Gledam pijane intervjue Harisona Forda.
Po forumima tražim objašnjenje zašto sam takav kakav jesam.
Pre svega dobar čovek,
Naizgled fin, povučen
Inferioran i introvertan.
Ali ogorčen. Na ljude.
Zašto mrzim ljude?
Zašto sam izgubio poverenje u 95% ljudi koje znam?
Zašto ne želim više da ih vidim?
Mrzim ljude koji podjebavaju.
Kako imaju snage za tako nešto?
Imam dovoljno snage za relativno lagodan život
Ne treba mi sarkazam, ružne reči
Komparacija materijalnog i duhovnog.
Mršćite iz mog života, vi sotone u ljudskom obliku!
Pijete mi krv, doduše metaforički.
Pre će biti da pijete životnu radost i energiju;
Svakim danom je imam sve manje.
Budim se k'o utvara iz Mauthauzena,
Sa podočnjacima do poda, umoran, umoran, umoran.
Ne toliko od života koliko od ljudi.
Od ljudi koji vole da me časte sa jednim sočnim ''jebem ti mater''
Ljubomornih govana i licimura koji
Ne mogu da podnesu to što sam upisao fakultet.
Razbacuju se materijalnim a duhovno su na nivou
Kastriranog Branka Kockice u Sahari na LSD-u.
Neko će reći: I ti si čovek, daj opusti se, ne reaguj na kritike i podjebavanja!
U tome je i problem, dragi Neko... Ne reagujem na kritike uopšte!
Uglavnom ih ignorišem, ali dokle više? Dokle?!?
Dok ne oteram sve redom u tri pičke materine?
Ne znam baš...
Objavio
Rođa u 03:22 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar