Presečen mačem bez milosti...
Od čvora su ostali samo komadići kanapa rasuti po tlu, igrajući po vetru neke svoje čudne igre.
Sedamnaest godina nadanja, žrtvovanja, planiranja i ulaganja smo upleli u nerazmrsiv čvor koji je jedino sudija Osnovnog suda mogao da preseče mačem, što je i učinjeno...
Najveći i najbitniji deo čvora je pripao meni. Veliki komad, star 15 godina, visok 185 cm, duge kose... koji sve lakše i sve češće podigne glas... Pošao je u srednju školu, pa se nadam da će novo društvo, nove (veće) obaveze, pa i devojke, sve više okupirati njegovu pažnju i otežavati mu da primećuje kako se otac malo slabije snalazi u spremanju hrane, pranju veša i sl.
Najveća novina je samoća. Jeste da, napokon, nema više galame, svađe, pretnji, lomljenja stvari po kući (lomljave duše i rasipanje njenih krhotina je sada u drugom planu) ali nešto nedostaje...
Iznenadili su me zidovi. Izdali su me oni od kojih sam se tome najmanje nadao. Zidovi... Ko bi pomislio da će baš oni najviše da mi potkopavaju, teškom mukom, stečeni mir? Neverovatno, sa kojom upornošću mi se rugaju, onako široki i visoki! Nikako ne shvatam kako su uspeli da smanje slike na sebi, da se nekako rašire, nadmu kao kad čovek duboko udahne i zadrći vazduh, pa sve na njima izgleda sitnije i beznačajnije? Vrhunac ruganja je kad i meni, na taj način, stave do znanja koliko sam mali i beznačajan...
Mornari znaju sa čvorovima.
Ja sam jedan vezivao, petljao, zbunjivao, kombinovao krajeve i naposletku vukao pogrešne.
Izgleda da nisam za mornara...
Od čvora su ostali samo komadići kanapa rasuti po tlu, igrajući po vetru neke svoje čudne igre.
Sedamnaest godina nadanja, žrtvovanja, planiranja i ulaganja smo upleli u nerazmrsiv čvor koji je jedino sudija Osnovnog suda mogao da preseče mačem, što je i učinjeno...
Najveći i najbitniji deo čvora je pripao meni. Veliki komad, star 15 godina, visok 185 cm, duge kose... koji sve lakše i sve češće podigne glas... Pošao je u srednju školu, pa se nadam da će novo društvo, nove (veće) obaveze, pa i devojke, sve više okupirati njegovu pažnju i otežavati mu da primećuje kako se otac malo slabije snalazi u spremanju hrane, pranju veša i sl.
Najveća novina je samoća. Jeste da, napokon, nema više galame, svađe, pretnji, lomljenja stvari po kući (lomljave duše i rasipanje njenih krhotina je sada u drugom planu) ali nešto nedostaje...
Iznenadili su me zidovi. Izdali su me oni od kojih sam se tome najmanje nadao. Zidovi... Ko bi pomislio da će baš oni najviše da mi potkopavaju, teškom mukom, stečeni mir? Neverovatno, sa kojom upornošću mi se rugaju, onako široki i visoki! Nikako ne shvatam kako su uspeli da smanje slike na sebi, da se nekako rašire, nadmu kao kad čovek duboko udahne i zadrći vazduh, pa sve na njima izgleda sitnije i beznačajnije? Vrhunac ruganja je kad i meni, na taj način, stave do znanja koliko sam mali i beznačajan...
Mornari znaju sa čvorovima.
Ja sam jedan vezivao, petljao, zbunjivao, kombinovao krajeve i naposletku vukao pogrešne.
Izgleda da nisam za mornara...
Objavio
LoneWolf u 21:30 | kategorija: Misli
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar