Često osećam taj nemir u meni,
Naporne i strašne misli se roje,
Jednom kad me obuzmu neće da stanu,
Svet oko mene crne je boje.
Počnem da se gušim, krenem pa stanem,
Zastajkujem dok pričam jer svega se plašim,
Mislim ''to je ludilo, izlaza nema''
Utehu i pomoć uzaludno tražim.
Glava me boli, u grlu mi je knedla,
Osećam da ništa nije kao pre,
Umišljam da ludim, da haluciniram,
Možda je došlo vreme da se 'mre.
Nada mnom kao da se crni oblak svio,
Kao da su sve oči uprte u mene,
Znoj se s čela sliva, strah je sve jači,
Naizgled sam dobro, al' iznutra venem.
Svakog dana strah se pobednički smeši,
I svaka mi misao počne sa ''šta ako''
U čemu je problem, gde li ja to grešim?
Ma, ne znam ni sam, al' mi žao što je tako...
Objavio
Rođa u 01:51 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar