Malopre sam stigla iz Beograda. Povod jucerasnjeg odlaska je dogodovstina u areni, humanitarni mecevi NAJJ - Novaka, Ane, Jelene i Janka. Drugacije su jucerasnji dan definisali kao "Dan tenisa" - i bio je.

Iskreno, vise sam isla zbog dece i nisam previse ocekivala iako znam da arena krije u sebi neku cudnu energiju koju inhalirate na samom ulazu dok vam skeniraju karte i detektuju metal. Mesta su nam bila bruka dobra - prvi red od teran. Doduse ispred nas su namestili stolice na kojima su sedela deca s Kosova i Metohije. Zamislite, doveli su decu ( besplatno naravno), poklonili im Novak Djokovic majce ( besplatno naravno - moram da naglasim, jer kod nas je definicija P O K L O N malo deformisana), dali im silu nekih balona i sluzili ih sokovima i grickalicama. Svaka cast. To se zove To be a Human - iliVam u prevodu " Biti Covek ( sa velikim CH)". Jedna mala, cenim ga oko 12 godina, imala je na sebi duks sa velikim grbom Srbije s prednje strane, a na ledjima isti takav grb samo manji iznad koga je pisalo Kosovo i metohija, a ispod Gracanica. Znam da je sramota sto za zivota nisam nogom krocila na taj deo nase " svetinje ", i stvarno nisam preterano senzibilna kada se radi o komadu zemlje, ali s obzirom da izbeglica sa sviju strana ima u mom gradu jako puno, sudaram se sa tragedijom ljudi sa Kosova, svakodno; i to ne onih "kosovara" koji prodali njive i mnoga imanja i onda sagradili vile i kupili besne automobile, a usput korumpirali citavu upravu grada i finansijsku inspekciju - ne njih. Mislim na one obicne ljude koji su u toku bombardovanja strpali sitnu decu u kola i pakovanje pelena, i pobegli ostavivsi zauvek jedan stan, jedno detinjstvo, jednu mladost, nekoliko ljubavi i par zivota...

Elem, skrenuh sa Arene.

Sve u svemu nije bilo lose. Napravili su relativno dobar shou; licno su mi samo neki "sindikalci" ili " sindikat" smetali - 9 momaka koji urlaju u mikrofone pokusavajuci da repuju, pri cemu prave smesne pokrete koje su skidali sa MTV-a, od Puf Daddy-ja ili Eminem-a ( predpostavljam). Ne volim "srpski rap" . Inace ne volim kopiranje. Lose kopiranje je jos gore od dobrog kopiranja. A  rap je pravac muzike koji su izmislili crnci i koji je jednostavno, stvoren za njih. Oni imaju urodjen taj " spontani ritam" i svako ko pokusa sa imitacijom, meni je smesan. Mozda nisu smesni onima koji nisu nikada zasli u pravu crnacku diskoteku, gde je rap jedino sto se cuje i slusa.

Dakle, sve u svemu nije bilo lose ako izuzmemo to i grupu klinaca pored mene koja se sastojala od 9 devojcica i jednog decaka - vrlo feminiziranog, koji pritom vristi jace i piskavije od svih tih 9 devojcica na kup: " JecCccccOOoooooooooooo - AaaaAAAaaaaaaaa!" - videcete ih sigurno u nekim novinama jer su bili zanimljivi svim fotoreporterima.

Celu dogodovstinu je otvorila Aleksandra Radovic otpevavsi himnu - naravno ja sam saznala da je to ona putem sms-a koji sam dobila odmah posle, jer dok smo stajali, na 60 stepeni levo od mene u vip lozi, stajao je nesumnjivi, neki stranac, koji se smeskao ocima tako slatko, da mi je doslo da mu pogled ukradem nekim naglim pokretom i pojedem ga. Posle toga su krenuli prvaci do 14, 14, 16 i 18 godina, da igraju neke skracene gemove, a sve to je vodio Nikola Djuricko koji je napravio facu decenije kada mu je moja cerka prisla da joj se i ON potpise na loptu: " Ja da ti se potpisem?" - i samo njoj se i potpisao. ( :P ) Izmedju tih meceva, pojavljivali su se na kratko Janko, Ana, Jelena i Nole i zahvaljivali se ljudima sto su dosli u tolikom broju ( a bila je prepuna arena) jer sav novac ide u humanitarne svrhe ( ajd da se nadamo da ide ). Tu i tamo je Aleksandra otpevala jos neku pesmicu, onda je Van Gog otpevao dve i za sam kraj je neko folklor drustvo dovelo atmosferu do maksimuma ( kakav mix, a?:) - prave egzibicije su radili - svaka cast!

Pola sata pred kraj dogodovstine, izasli su Ana i Janko da odigraju dubl protiv Jelene i Noleta. Ali ja sam tada otisla jer sam morala par sitnica da nakupujem u " onamogdenecojebivinikadnecenidinardaostavi" ( ko ne zna gde je to - Delta City). Deca su vec bila premorena od citave halabuke i uzbudjenja sto su svi " idoli" prosli pored njih, a pri svemu tome Boba Zivojinovic i Niki Pilic su im dali autogram, i Djuricko naravno, tako da se nisu bunili sto odlazimo ranije. Nije bilo govora da vozim nazad u pola noci, pa iznenadismo tetku neplaniranom posetom, na opste odusevljenje. Da mi nije vazan povod mog vracanja u ranim jutarnjim casovima, rado bih ostala ceo vikend u Beogradu, jer setnja Beogradom je kao vodjenje ljubavi - lagano, sa uzivanjem i sa puno ljubavi. ;)