Sumoran San

22/11/2007
Trenutak za trenutkom desava se uzalud,
odlazeci uz zvuk mrtve tisine,
i sve je jedna rana u mojim sirotim grudima,
to je vecna ljubav jedne druge sudbine.

Radjaju se od zelje,u kristalnim suzama,
zamuceni,trenuci podsecanja;
i,uzalud,su mi oci pune patnje,
sam sam,nema nikog da me tesi.

I samo vreme se zatvara duboko u sebi,
ostavljajuci me u mukama vecnog bola;
koje uzaludno pokusavaju u dusi da zadrze,
taj osecaj srece,ljubavnu euforiju.

Osecanja su mi anemonsko cvece,
pokriveno kapima neispunjene ljubavi,
Koje teze ka svetlosti,kao i oci primadone,
kad osmehuje sa ivice pozlacenog rama.

Gasi se nada mojih osecanja,
slicno snovima koji u zoru umiru...
klanjam se pod zvezdanom prasinom,
i sudbinom usamljenog lutalice!
Objavio pecinko u 20:17 | kategorija: pesme
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (2) | Pošalji komentar


Komentari:

Pošalji komentar

nisi usamljen...nisi...kiss! ;-)))
Poslao mutti u 21:04, 22/11/2007 | Link | |
ponovno tuga.....žao mi je zmaju što te pronađe...to će biti ipak od magle...sada ćemo prizvati sunce....suunceeeeeeeeeeeeeeeee! dođi.....
Poslao Anoniman u 09:01, 23/11/2007 | Link | |


Pošalji komentar

<< Sledeca strana | Home | Prethodna strana >>



[Template by: Rapsodia Colors.net] [Adaptacija za BlogOye Portal: WhoreOfBabylon]