te ljubim prvi i poslednji put.
Dozvoli mi da budem poetična i patetična, i raznežena i razne-sena-žena, da vidam sve svoje rane, od ramena ka unutra.
Na onom malom, samo jezikom osetnom mestu, mestu na kom mi usna uvek puca, možda pređe komadić tebi... i ti mi kažeš o mom snu sve što sama ne mogu dokučiti.
Ali prvo, prvo mi usnu moraš ugristi i sačekati slano i toplo. Crveno.
Ne odustaj.
''Don't forget my state of mind... it's fragile.''
A ja ne volim nedelju.
Još uvek ne prepoznajem po čemu je Ova izuzetak.
Katkad me neki poseban ton uvede bezbolno u nedelju.
Što nije potpuna istina danas, jer moja ramena sve su, samo ne bezbolna.
Ne izazivati Sunce u podne. Nikad više.
Ostade mi komadić sna, zaglavljen. Nije komadić koji nedostaje. Ostatak je koji nedostaje.
Ne mogu da se setim sna.
Što dosta aktivira i pomalo iritira.
Kao naziv pesme ili ime lika iz knjige koje je maglovito, a opet tu, i nikako da ga porodi moj um, i nastaje blaga tortura.
A ja nikad ne odustajem od tog prisećanja.
Ponajviše zbog zadovoljstva i samoponosa koji sledi. I olakšanja.
I onda nemir u grudima najpre jasno fokusiran, širi se, i cupkam nogom i svrbi me, i protežem se, uzdišem glasno. Mrštim se.
Ništa.
Samo osećaj da je bio tu u meni, da sam bila u njemu, da je bilo zastrašujuće snažno.
Telo i emocija, telo u emociji.
Duboka introspekcija, meditacija, kopam, osvetljavam, tragam, tragam, zašto li je tako zatureno, ne odustajem. Žmurim, ali ne, izmisliću nešto, bolje ne, samo želim još koji komad odista autentičnog iz stanja pređašnjeg.
Ne odustajem.
Komadić sna, kao krvni ugrušak, osećam kako plovi mi krvotokom i traži svoju celinu. Osećam svaki pedalj puta koji pređe. I uvek kad zastane na pumpi.
Danas nemoj govoriti.
Danas samo želim da te ljubim. Kao da te ljubim prvi i poslednji put.
Dozvoli mi da budem poetična i patetična, i raznežena i razne-sena-žena, da vidam sve svoje rane, od ramena ka unutra.
Na onom malom, samo jezikom osetnom mestu, mestu na kom mi usna uvek puca, možda pređe komadić tebi... i ti mi kažeš o mom snu sve što sama ne mogu dokučiti.
Ali prvo, prvo mi usnu moraš ugristi i sačekati slano i toplo. Crveno.
Ne odustaj.
''Don't forget my state of mind... it's fragile.''
PoziTj mazice
Nice..