Zahvaljujući razuzdanom duhu i ludoj lav-škorpija horoskopskoj kombinaciji, znam da se odvažim na svakakve ludorije. E sad, svi koji su ikada bili na chat-u znaju da nema puno razlike između virtuelnog i realnog. Svi smo učesnici svačijeg života, a to implicira potrebu za upoznavanjem sagovornika sa kojim imate kompatibilan font.

Pre nekoliko godina, javi se meni jedan... neću da kažem baš koji nick... i krenemo da pričamo. Tek uplovila u luku virtuelnog onanisanja sa razUmom ljudskim, krenem da tipkam sa, za divno čudo, pravoPismenim čovekom. Budući da me svako vozanje još jednog kruga kako bi izgledalo da sam moralna izbacuje iz takta, odlučim da se nađem sa tipom u gradu. Nema slike, nema ničega, samo opis... Ajd... dobro... kaže da liči na Vin Dizela. Nisam znala da je Vin Dizel ćelav... Sredila se ja, isfenirala dugu plavu kosu, nabacila maskaru za ’’dublji pogled’’, sjaj za usne, garderobu, parfem, sve! Dolazim na date-point, gledam okolo, vidim ćelavog tipa, u bogte, isti Kole Šećerko pih, šta me snađe, da l’ da se brzo okrenem k’o vojnici kad marširaju pa kažu okret, ili da u zemlju propadnem. Držim onaj prokleti telefon u ruci, on me fiksira pogledom, ne mogu sad da ga strpam u torbu, a na jakni nemam džepove. Tip se smeška, zove me na mobi, meni taj quPus (što kaže moja Prošlost) svetli, stoji na pet metara od mene, ni da mrdnem. Izgleda k’o da je silovao pola grada, nosi neki dizelaški crni kožnjak, crne ’’satenske’’ pantalone (da pojasnim: to je u stvari crni jeans, koji od nepranja počne da sija, pa ga ja nazvah satenskim), onako malo prljave pri dnu od blata nekog, cipele daleko-bilo-teli-daleko-bilo, sa gumenim debelim đonom sa šarama. Znam da se čoveku ne sudi prema odelu, jes’ baš to je bilo u vreme cara Trojana i kozjih ušiju, ali danas se ipak sve gleda. Vidim ja belaj na pomolu, upoznamo se mi, on se smeši, vidim nema baš sve zube pri kraju. Ćutim, zovem Isusa, i sve svete u pomoć, Allah mi kucka na rame, Buddha se pričinjava od njegove ćelave glave. Odemo u kafić, priča kako završava ekonomiju, kako ima strašan biznis u Rusiji, nešto sa nekim šipkama, mislim da je bila reč o bakarnim, kako ima brdo para, ali je emotivno vezan za prvi model Ericsonovog mobitela, a inače ima neki Hi-Fi, sa sve ispuštačima dima sa aromom vanile u roze boji J E mrmote mnogo zavijaš tu čokoladu; ćutim i dalje, on mi priča kako je otkrio da mu je bivša riba bisex i kako je to pročitao u njenom dnevniku, strašno ga je pogodilo, ali joj je ipak oprostio. Majko mila, Issa ti, zar toliko ličim na morona? Svako malo mi stavi ruku na butinu, ja poskočim, pa me zagrli, onda umrem... nemam kud - šta ću kad sam bila luda klinka. Eee mama, da znaš gde sam, ubila bi me, ooo tata mozak bi mu prosuo! Poludim ja od prenemaganja o biznisu, u dva poteza ga preispitam koji ispiti su mu ostali da završi fakultet (naravno da nije znao), pitam ga kako reguliše porez na dodatu vrednost, on se zbuni, nema pojma šta je dodata vrednost... tap – tap, aperkat i strašni baja pade na zemlju. Odbrojavam do devet, vidim ne ustaje. Uzimam telefon, zovem friendicu koja je bila upućena u my adventure da dođe po mene tu i tu, ustajem i kažem mu da zaboravi moj broj inače će biti u gadnoj nevolji. Vidim iskrivljenu facu, zbunjen pogled, hvata me za ruku i onda sledi najsmešniji deo: ’’Molim te, molim te...’’, ljubi mi ruku, ’’Molim te javi mi se, mnogo mi se sviđaš...’’, bukvalno cvili napaćeni bolesnik. ’’Ajde beži, zvaću policiju’’, odbrusih i popeh se uz kružne stepenice.

Tada sam prekinula da viđam komp. Rastali smo se. Zakonski razveli. Nema više chata. Samo nauka i eventualno zanimljivosti sa National Geographic-a dolaze u obzir. Može i virtuelna šetnja Luvrom ili Piramidama. Ništa drugo.

A onda je prošlo nekoliko godina. Opet se obreh na Krstarici i naiđoh na sličan primerak. Malo sofisticiraniji, slobodni umetnik, a ja slaba na umetnike, lepo govori, živi u inostranstvu, pristojan, kulturan sve divno. Meljem ja k’o najgora, to uvek radim kad mi se neko svidi, on sve lepo sluša, ubaci po koju pametnu... sve sjajno... Lepo nam je bilo, ali je bio strašno čudan. Hteo je da me upozna sa nekim bolesnim prijateljima, neprestano mi je govorio kako su sve njegove drugarice zaljubljene u njega, kako se i drugovi lože. Vidim ja nisu čista posla. Ovaj isto neki manijak. Daj sklanjaj se na vreme. Zove on mene kada dođe u Srbiju redovno, vidimo se na piću, lepo popričamo, malo smo se i ljubili jedno vreme, ali kratko nešto, ali i dalje mi sve nešto čudno. Nije mi potrebna CIA da bih otkrila, svako se sam otkrije. Miriše meni da je u pitanju hard core bisexualac, ali nemam dokaza da tvrdim bilo šta ni uz najveći rizik greške. Došao on pre par dana u Srbiju, šalje eSeMeS da je u nekoj kafani sa najboljim drugom koji mu je priznao da je od detinjstva zaljubljen u njega. O svi sveti, a šta to mene briga, ne odgovorim ništa. Sledi drugi eSeMeS slikovitije sadržine koju ne bih prepričavala da vam ne narušim crevnu floru. Odgovorim ja, pošto ovo nije prvi put, da ne razumem šta to dečake privlači k njemu i pravdam mu frienda većom količinom alkohola. Ma jok, ni da čuje. Toliko je dobar frajer da pola Beograda otkida na njega. Bolesnik. I nema veze sa frajerom. Više ne odgovaram. Sledi poruka narednog dana, ponovo ne odgovaram, zatim danas kako vidi da nisam za druženje i kako mu zauzimam prostor u imeniku. O hvala vam dragi moji anđeli čuvari što me izbaviste! Dodaje da sam kao drugarica Waste of space... Divna rečenica, moram da je memorišem u svom BrainHardu, unzippujem i svakodnevno koristim...

I od tada se sa muškarcima sa DareDevil kanala, aka Krstarica, ne viđam. Niti odlazim tamo... Đavolja avlija čiju sam adresu odavno zaboravila.