Trade off with butterflies https://www.blogoye.me/mashnica/ sr Fri, 17 Jul 2026 23:53:53 +0200 BlogOye! Njen glas je uvek tu da me podseti na to da i mene neko voli. Njene oči, hrabar, topao i prodoran pogled, uvek su pored mene da me postide u lenjosti i nateraju na akciju. Njene najlepše ruke na svetu, sa uvek namazanim crvenim lakom na savršenim noktima, oduvek su mirisale po parfemu koji ću zauvek čuvati među kvržicama svojih čula. I kada me je on izbacio iz svog života i kada je prestao da me voli i kada sam ja njega zauvek izbacila iz svog života, iako nikada neću prestati da ga volim, ona je i dalje bila tu. Blizu. Sasvim dovoljno blizu da me zagrli, da svojim telom upije moje suze. Posmatrala je, patila, sa jakom verom da ću moći da prevaziđem... I prevazilazim... Dugo... Nenormalno dugo... Spavala je sa mnom danima, čvrsto me privijajući uz sebe. Kad bih se ujutro probudila, ugledala bih njene ruke koje su obuhvatale moje telo. Emocije su čudo. One su krv moje krvi koja uzburkano struji telom, zaboravljajući na šake koje uvek ostaju ledene. Odvode me sigurnim putevima do mekanih belih oblaka na kojima sede Anđeli sa harfama, miluju moju dušu, premazuju je medom, daju mi da se napijem čiste vode sa izvora života, a onda me bace u Pakao gde polako i sigurno gorim na vatri koja tinja. Ugljeniše mi kožu, spaljuje organe, muči dušu, tera na plač, na krik, na jauk. Tada se osile, nabujaju, nikada spremnije za uništavanje skeleta moje suštine i otpočnu predstavu za mnogobrojnu publiku. Koriste me kao glavnu glumicu, dok se svim odbrambenim štitovima trudim da ne zaplačem, transformišući se u Laž koja dobija konture tela mlade devojke.   Dok se brčka na dalekom kontinentu iz mojih snova, dok uživa u raskoši luksuznih hotela, zapitam se da li ikada pomisli na mene? Onako najiskrenije. Bez predstave za publiku koju igra čitavog svog života. Da li se seti plavih loknica koje je vodio svuda sa sobom? Da li je mir koji je osećao dok sam spavala na njegovim grudima iščezao onog trena kada je odlučio da sve upropasti? Bože, da li se ikada kaje? Da li mu se suza skotrlja niz lice kada ostane sam bez aždaja kojima je okružen? Da li se nekada razbesni na njih toliko jako da me se seti i prizna da sam bila u pravu? Da li poželi da pobegne od tog taloga od polusveta, da me pronađe, jako zagrli i po milioniti put mi natera suze u oči? Da li je svestan da mi je oduzeo nešto što nikada neću moći da povratim? Nešto što mi je puno značilo, što svakom ženskom detetu znači. Svojim delima je slomio stablo vere u meni iz koga je počelo da raste trnje koje bode svakoga ko poželi da se pripije uz moju dušu.   Znam da će onaj koji ne prokrvari od moje lažne surovosti i bola koji zadobije od otrovnog trnja, zauvek ostati tu. Ostali će otići u nepoznatom pravcu, povređeni.   Kada sam najemotivnija, najslabija, nedovoljno ispravljene kičme za ukus moje mame, tada glumim surovu realnost kojoj nisam sklona. Borim se sa demonima, gutam knedlu koja mi stoji u grlu, bežim od emocija koje me obuzmu, smejem se, lažem da sam suviše realna, suviše okrutna, suviše svoja, dok me ponovo svi ne ostave i dok se ne uljuljkam u svoj, od snova satkan, sigurni svet...   Svojim postupcima me je naterao da prezrem materijalistički svet. Da ga i suviše podcenjujem, svesna da mu pripadam. Svesna da nemam gde da pobegnem. Pa, ja ni ne želim da pobegnem. Ali prevideo je da se najviše radujem kada gazim po opalom lišću koje šušti u neočišćenom Omiljenom Parku. Da obožavam da bacam kamenčiće u vodu. Da mi nije potreban Kankun da bih bila srećna, jer ja sreću doživljavam drugačije. Da ništa ne može da zameni taj šum koji mi poboljšava cirkulaciju. Da ljubav i emocija nemaju cenu. Da su neprocenjivi. Najvredniji. Da ne stoje na rafovima, a da su svima dostupni. Da se izgubim kao malo dete koje dobije novu igračku kada ih osetim.  I sada sam srećna. I više od toga. Jer je u moj život ušetao On koji me pogleda svojim toplim okicama, jako zagrli, kaže nešto lepo i najlepše poljubi. Dovoljna je samo kap njegovog parfema da me razbudi iz snova i razveseli. Ah, da je samo malo tu kad se probudim. Da me privije uz sebe i opije ćutanjem...     Wed, 15 Aug 2007 10:49:00 +0200 https://www.blogoye.me/mashnica/18701/ Znaš, Sofronije, nekada sam tužna bez razloga. Da li je reč o prokletsvu DIAVOLO-a koji je stvorio ženu ili šta već, ali i kada mi je sve sjajno, znam biti tužna. Pravim se da se izgubim u stvarima koje me okupiraju i trudim se da ne razmišljam, prividno hladna, nezainteresovana i nedodirljiva, a u stvari sve vreme mislim na to nešto imaginarno. I zna da boli. Zašto – ah, to bih i ja volela da znam. Šta – i to bih volela da znam. Možda je u pitanju činjenica da je ovo important August of my life, budući da je lepo počeo, a da se nastavlja tako što ulazim u treću deceniju, puneći čitavih dvadeset godina. Scary movie! U tim trenucima kažem da su žene prokleta bića. Loša vest je da sam utehu našla u Highland cream-u. Dobra vest jeste da sam makar malo počela da spavam. Mora da je trik u Njegovom parfemu koji me opije i uspava. Posle toga sanjam kao beba. Kada ga ne osetim, obavezno me probudi vibracija telefona, koja sledi nakon jedva tri sata sna. OMG (oh, my God), postajem N’Addict!   Neki ljudi jednostavno slute na nevolju. Grci = Nikos = Mašnici se garant dešava nešto što najmanje želi. Kada se ta NN osoba grčkog porekla, ovo –ono fizičkog izgleda, špicastih cipela (bež zmijurina) i srednje duge kose natopljene litrom Chanel ulja za telo, pojavi na display-u mog mobile phone-a, mogu samo da sednem na prvo mesto prilagođeno za tu radnju i da se zapitam koji će me DIAVOLO snaći. Da li crni? Da li crveni? Ili ja običan herpes shvatam suviše tragično?! ALI TO JESTE TRAGIČNO! Pa zar mora baš sada kada uživam u svakoj nanosekundi njegovog daha na mom licu?! Zar mora baš sada kada želim da se zalepi za mene i da se nikada ne odlepi?! Why sada kada je his French all around me?! Da stvar bude još gora, vrlo je verovatno da će se i njemu volšebno pojaviti to isto čudo, baš onda kada meni prođe. Mašala - rekli bi Turci! Ličim na Hitlera sa belim Sudocream-om u predelu usana i +, - gore, dole! Da sam, a nisam, odmah bih se uplašila. Ovako je OK. I kako da me vidi ovakvu?! Nema šanse! Celu stvar je obavezno morao da začini  i bad luck parfume. Jeste, u pitanju je omiljeni parfume maker, ali kada ga stavim, doživim integral apokalipse (Oh, Lord, al’ lupetaš Mašnice – integral (math.) = vraćaj u nazad, muljaj, kontriraj, stvori Kataklizmu kako znaš i umeš i zadatak će biti tačan, a Murphy srećan). Što bi profesor rekao: „Šta je to što muči naše kokoške (girls), a nije petao?“ Htedoh reći... Aqua di Gio – you are out of Vogue per Sempre! Sorella, danas je tvoj get-as-more-gifts-as-you-can-carry dan!   Pre neko veče, sva oduševljena što sam napokon otkrila cafe of my life, doživim još jedan Integral Apokalipse! GOD DAMN KINEZI! Ti stvorovi, koji vrše invaziju nad Planetom i nad svim stvarima koje iole valjaju, našli su za shodno da otvore fuckin’ MAKAO 3000 na mestu na koje smo se baš mi uputili! I to u ulici koja nema više od 50 metara, tražimo taj isti cafe of my life sat vremena po rupama i podrumima, kao nezdravi i zatucani, ma baš isti kao Fuj-Oni kada se razmile po belom svetu, dok se glupavi restoran sa interior details from Blok 70, šepuri kao paun baš ispred mog nosa! Dobila sam slom živaca, na šta je On nonšalantno, poluzainteresovano reagovao – nekako, što je posledično bio reper za moje oduševljenje - njim! Ah, muškarci, tako jednostavno umniji i smireniji od nas! A – ne! U Makao iz PROTESTA ne idem! No, sve je dobro što se dobro svrši, a još ako je začinjeno komentarom da kada on vodi, tačno zna kuda idemo, onda je doživljaj i više nego potpun J. OK, I failed and I HATE IT J (samo nemoj to da mi kažeš J).   Danas „volim muškarce“ budući da sam kao svaka dobra ćerka noćas do 03:30h morala da pružam emotional support dragoj mamman, koja je kao po običaju „mrzela“ svog dečka sve dok telefon rano jutros nije zazvonio. Tada je postao najdivniji muškarac na svetu. I ja se slažem. Potpuno. Toliko je divan, da će mi doživotno (moje doživotno, ne njegovo) plaćati tretmane podmlađivanja i mazanja lica zmijskim otrovom zbog nespavanja i tešenja njegove devojke aka moje majke.   I onda ponovo zaokret u my-imaginaciju i setni osvrt na njegov božanstveni kiss koji zna da ostavi real-rane po mom licu. Elem, navikavam se polako, vidim da već postajem otporna, nakon što je uspeo da mi skine sloj kože. Sada već mogu da ga podnesem bez ikakvih problema. Kako rekoše Srbi mili „klin se klinom...“. I tako uživam u svakom momentu provedenom sa njim i poželim da od very - trenutka kada ga ugledam sve stane, dok se ne umori od mene i dok mi ne kaže „dete, moglo bi malo da prošetaš do kućice“. I što VOLIM što VOLI da koristi English i što ne smara sa srpskim milion-i-šest-kilometara dugim formulacijama. A kada ugledam Ženu Zmaja, prvo ću je jako zagrliti, a onda ću joj reći „Hello O“. O tome detaljnije u Drugom Dnevniku Javnog Servisa. Please change for...   Les Temps des Cathedrales – Bruno Pelletier Bohemienne – Helene Segara Le Mot Phcebus – Bruno Pelletier, Helene Segara   Tue, 07 Aug 2007 20:47:00 +0200 https://www.blogoye.me/mashnica/18290/ Dve kristalne kuglice u ruci su škripale i proizvodile iritirajući, a meni tako opuštajući zvuk. Upijale su moje misli koje su se smenjivale sporije nego ikada. Pomislim, pa zaboravim. Ponovo pomislim, pa se nasmešim i zaboravim. I tako satima zavaravajući se digitronima, sveskama, flomasterima ispred sebe. Dva vezana dana koja su na dar dobila nula sati sna, potpuno su me razmazila i usporila. Od tada, kada sam se prepustila najčistijem uživanju u sopstvenoj tišini, mraku, njegovoj relaksiranosti, količini alkohola na koju moje telo nije bilo pripremljeno, dimu novootkrivenih stylish cigareta, misli su napravile značajan zaokret.   Savršeno veče je pulsiralo velikom energijom uredno složenom i zatvorenom u decentnoj, mekanoj, lila kutijici. Vodila sam uštogljenu konverzaciju sa svojim “opium mozgom” koji je lenjo odgovarao na pitanja, moleći ga da mi objasni razliku između suštine i detalja te večeri. Činilo mi se da mu je bilo sasvim svejedno i da sam ga nepotrebno zamarala suvišnim pitanjima. Bio je srećniji dok sam se smejala terajući san od sebe. A san je kucao na vrata tačno oko pola pet kao i svake večeri, želeći da se uvuče u mene, kao supružnik koji dolazi svojoj ženi iz naručja ljubavnice. Videvši da nisam sama, ljut i nadmen, vratio se njoj, a ja sam nastavila da uživam… Mekano ćebence nas je štitilo od ledenog jutarnjeg zraka koji se kroz pore na golim rukama uvlačio do kostiju. Samo još jedna cigareta je postala izgovor za produženo zadovoljstvo. Njegova ruka koja je skliznula preko mojih nogu, prećutni znak obostrane opuštenosti. Apsolutna tišina u kojoj sam mogla da ostanem zauvek. Osećala sam se kao beskrajna pustinja koja je upijala svaku izgovorenu reč, koja je uživala na putovanju oko sveta od Singapura do Londona, fascinirano gledajući u vodiča koji je dobro znao kuda me vodi. A onda je prestao da priča i pridružio svoju tišinu mojoj. Kako su samo te dve tišine uživale odlazeći istočno od nas u želji da nam što sporije dovedu prve zrake sunca. I kako je samo to jutro brzo prošlo… Kada sam se osvestila, shvatila sam da je moje omiljeno doba sedmice, subotnje jutro, moralo da se prelije u radno popodne i histerično veče. Slatka, mala laž mi je pomogla da mami objasnim gde sam provela noć. Nasmešila se, primajući je kao istinu koja se razvukla u široki osmeh i značajan prodoran pogled. Čitav sat pod ledenim tušem, dao mi je energiju za naporan dan koji je bio preda mnom. Marko je objašnjavao visinu bara u kuhinji, čini mi se da je rekao da treba da upamtim i visinu otvora za... hm, da… Profesor je svako malo bio zainteresovan za uzrok mog odsutnog, umornog pogleda praćenog zatvaranjem očiju i predavanjem snu… A meni je bilo lepo…   Mon, 30 Jul 2007 14:59:00 +0200 https://www.blogoye.me/mashnica/17771/ Miris – uvek pamtim. Glas – nikada ne zaboravljam. Poluotvorena vrata terase. Gledam u nebo i na njemu prepoznajem boje posteljine na mom krevetu. Crvena, baš kao frotir i siva, ista kao satenska posteljina i jastuk. Udahnem oštri, sveži vazduh koji se noćas uporno zavlačio kroz pore na koži, dok sam se branila savijajući se u položaj fetusa. Prebacivala sam ruke preko sebe, grčila se, grlila jastuk, buncala želeći toplinu, bilo kakvu, parče mekane tkanine na goloj koži, toplu ruku, bilo šta… Ali, oštri ubodi ledenog zraka su se probili sve do kosti, usne poplavile, telo se naježilo… zora je konačno svanula…   Miris tog zamka koji je sa brda dopirao do Princezine ulice, podsećao je na blud nadmenih kraljica. Surove gotske kupole koje su stremile ka nebesima pretile su i upozoravale na potpunu potčinjenost njihovom besu i nadmoći. Park. Pruga. Cveće. Stari kamen koji se kruni, pomešan sa mirisima parfema iz Frejzera. Mala, limena, tartan kutija shortbread-a i čaj u termosu.   Princeza, zarobljena među okrutnim kamenim zidinama, raspuštene duge kose, lagano se kretala savijajući se do otvora za cevi topova, isprepadana nepotrebnom larmom vaskolike svetine koja se po noći radovala vatrometu. Izvijala je vrat do uzanih prozora, gledala u daljinu i sanjala Robin Hooda koji bi doleteo na džinovskom hrastovom listu i odveo je sa sobom. Crni Mini Cooper, Japanka i nešto malo milja do Rozlinske kapele. Tajna. Nikada dekodirana. Veliki crni jaguar ispred skromne građevine ukrašene verskim i masonskim simbolima. Nakit. Ruka preko grudi. Velelepni centralni stub. Pentagon u podnožju. Kamene ruže na fasadi. Duh Marije Magdalene na maloj stolici pored harfe. Orkestar u akustičnoj priprati. Vitraž na prozorima. Jeza.   Princeza izlazi iz kapele i odlazi u dvorište želeći da u sećanju zabeleži žutu kuću Isusovih potomaka. Ona zna koliko je svet mali naspram njenih želja i koliko je povratak izvestan. Zna da će ga jednom dovesti tu i da će se očima punih sputane želje gledati kao haskiji usred snežne šume. Gladna novih mirisa, umorna od potrage za novom, nikad otkrivenom bojom očiju, iscrpljena od promasenih ljubavi, pala je na beton ispred skromne grobnice žene koju su masoni obožavali i pogledala u članke monaha koji je prolazio… Trnje… Baš isto kao na Isusovoj glavi, zamršeno od zla i bola zbog nepravde… i žena… ona… Princeza…   Igra se, zove, mami, uzima sve što želi, diže visoko, baca na dno, nezno pomiluje, voli, daje i sanja… nekoga… takvog kakvog ga zamišlja… I ne, ne plaši se, jer prezire nemoć. I da, plaši se jer...   Libre De choisir sa vie Sans un anathème Sans un interdit   Napolju je hladno… ona je sama… oseća miris i čuje glas… i zna… tajnu…   Thu, 12 Jul 2007 01:53:00 +0200 https://www.blogoye.me/mashnica/16962/ Usled hiperenergije i viska vremena, odlucila sam da uprilicim mali, zanimljivi contest :) Dragi blogeri i drage blogerke, slobodni ste da se odlucite za jednu od cetiri dame koje vam se fizicki najvise dopadaju. Na zalost, ne mozete glasati dva puta sa iste IP adrese jer sam tako podesila parametre. Glasati mogu svi, kako registrovani tako neregistrovani. Uzivajte :) Cetiri tipa zena, koja ce osvojiti najvise simpatija? Ja imam svog favorita, ali vam ne zelim otkriti o kome se radi pre kraja takmicenja, da ne bih uticala na vas izbor! Ovde su slike (redom):           Glasati mozete ovde:       Tue, 10 Jul 2007 20:54:00 +0200 https://www.blogoye.me/mashnica/16903/ Ima li ičeg lepšeg od toga kada se probudite i istog momenta počne pesma koja vas tera da ustanete, nasmešite se, stanete ispred ogledala i sanjivi počnete da igrate. Oni koji se razumeju u ples, dobro znaju na šta ritam Jive-a natera čoveka J   Mašnica je predivno raspoložena. Kao što Ness reče, bilo bi divno živeti u mjuziklu gde svi igraju. Može i po kiši. Eh, kada bih samo mogla preneti ovu energiju svim ljudima… Osećaj kada biste se neprestano blesavili, vrteli u krug, vrckali, smejali se, prskali vodom, valjali se po krevetu, golicali, ponovo se smejali, pevali (iako nemate pojma), plesali kroz kuću, radili mala zverstva… Danas sve to radim, pored toga što slušam Patrizia i gledam njegove spotove i privodim kraju učenje. Time to time zvirnem i u knjigu koju čitam u pauzama za limunadu. Usled hiperenergije koja me je strefila posle suza od pre par dana, vidim da mogu sve da stignem, da imam vremena i da lenčarim, da ne dozvoljavam drugaricama da me iznerviraju, već se samo smeškam na njihove sitne prepirke. Pomislio bi čovek da sam teški konzument efedrina. Ali, nisam.     Gledam baš jedan spot od Patrizia (ali je tužan a ja danas vrckam, tako da ću ga staviti čim me uhvati melanholija) koji kaže “Nessuno sa la verita” što u prevodu na srpski znači da niko ne zna istinu. I to mi se sviđa. Baš. Šta je pisac hteo da kaže naslućuje samo on. To jest, ja. A možda i on. Elem, napravila sam ananas salatu i verovatno biste crkli od smeha da vam kažem kakva je to ustvari komplikovana “salata”. No, kako danas obožavam i gospođu CIA-u ispred zgrade, ispričaću vam kako se pravi. Kupite ananas ali isključivo izaberite kolutove. Ne morate da pitate da li je u konzervi, kada Mašnici mamma mora da čisti prirodan, jerbo je mnogo vešta sa noževima (KezzZ), pa se podrazumeva da je u konzervi. Dalje, secnete kolutove na pola, pa još na pola. Uzmete mango, oljuštite ga i isto ga iseckate na kockice. Pomešate, ubacite malo brusnica, iscedite jedan limun i sve prelijete. To sam sama izmislila. Mislim to, za limun. Ko nije mazohista, slobodno neka preskoči taj deo sa limunom. Posle mi od kuvanja prave filozofiju. Ajme Isuse J                                    “Bella bella signorina I’m no Casanova, but I’m Italian through and through, so let me show you what we do”   Nešto razmišljam kako bi bilo zanimljivo živeti u gradu u kome se neprestano pleše. Gde karneval traje svakog dana. Bogota može biti sjajno rešenje. Imali bismo problema sa vizama (ali mi smo već navikli na to), nekretnine su jako povoljne, život prilično jeftin i nikada nam ne bi bilo dosadno. Po noći bismo svi izlazili u klubove, uživali u bossa novi, salsi, sambi. Živeli blizu plaža… mmm, kakav divan dan danas…   U skladu sa juče uspostavljenim obožavanjem Italije na ovom blogu, danas nastavljamo uz That’s Amore (sve je amore, ako niste znali), i street dance by Patrizio himself. Ja idem u Napoli da vrckam sa njim, a vi ste dobrodošli da nam se pridružite J Btw, Mašnica ili “fiocco” ponovo kreće na časove plesa i jako je srećna J   Ako biste me pitali koji mi je omiljeni nadimak na italijanskom jeziku, odgovorila bih vam PIPISTRELLO u prevodu slepi miš. Why? Nem’ pojma sexy zvuči kada se izgovori J   VIVA LA DOLCE VITA :) Tue, 10 Jul 2007 17:39:00 +0200 https://www.blogoye.me/mashnica/16895/ Kada ti muškarac uz neodoljivo šarmantni osmeh kaže “Let’s make love”, pa još ako ubaci i words na italijanskom, mmm, nemoguće je reći NE. Da li zato što sam nepopravljivi romantik, pa večito tražim dodatnu puzzlicu koja bi se uklopila u čitavu sliku, ili zbog urođene simpatije prema temperamentnim, a jako emotivnim muškarcima, oduvek sam osećala iznimnu privlačnost prema Italijanima. Evropljani, flatterers, sa savršenim smislom za estetiku, najboljim ukusom za odevanje, beskrajno pričljivi i zanimljivi, vole muziku, imaju urođeni osećaj za ritam, nisu nadmeni, najlepše se smeju i imaju najsexy jezik na svetu (pored dalmatinskog i francuskog), plaču kada su povređeni, uživaju u hrani i svemu što je lepo. Uz puno truda te uvere da si im čitav svet. Moja najbolja drugarica, prava Kolumbijka iz Bogote se zabavljala sa jednim Stefanom iz Milana nekoliko godina i uverila me je da su Italijani prilično verni muškarci. Vole da laskaju i da se udvaraju, ali retko kada varaju svoje devojke/žene. Secam se divnog provoda sa grupom Italijana u jednom hotelu u Pešti. Neizdrživi bolovi u nogama od igranja nisu me sprečili da čitavu noć plešemo i ludo se zabavljamo. Mačistički nastrojeni muškarci, pred publikom se groze Italijana koji vrckaju, prelepo igraju, ne skrivaju emocije, smeju se, zavode, obožavaju žene i vina. Ipak, negde u dubini duše, verujem da bi želeli da budu baš kao oni. Većina žena ih obožava, tako da ne bi bilo loše da im “maznu” par trikova kako bi Srpkinje uživale u Srbima, bez da bližemediteranski temperament nalaze u Crnogorcima J Trenutno slušam italijansku muziku u kojoj iskreno uživam. Giorgia, Toto Cotugno, Rafaela Cara, Eros, Laura Pausini. Ranije sam pisala o momku koji me je potpuno osvojio – Patrizio Buanne. Kada kažem osvojio, ne mislim da me je osvojio samo svojim glasom, već čitavom pojavom, stavovima, razmišljanjima, nenametljivim humorom. Oduvek sam tako zamišljala savršenog muškarca koji je otvoren, pričljiv, hedonista, vredan, temperamentan, passionate, zgodan, prefinjen, gentleman, lepo vaspitan, prizeman i “normalan”, neiskompleksiran, kosmopolita, zavodnik koji bi voleo samo mene J (trep – trep). Savršen mix Frenka Sinatre i Elvisa Prislija. Žene se verovatno neće složiti da ovakav postoji – e pa ja duboko verujem da postoji. Ako ga Italijani imaju, zašto ga ne bismo imali i mi. Dama se rađa, dama se ne postaje, kao što se i gentleman rađa. Sve ostalo može da se nauči. Mana naših muškaraca je što su puni predrasuda. Što retko koji istinski zna da uživa. Čast izuzecima. Što veruju da će ženu osvojiti svojom zatvorenošću i “mutnim radnjama”. Mislim da je to veliki “bug” koji je stečen odrastanjem na ovom podneblju. Ili sam ja u nekom prethodnom životu živela u Brazilu, Argentini, Španiji, Kolumbiji, Italiji pa sam u kodu memorisala potpuno drugačije preferencije. Isto tako deeply verujem da svaki čovek zna da pleše. Ono što neki ne znaju jeste da čuju i osete muziku. Kada bi se opustili, zatvorili oči, uzeli čašu omiljenog vina, i dopustili muzici da pokrene njihove kukove između kojih se nalazi nulta, centralna tačka čovečijeg tela, a u kojoj leži sva mudrost plesa, oslobodili bi sputanu energiju koja bi eksplodirala i sigurna sam da bi bili zadivljeni otkrićem nekog novog sebe.     Privuče me ono što doživim kao egzotično, nesvakidašnje, ono što se ne vidi prve sekunde. Obično se zaljubim u pokret, gestikulaciju, jer volim ljude koji su bučni, koji privlače pažnju čitavog svemira dok govore. Naravno da ne mislim na urlanje i nepristojno ponašanje, već na harizmu i energiju. Pored mene bi Bred Pit ili Džordž Kluni mogli proći uz sve ovacije okoline i garantujem da ih ne bih primetila. Ne doživljavam ih kao šarmantne. Ali zato Richard Gere i Michael Douglas sigurno ne bi ostali nezapaženi. Kao klinka nisam bila zaljubljena ni u jednog glumca, pevača, slikara, pisca, ali od kako sam otkrila savršenog Patrizio Buanne-a, shvatila sam da sam poprilično odlepila i to pod stare dane J. Juče sam izazvala krajnje začuđujuće poglede okoline usled uzdaha koje sam nekontrolisano ispuštala na svaki njegov osmeh, gestikulaciju, imaginarnu čašu koju je tresnuo o beton, najsexy glas, italijansko-engleski jezik, savršene manire, kristalno jasan pogled vragolastih ociju, božanstvenu prugastu košulju, neobuzdanu energiju, posvećenost, profesionalizam, običnost, iskaz da preferira JLo u odnosu na Klaudiju Šifer, “Vicin’ ‘O Mare”. A kada je počeo da vrcka uz “Bella Bella Signorina” malo je falilo da dobijem opasnu aritmiju. U takvog muškarca mogu da se zaljubim na jedan. Kada bi taj čovek proširio svoje gene na što više potomaka, mislim da bi zemlja bila puno lepše mesto za život. Kada porastem, ako budem imala sina, vaspitaću ga da se ponaša baš ovako. Da bude slobodan, da obožava žene, da uživa u lepoti, da puno i neprestano radi, da nikada ne skriva emocije i osećanja, te oduševljenje svime što ga fascinira. A valjda će mu i tatica biti sličan. Jedan moj rođak, morski Crnogorac me je kupio izjavom da bi voleo da se rodio kao Italijan. Možda to ima neke veze sa genetikom budući da u krvi nosimo gene dede Italijana. Elem, ako budem dobra, pa me Deda Mraz upita šta bih želela za Novu godinu, odgovoriću mu da bih jednog vrckastog, zavodljivog, šarmantnog, beskrajno duhovitog, temperamentnog, ludog stvora koji zna da kaže i živi krilaticu “LA VITA E DOLCE”.   