Mali, sitni detalji. Toliko značajni, toliko bitni.Okrećem se oko sebe i rukama lovim vazduh. Toliko je gust i prezasićen emocijama, da se čini oporim i tako preteškim. Hvatajući se za stolicu, prilazim prozoru, širom ga otvaram i udišem proleće. Svežina puni sobu i rashlađuje.
Okrećem se i gledam te. Ti spavaš, nesvestan borbe koja se upravo dešava. Pravilno dišeš, usnuo u najlepšem snu snevanja. Po koja graška znoja na čelu ti treperi, osenčena lampionom, koji puni sobu svojom blagom svestlošću. Dečače, večni dečače... Blago tebi.
Mučnina u želucu lomi me. Tiho, na prstima izlećem iz sobe i odlazim, bežim...
Pred očima mi titra tvoj usnuli lik. Grabim krupnim koracima, skrivajući se od svetla. Hodam, u potrazi za bitangama, koji po ćoškovima vrebaju. Tržim ih i nudim im se.
Oko mene tmina i tišina. Nigde nikog. Ćoškovi pusti, bulevari prazni.
Bežim, dok milioni svetlosnih godina prošlosti i budućnosti proleću kroz i oko mene. Nema tišina, bez zvuka prati me. Pitanja silna, postavljena, bez odgovora sa ehom.
U momentu krajnosti dok se polovi spajaju, glečeri stapaju i pretapaju, telefon para vazduh vadeci obamrlu dušu iz ponora, koji nema dna. Mio glas, iz svežeg sna tek proizašao, vraća život u sadašnjost.
Objavio
scarlet u 19:32 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (2) | Pošalji komentar
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (2) | Pošalji komentar
Veliki pozdrav!