Moje misli - BlogOye!

« July 2026 »
Mon	Tue	Wed	Thu	Fri	Sat	Sun
	1	2	3	4	5
6	7	8	9	10	11	12
13	14	15	16	17	18	19
20	21	22	23	24	25	26
27	28	29	30	31

Zgusnula se tišina
oko naših glava
vetar smiruje grane
da ne galame
da tugu ne razgone
nisu suze dovoljne
da je pozdrave
i isprate

eh, starosti, varalice!
ponižena i bezvredna
ko te još čeka
i ko ti se nada?

Objavio LoneWolf u 21:41 | kategorija: Stihovi
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (3) | Pošalji komentar

Na dohvat ruke
si predaleko
šaljem pisma
po vetru, ortaku
drhtaje mi vraća
čežnju sputavam
i misli krotim
tek sam deo sebe
izrek'o
strahove ti naslutio
teške su cipele
na prvom koraku

Objavio LoneWolf u 16:27 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar

Ne želim

da se vidi

na mom licu

dva ružina trna

ožiljak

Ne želim

da se čuje

u mom glasu

da sam kroz trnje

odrastao

Boli istina

koju sam poricao

boli osmeh

koji sam prisvajao

Ne želim

da se oseti

drhtaj mog pogleda

na svetla usnulog grada

Ne želim

da se nasluti

tuga u ćutanju

za vreme aplauza

Ne želim

da odjekuje

bat mojih koraka

dok petama bušim

asvalt trotoara

suzom ga

razmekšavam

Objavio LoneWolf u 10:49 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar

Poslednji talasi kraj bure najavljuju,
preko njih, krhotine broda
sapliću se prema luci
poslednji talasi, nesložni
otkucaje prigušuju
lede me grčevi u ruci

Kruže me seni
dah im osećam
zalasci bude setu i kajanje
skrštenih ruku
ne gledam unazad
stidim se
ne marim više za trajanje

Ne dadoh anđelima da me paze
ne mogaše prijatelji da me smire
ne naučih dovoljno
tebe
ne oprostih dušmanima
ne pružih sebi
sebe

Blizu su mirna mora
poslušni vetrovi i puna jedra
dići ću sidro
otploviću
spustiću suzu
uspomenu
u tvoja nedra

Objavio LoneWolf u 21:04 | kategorija: Stihovi
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (1) | Pošalji komentar

Vraćam mač u korice
vreme je za promene...

Avanture mnoge
mladošću silovite
nepromišljene
gorčinu su nakupile
besciljne
samo su prisvojile
deo mene
sebično

Vraćam mač u korice
vreme je za praštanje...

Neke ću sutone
prepričavati klincima
neke ću padove
hrabro prećutati
samo će retki
nepregledne daljine
u pogledu mom prepoznati

Vraćam mač u korice
domu se treba vratiti...

Pitam svoje ruke nemirne
dal’ su mačem uspele
san u javu da pretvore
staru ljubav da prebole

Na rukama tragovi
nečijih snova
na duši ožiljci
dalekih nadanja
preveliku cenu
neostvarenih snova
platio bih ponovo
u zamenu za kajanja

Vraćam mač u korice
i kačim o klin
oklop i šlem skidam
konja na pašu puštam
od ratnika ratar postajem

Vraćam mač u korice
vreme je setve...

Objavio LoneWolf u 02:58 | kategorija: Stihovi
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar

Srećna ćeš reći
„gde si do sad bio?“
i očima pokazati
svoj zagrljaj
ni čuti
ni videti te neću
bićeš prepona
u mojoj trci
sa samim sobom
preskočiću te
ili pasti
i ustati
do sledeće prepone
do sledećeg cilja

Objavio LoneWolf u 20:32 | kategorija: Stihovi
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (2) | Pošalji komentar

Vreme nastavlja da teče
boli pogled na odlazeća leđa
prekinut u dahu
bez prilike za odbranu
ćutanje me vređa

otišla si ruku pod ruku
sa samom sobom
sopstvenom senkom maskirana
životom uplašena
okovana svojim kobom

vreme nastavlja da teče
zore će tešiti nove dane
olovkom ću terati stihove da leče
stare boljke i sveže rane

Objavio LoneWolf u 22:31 | kategorija: Stihovi
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (2) | Pošalji komentar

Ne mogu
i da mogu
neću
i da hoću
teško je reći
i da je lako
nije neobično
i kao neobično
možda nedovoljno
a kao lično
možda suviše
da izvuče osmeh
i zaiskri pogled

Objavio LoneWolf u 20:45 | kategorija: Stihovi
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar

Nije mi dovoljno sladiti se osvetom,
svaki novi dan nosi stare padove
novi pravci,
novi koraci,
možda ću nekim uspeti da pobegnem,
možda će me neki odvesti na brodove.

Nije mi dovoljno ulagivati se Erato,
ranjenom srcu razgovor ne treba,
još misli,
još reči,
možda će neku poneti vetrovi,
možda će neka dopreti do neba.

Nije mi dovoljno upirati prstom,
prazninu u duši želja ne ispuni,
nova maštanja,
novi snovi,
možda ću u nekom pronaći tebe,
možda u nekom oproštaj se zasluži...

Objavio LoneWolf u 14:16 | kategorija: Stihovi
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar

Molim te reci
da to nisam ja
da nije moj lik protkan
u tvojim rečima

Na niskim oblacima
moja duša sanjari
pada se bojim...

Molim te reci
da ne misliš na mene
moje su ruke daleko
za nežnosti nespretne

Na usamljenost navikao
liku u ogledalu
bore nove brojim...

Molim te reci
da ne misliš ozbiljno
da se samo raduješ
ko u veče praznično

Ne upućuj osmeh
ako nije za mene
podsmeha se bojim...

Objavio LoneWolf u 23:22 | kategorija: Stihovi
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar

Saznaćeš moje ime

kad me ne bude više bilo,

saznaćeš moje snove

kad ih vetar daleko odnese,

u mojim rečima slobodu

više čežnji je snilo,

nijedna krila ne raširi

da do neba se uznese.

Saznaćeš moje namere

u rečima nenapisanim,

saznaćeš moje suze

na licima nasmejanim,

usporene godine,

nedostižne daljine,

ceh svoj naplaćuju,

saznaćeš moju ljubav

u mlađem zagrljaju.

Prestarele želje

i umorni snovi,

povijenih leđa

kostoboljom ćute,

klecava kolena

toliku tugu ne podnose,

saznaćeš moje strahove

kad samoću naslute.

Saznaćeš moje godine

kad vidiš prazne kofere

Objavio LoneWolf u 09:45 | kategorija: Stihovi
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar

Ponekad poželim da pišem

Izređam neka slova, tek onako,

To je kao potreba da dišem,

Spavam, trčim ili idem polako

Ponekad te rečima oblikujem,

Pišem usne, oči, figuru ti vajam,

Iluzije svoje granice ispitujem

Nedostaješ mi pa te budan sanjam

Objavio LoneWolf u 20:46 | kategorija: Stihovi
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar

Još jedan korak iz sebe

Dilema više

Meriti reči tegovima duše

Da ne bude previše?

Usahle boje iz nedara

Zalivam olovkom izdajnikom

Okuraženi stih samog sebe vara

Nestrpljiv da sagori pred kritikom

Još jedan korak iz sebe

Praznina više

Još jedan Salutatio sujeti

Sve dok ne prestane da diše

Objavio LoneWolf u 15:28 | kategorija: Stihovi
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar

   Pre, otprilike, godinu dana sam podlegao nekim ličnim slabostima i malo "pukao". Dozvolio sam sebi da me jedna osoba uzdrma do temelja i u afektu obrisao sa bloga sve pesme koje sam objavio. Zato upućujem iskreno izvinjenje svim mojim prijateljima na Blogoyu.
   Sve ranije objavljene pesme imam sačuvane u elektronskom obliku pa mi neće biti teško da ih ponovo postujem, uz obećanje da više neću "padati u vatru" (osim pesničkog zanosa, naravno... ).
   Ne zamerite mi na "ponavljanju".

Objavio LoneWolf u 21:50 | kategorija: Misli
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar

Uobičajeni privid
se uklapa u kalup
koji stavljam
na policu
i okrećem leđa...
pevam himnu
za te divne oči
čiji bistar sjaj
otkriva smisao
kada strast izbija
kao bubuljica na čežnji
i prlja čistu želju
da ispreplićemo ruke
pomešamo
sačuvane snove
i zaustavimo vreme

Objavio LoneWolf u 17:34 | kategorija: Stihovi
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar

Ističem

iz podnožja
preko kamena
pored oranica

prelamam
kroz kapi svoje drobi
milosti Sunčevih ostataka
pod zlim vetrovima

milujem
korenje stabala sudija

žuborim
osmehu deteta

uzdišem

Objavio LoneWolf u 18:06 | kategorija: Stihovi
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar

   Presečen mačem bez milosti...
Od čvora su ostali samo komadići kanapa rasuti po tlu, igrajući po vetru neke svoje čudne igre.
   Sedamnaest godina nadanja, žrtvovanja, planiranja i ulaganja smo upleli u nerazmrsiv čvor koji je jedino sudija Osnovnog suda mogao da preseče mačem, što je i učinjeno...
   Najveći i najbitniji deo čvora je pripao meni. Veliki komad, star 15 godina, visok 185 cm, duge kose... koji sve lakše i sve češće podigne glas... Pošao je u srednju školu, pa se nadam da će novo društvo, nove (veće) obaveze, pa i devojke, sve više okupirati njegovu pažnju i otežavati mu da primećuje kako se otac malo slabije snalazi u spremanju hrane, pranju veša i sl.
   Najveća novina je samoća. Jeste da, napokon, nema više galame, svađe, pretnji, lomljenja stvari po kući (lomljave duše i rasipanje njenih krhotina je sada u drugom planu) ali nešto nedostaje...
   Iznenadili su me zidovi. Izdali su me oni od kojih sam se tome najmanje nadao. Zidovi... Ko bi pomislio da će baš oni najviše da mi potkopavaju, teškom mukom, stečeni mir? Neverovatno, sa kojom upornošću mi se rugaju, onako široki i visoki! Nikako ne shvatam kako su uspeli da smanje slike na sebi, da se nekako rašire, nadmu kao kad čovek duboko udahne i zadrći vazduh, pa sve na njima izgleda sitnije i beznačajnije? Vrhunac ruganja je kad i meni, na taj način, stave do znanja koliko sam mali i beznačajan...
   Mornari znaju sa čvorovima.
   Ja sam jedan vezivao, petljao, zbunjivao, kombinovao krajeve i naposletku vukao pogrešne.
   Izgleda da nisam za mornara...

Objavio LoneWolf u 21:30 | kategorija: Misli
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar