Nekad sam znala da napisem ponesto dobro. Doduse, neki su to kategorisali u " proseravanje", a neki u" prozu" - obrni okreni na P pocinje. Nekad sam znala da sklepam cak i nekoliko stiha koje su neki klasifikovali u poeziju, a neki u patetiku - obrni okreni, opet na P pocinje. Da li svaki pocetak pocne sa P???

Nekada sam znala da pisem o ljubavi, a pojma o njoj imala nisam. Po forumima sam do tada pisala razne, vec negde procitane, definicije o ljubavi koje su zvucale krajnje romanticno, ali su se ispostavile krajnje pogresnim. Dobro mi je islo to pisanje, jer ljudi vole da citaju baljezgarije koje jedna blogerka u pokusaju, a pride i plavusa ( sve kljucne reci ovog posta pocinju sa P ) napise u jednom dahu. Kad sam izgustirala sve moguce poglede i uglove iz kojih sam na ljubav gledala, pocela sam da pisem erotiku - prirodno nadarena, recimo. Izlazile bi reci iz mene kao novorodjenche iz majcine utrobe. Bez razmisljanja bih napisala lepe price, cak i meni dopadljive posle par dana. A onda sam zaradila endokrinoloski poremecaj. Previse sam se unosila u te price.

Pokusala sam da pisem razne stvari; svi ti blogovi su uredno arhivirani negde na mom hardu; obrisala bih ih ja, ali sam pod zakletvom da necu. A sa zakletvama se ne treba zajebavati. Da pioniri nisu krsili zakletve po skolskim Ve-Ce-Ima i zapustenim podrumima, mozda Tito nikad ne bi umro. Mozda bi i dalje postojao slet. Mozda bi cak i vojska postojala! Mozda Djoka ne bi pevao " samo da rata ne bude" mada, nisam sigurna da je ta pesma nastala posle Tita ili Pre Slobe. Mozda ne bi ni Hag postojao danas. Sta li bi jadna Karla radila? Ono sto joj ime govori?

Elem...

Nekad sam znala da padnem u trans i pustim emociju da se slije u font - nema veze sto je to presipanje iz supljeg u prazno, vazno je da bi 0,01% ljudi, osetili tu emociju. A prenosenje emocije fontom, nije sala. Nekad sam mogla da uzdrhtim od samo jedne reci u samo jednom pravom trenutku od samo jedne prave osobe napisana. Danas, drhtavice izlecene su i hiljadu reci u hiljadu razlicitih trenutaka, napisane od hiljadu razlicitih osoba - mogu eventualno da mi izmame osmeh ili bezrazloznu tugu svojom besmislenoscu.

Sto bi rekla moja baba: " E cero, n e k a d izbaci iz recnika da ti ne bi postala cesto upotrebljavana rec " ... steta je sto sam poentu ovog njenog " saveta u prolazu" shvatila tek sa 24...

Nekada sam se molila svemu zemaljskom i ne-zemaljskom, da budem dovoljno pametna da mogu da shvatim svaku rec izgovorenu ironicno, svaku emociju izgovorenu iskreno, svaku laz izgovorenu slatko - danas se molim, da budem dovoljno glupa da ne prepoznam ironiju, ne osetim emociju i poverujem u slatku laz koja ce me uspavati sa osmehom na licu...