Saginjem, poslušno, glavu pred Bogom jer me je dotakao tobom i odredio mi egzistenciju na surovo istinit način... Osmeh sam prodala da ti se poklonim i više se ne sećam kako da pokrenem usne a da sa njih ne sidje potvrda tvog bića u mom. Priznajem da nas se plašim jer sam, kao na rodjenju, prizvana nepoverenjem i uzaludnim kajanjem zbog svega što jeste i nije bilo

.

Nadjen si na melodičnim otpacima meteora i htenja - odredjen njima da hoćeš i kada ne želiš... htela bih da shvatim ali mi kliziš, promišljam nas uzalud... samo je onako kako ti sanjaš - tu nam je početak i kraj.

Da te zadržim ne umem, ne smem, neću... da te pustim!? - greh preveliki...

Bog mi se tobom podsmeva i nadu mi, prokletu, šalje da nam je svrha osamostaljena izgaranjem u osveti - jedno drugom - sami sebi... nebitno...

Bog te je stavio na tas da me sprovede lakše do vrele časti, izgnane iz mene pre no što sam se setila da jesam... da smem...

Sada si tu... prihvatam volju Božju da bih se objasnila dok spavam, a snovi mi obojeni plavo - tobom, i želje mi spaljene - tobom... i misli mi usporene... tobom.

Molim se za mržnju da mi osvetli pad, za vrisak da mi pokrene usne sparušene od pokore... molim se za slike koje sam izgubila dok sam se tražila bez tebe...

Bog je veliki, znam...

Bog je jedan... i smeje mi se tvojim očima!