Reka huči... Moja reka... Opet je nadošla, opet je porasla...
Obojena je bojom mulja, bojom ništavila... Sve nosi svojom bujicom, uzima i otima... I kada deluje usnulo i kada se čini najpitomijom, ni tada, njeni brzaci, ne daju spokoj...
Volela sam moju reku, njenu dolmu i vrbake uz obalu... Umela sam da ih crtam, u sećanje da ih prizivam... Ali ne. Više ne. Previše je bola u toj reci pokopano... Najjači osećaj prema njoj, sada je strahopoštovanje...
Često izbegavam da prošetam kejom, mojim kejom... Idem okolo, zaobilazim ga.... Nedostaje mi miris ružičastog kestenja koji ga u drvoredima opasuje... Moj kej, moju reku...
Postoje momenti kada me priziva. Tada joj se odazovem... mojoj reci. Stegnem grč i odem... do doka, tvog doka... Osetim joj snagu, virove u dubinama i glasove u talasima... Čujem tebe kako se smeješ i plačeš, kako pevaš i ćutiš, kako se šališ i kako me voliš... I tada, ta reka, moja reka postaje samo tvoja... U nemoj molitvi, na kolenima, po uzburkanoj površini punoj duhova, posipam latice belih ruža, darujući ih tebi, tvojoj mladosti i nedosnjanom ti životu....
Večno sanjaj...
Obojena je bojom mulja, bojom ništavila... Sve nosi svojom bujicom, uzima i otima... I kada deluje usnulo i kada se čini najpitomijom, ni tada, njeni brzaci, ne daju spokoj...
Volela sam moju reku, njenu dolmu i vrbake uz obalu... Umela sam da ih crtam, u sećanje da ih prizivam... Ali ne. Više ne. Previše je bola u toj reci pokopano... Najjači osećaj prema njoj, sada je strahopoštovanje...
Često izbegavam da prošetam kejom, mojim kejom... Idem okolo, zaobilazim ga.... Nedostaje mi miris ružičastog kestenja koji ga u drvoredima opasuje... Moj kej, moju reku...
Postoje momenti kada me priziva. Tada joj se odazovem... mojoj reci. Stegnem grč i odem... do doka, tvog doka... Osetim joj snagu, virove u dubinama i glasove u talasima... Čujem tebe kako se smeješ i plačeš, kako pevaš i ćutiš, kako se šališ i kako me voliš... I tada, ta reka, moja reka postaje samo tvoja... U nemoj molitvi, na kolenima, po uzburkanoj površini punoj duhova, posipam latice belih ruža, darujući ih tebi, tvojoj mladosti i nedosnjanom ti životu....
Večno sanjaj...
Objavio
scarlet u 23:07 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (4) | Pošalji komentar
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (4) | Pošalji komentar
