Vreme je neko između: nije ni dan, a nije ni noć, nije proleće, a nije ni jesen.
Da su me sad izbacili, poslali, sa planete neke, ne znam u koji vremenski interval bih se smestila. Postoji verovatnoća da bih zbrisala natrag. Naravno, pod uslovom, da tamo nije gore nego što je ovde, u šta čisto sumnjam. Nekako ne verujem, da postoji gori svet.
Grane se njišu u ritmu bubnjanja u mojoj glavi. Skoro pa da hipnozu izazivaju. I svetiljke žmirkaju, verovatno je strujni napon slabiji. I one, skoro u trans da uvode. Okrećem se putu po kome hodam. Nekako je i on je grbaviji. Ne znam, da li je to posledica starih debala, čije korenje beton izdiže, ili je uslovno- posledična reakcija, krpljenja rupe na rupu.
Ruke smeštam u dzepove, ali i tu na bušu nailazim. Ta, zar je i ovaj džep izdao?! Nema siće, ako je i bilo, kovanice su se negde, tiho usput, išunjale i prebegle. Zna se kako to ide. Para se na paru lepi, a od bede i ono ništa pobegne. Hladnoća i rupe. Zajam propao. Ni moje telo ne želi da priskoči u pomoć. Nema dovoljno energije, izgleda da mi se baterija ispraznila. Trazim punjač. Dižem pogled i pretrajzujem nebo. Zaigraću dodole igru i mozda uspeti sunce da prizovem. Trazim ga pogledom. Sramota me obuzima, čini se da će igra ipak da usledi, jer se i ono skrilo od mene. Zaogrnuto je paperjastim pokrivačem nebeskim i tamo bdi nad nekim drugim svetom i drugim nekim ljudima. Njihov dodole čuje, a moje zavijanje ne primećuje. Preturam, iznova po dzepovima, pronalazim koju paprirnatu novčanicu i odlazim. Idem da pronađem nekoga, ko ume da priziva i da uzima. Verujem, da makar to, neće predstavljati problem.
Da su me sad izbacili, poslali, sa planete neke, ne znam u koji vremenski interval bih se smestila. Postoji verovatnoća da bih zbrisala natrag. Naravno, pod uslovom, da tamo nije gore nego što je ovde, u šta čisto sumnjam. Nekako ne verujem, da postoji gori svet.
Grane se njišu u ritmu bubnjanja u mojoj glavi. Skoro pa da hipnozu izazivaju. I svetiljke žmirkaju, verovatno je strujni napon slabiji. I one, skoro u trans da uvode. Okrećem se putu po kome hodam. Nekako je i on je grbaviji. Ne znam, da li je to posledica starih debala, čije korenje beton izdiže, ili je uslovno- posledična reakcija, krpljenja rupe na rupu.
Ruke smeštam u dzepove, ali i tu na bušu nailazim. Ta, zar je i ovaj džep izdao?! Nema siće, ako je i bilo, kovanice su se negde, tiho usput, išunjale i prebegle. Zna se kako to ide. Para se na paru lepi, a od bede i ono ništa pobegne. Hladnoća i rupe. Zajam propao. Ni moje telo ne želi da priskoči u pomoć. Nema dovoljno energije, izgleda da mi se baterija ispraznila. Trazim punjač. Dižem pogled i pretrajzujem nebo. Zaigraću dodole igru i mozda uspeti sunce da prizovem. Trazim ga pogledom. Sramota me obuzima, čini se da će igra ipak da usledi, jer se i ono skrilo od mene. Zaogrnuto je paperjastim pokrivačem nebeskim i tamo bdi nad nekim drugim svetom i drugim nekim ljudima. Njihov dodole čuje, a moje zavijanje ne primećuje. Preturam, iznova po dzepovima, pronalazim koju paprirnatu novčanicu i odlazim. Idem da pronađem nekoga, ko ume da priziva i da uzima. Verujem, da makar to, neće predstavljati problem.
Objavio
scarlet u 12:42 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (2) | Pošalji komentar
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (2) | Pošalji komentar
