Ruzmarin cveta u saksiji na basamci. Kad god njegovim putem prođem, ja ga osetim. Nebitno je da li je to s proleća, jeseni ili bilo kog drugog godisnjeg doba.Čudno je kako putokazi umeju biti raznoliki. Vode nas i onda kad ih nema na vidiku. Receptori uspomena žive duže i od momenta, nemajući prolaznost već samo postojanje istinsko. Oni se urezuju u dah, prateći korak, a ruzmarinov miris dovodi sve na svoje mesto - vraća korenje njegovom izdanku i klicu novom bujanju.
Nekad ne umem da se setim imena ulica, jer su izmenjene. Nema više adresa u Moše Pijade, Pionirskoj ili Maršala Tita... Ali, zato jos uvek ima basta, kao i onih koji ih pamte i po njima se orjentišu, bez obzira jesu li one u cvatu ili prepuštene korenju.
Čudni su putevi Božiji. Nekad Vode napred, a nekad nazad.
I zato, kad budes prolazio putem koji ti je nepoznat, a u momentu ti zamiriše ruzmarin, seti se onog dana i njegovog bila, kao i saksije i basamaka. Tada ćes shvatiti da je sve to bio samo momenat večnosti, trajnog postojanja jednog cveta u saksiji.
Objavio
scarlet u 18:29 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (6) | Pošalji komentar
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (6) | Pošalji komentar
Veliki pozdrav!