Pripremam najteže osmehe da ti se otmem... najsladje suze da te sažale i sklope ti pogled sa zemljom, da ne vidiš da bežim... da ne gledaš dok uzimam oprost od tvoje kože.

Smejemo se svitanju koracima... odbrojavaš ih kao da plaćaš moje prisustvo i sva prljava htenja na tvojim prstima dva nova početka... i nova dva oka u tvojoj glavi,a ti me lažeš da si tu i da još uvek pamtiš ponoć u meni.

Opasnost se nazire u blatnjavim zidovima našeg, privatnog, pakla... okviri od betona i zabrana u kojima sam, poslušno, provodila zore - prskaju kao ogledala i polako se gube u navici da postojim kraj tebe... nisam to htela... nikada to nisam htela...

Samo jedna priča ti lebdi u kretnjama, podseća da uzalud molim... uhvaćena tobom, za usne ti vezana majčinom kletvom... ne umem da prepoznam mir u nastojanjima da izbrišem tamu koja nas sučeljava sa ispranim porodičnim portretom.

Obznanjujem jutru da te se plašim kao da si zid... i da... ma koliko to želela, više ne umem da ti se pokorim bez krvi.

Okrenuh se senkama koje te kriju da ne naslutim ko jesi i ko bi, skriven, želeo da budeš... oči prepokrivene vrlinom polako su sagorevale... ćuteći se odmakoh da ne smetam... nagomilana mržnja je stvorila lik paganskog Božanstva kako zahteva pokornost i rituale žrtvene od uma opredodredjenog da moli... oslikavam te prstima po bolnoj koži trofejnog bića... opipavam te duhom da ispunim šupljine jutra koje umorno sviće nad nama.

Tragah životima za definicijom pojedinačnog bivstva u praznoći pokreta... i u ćutanju molitvenika iz kojih su greškom sve molitve zbrisane - zamenjene otrovanim idejama lažnih goniča i njihovih konkubina. Ugriženi idealima oni nas kriju od suda, kriju nas od kažnjivosti naših sopstvenih htenja...

Ukrao si mi naznake moći... prisilio da molim i verujem iako to nisam htela. Moj fdefiniens i definiendum oličen u mirisima... ti... ti koji me pokrećeš svojim dodirom i koji me približavaš osmehom tami...

Saginjem, poslušno, glavu pred Bogom jer me je dotakao tobom i odredio mi egzistenciju na surovo istinit način... Osmeh sam prodala da ti se poklonim i više se ne sećam kako da pokrenem usne a da sa njih ne sidje potvrda tvog bića u mom. Priznajem da nas se plašim jer sam, kao na rodjenju, prizvana nepoverenjem i uzaludnim kajanjem zbog svega što jeste i nije bilo

.

Nadjen si na melodičnim otpacima meteora i htenja - odredjen njima da hoćeš i kada ne želiš... htela bih da shvatim ali mi kliziš, promišljam nas uzalud... samo je onako kako ti sanjaš - tu nam je početak i kraj.

Da te zadržim ne umem, ne smem, neću... da te pustim!? - greh preveliki...

Bog mi se tobom podsmeva i nadu mi, prokletu, šalje da nam je svrha osamostaljena izgaranjem u osveti - jedno drugom - sami sebi... nebitno...

Bog te je stavio na tas da me sprovede lakše do vrele časti, izgnane iz mene pre no što sam se setila da jesam... da smem...

Sada si tu... prihvatam volju Božju da bih se objasnila dok spavam, a snovi mi obojeni plavo - tobom, i želje mi spaljene - tobom... i misli mi usporene... tobom.

Molim se za mržnju da mi osvetli pad, za vrisak da mi pokrene usne sparušene od pokore... molim se za slike koje sam izgubila dok sam se tražila bez tebe...

Bog je veliki, znam...

Bog je jedan... i smeje mi se tvojim očima!

NAPIĆU SE NOĆAS... DA ZABORAVIM!!!!

Sklopila oči...Zamislila...

Lagano, prozračno jutro... koje trepti po zavesama, belim... svež dan kako mi se svija pod stopalima dok kuvam jutarnju kafu... tihu muziku...

Plavo. Fotelju. Toplo i svetlo. Udah, glasan... mirišljavu sobu...

Knjigu u rukama... uz tu prvu jutarnju kafu... i mir. Apsolutan. Mekan. Nežan. Mir. U samoći onih trenutaka koji to ne bi bili pred svedocima... sa sobom... u miru i tišini... uvijena tihom melodijom i glasnom srećom što jesam, baš tu, baš tada, baš takva...

I ne bih da se budim...

Gone me stari nemiri...

Jure me nove slutnje...

Pod kozom rasprsnute...

Osecam da me

necije zvezde

zuljaju kroz zvuke...

Da su tragovi

nocas postali

stvarni...

Bez sna,

bez strasti,

strahovi mozda...

Dan suočavanja... sa samom sobom...

Trudim se da bodrim sebe. Da budem fina prema Lilith jer je očekuje naporan period. Da joj ugadjam celo prepodne jer će se pržiti u paklu narednih nedelju dana.

A nju je strah. Mene je strah. Da ću podbaciti. Da nisam velika koliko su veliki bili moji snovi...

I znam da je sasvim normalno neostvariti snove... i sanjati previše i predaleko od sopstvenih kapaciteta... ali to ne umanjuje strah. Zbog čega?

Možda zato što spadam u grupu razmaženih ljudi kojima je u životu, makar što se posla tiče, uvek sve polazilo za rukom...tek... bilo je dovoljno, do sada, da kažem da nešto hoću pa da to prvom narednom prilikom bude u mojim rukama... sreća. Ne može biti ništa drugo sem sreće!!! Znam... ali teorija verovatnoće sada radi protiv mene... mora postojati trenutak pada... i to me užasava. Da li je moguće da scenario bude toliko surov da mi pruža na tanjiru sve što sam želela ne bih li lakše i brže došla na korak do sna... a onda... da mi ga uskrati!?

Verovatno da je moguće... sem ukoliko Scenarista ne posmatra sliku u celini, a ne kao ja žiletom razdvojenu... u tom slučaju bih imala šanse protiv Verovatnoće... jer mi se čini da su moji padovi na privatnom planu poprilično srazmerni uspesima na poslovnom...

Došla sam na korak do prve stepenice... one najviše... sada treba zakoračiti... i mene je strah. Podjednako me je strah da ću biti odgurnuta koliko i da neću moći toliko da "podignem nogu"... a strah prerasta u užas kada pomislim na mogućnost da ću istrošiti svu snagu penjući se na taj prvi stepenik da mi je neće ostati za sve naredne... što bi san činilo ostvarenim otprilike petim delom...

Trenutno mi jako treba moj tata!!! Ne mama, ni sestra, ni dečko ni prijatelji... mada ne bi bilo na odmet... već Tata! Da me zagrli. Da mi šapne da će sve biti u redu... da ću i ako propadnem i dalje biti njegova princeza... da će i dalje moći da bude ponosan na mene... Infantilno do daske, ali jbg... potrebe su potrebe. Nikad nisam ni tvrdila da sam potpuno normalna.

Davi me strah... za grlo hvata... nije trema, umem da je prepoznam i da se suočim sa njom... ovo je čist, najčistiji, iskonski strah... onaj od kog se hlade ruke i stopala, adrenalin šiklja ko naftni izvor... pod nebo... a srce se smestilo tu negde izmedju krajnika pa lupa kao bubnjar na speed-u!!!

Kako god... vreme za suočenje se bliži...

Am I tough enough to endure!?!?!?