patrizio buanne P.S. Molim blogerke da uživaju u priloženom videu i da ne pokušavaju da mi preotmu zgodnog Italijana, jerbo znam da budem opasna kada se žene motaju oko nekog meni simpatičnog J. Ne pipkajte ga prstima, slucajno! U prevodu - hands off J Ukoliko želite da ga dodirnete, dozvoliću vam kada ponovo dođe u Beograd, ali prvo da platite 1000 eura (u devizama isključivo, jer nas čeka put oko sveta, pa nemamo vremena za konvertovanje novca) – MENI. Broj računa ćete dobiti preko pp-a. Mon, 09 Jul 2007 18:21:00 +0200 https://www.blogoye.me/mashnica/16850/ Dok su srpske lepotice pokušale da steknu slavu kao Kerol Alt ili pak zanosna Brižit Bardo, ispunjavajući svoje egoističke prohteve kroz seksualne bahanalije sa moćnim muškarcima, one druge, istovetno lepe i zajebane su gradile visoko moralne postulate i pokušavale da doskoče konkubinama svojom pameću i znanjem.Vremenom su razvile i unapredile čak i altruizam, kao osobinu iza koje su se skrivale. Međutim, rušeći predrasude o tome da lepota i promućurnost ne idu zajedno, ni malo naivne i svakako ne nevine kolgerle su postale vladarke iz senke. Danas ih gledamo kako se sve do jedne šepure u modelima Roberta Kavalija, (kao da ne postoji nijedan drugi dizajner na kugli zemaljskoj), pored svojih muževa, ovdašnjih političara. Elem, ove druge su se ugojile i uzjahale skupštinsku govornicu. “Mura” im je postala omiljeni, najkvalitetniji, bratski, "kupujmo – domaće", slovenački brand.     Čitajući intrigantna dela, te još kao klinka proučavajući “Inicijale BB”, zainteresovala sam se za Džona Kazablankasa, kvalifikovanog poznavaoca žena, a po sećanjima njegovih devojaka savršenog ljubavnika i istinskog ljubitelja muškarcima zanimljivije polovine sveta. Ovih dana mi je pod ruku pao još jedan roman u kome nisam očekivala da će se pojaviti njegovo ime, ali… Osnivač “Elita” se čitavog života posvetio jurenju lepih devojaka od kojih je pravio dobre mačke. Bio im je učitelj, otac, ljubavnik. Pored njega jednostavno nijedna žena nije smela da se oseća ubedačeno. Pravio je od njih dive. I uspevalo mu je. Zgodne dugonoge lepotice su obrtale milione šetajući po belosvetskim modnim pistama. E sad, pričalo se o tome šta su davale za uzvrat, mada uprkos sveopštem mišljenju da su to činile protiv svoje volje, često je bilo potpuno suprotno. Ipak, kada se sve uzme Michel Adam više podseća na nabeđenog makroa od legendarnog Kazablankasa koji je uživao i zarađivao, za razliku od ovog koji zarađuje i uživa. Za neupućene, gospodin Adam je vlasnik Fashion TV imperije. Vojni novinar, Miroslav Lazanski je pokušao da isfolira da je Džonov alter u Srbiji. Skupljao je srpsku lepotu zajedno sa visprenom magistarkom ekonomije i plasirao je na svetsku tržnicu sada već prepunjenu kojekakvim šljamom. Kazablankas je od devojaka stvarao dive, činio je da veruju da su plave krvi, odisale su samopouzdanjem i stavom, isicale se ne samo lepotom već unikatnošću ličnosti. Michel Adam je plasirao meso, a Lazanski je bio jedan od karika u lancu distribucije kome je pripala dužnost da Srpkinjama zabija šaku u usta i gleda im u zube. Na televiziji mi je delovao kao zgodan frajer, sve dok ga jednog popodneva nisam srela kod Terazijske česme i shvatila da je neponovljivo nešarmantan i nizak.     Elem, kako kaže autorka “fatalna žena je uvek zadužena i obavezno zaglibljena u kreditni odnos prema određenom muškarcu. Kad bi to bilo tako, odavno bih učinila sve da padnem na trošak MMF-a.” Sa ovim se možete složiti, možete se nesložiti, možete odbijati da poverujete gnušajući se srpskih tranzicionih sponzoruša, ali činjenica je da ne možete negirati da su svetske mačke to postale isključivo zahvaljujući muškarcima. Fri, 06 Jul 2007 16:33:00 +0200 https://www.blogoye.me/mashnica/16719/ Teško je biti dete i voleti muškarca. Teško je pogledati se u ogledalo i u očima nazreti satić koji otkucava vreme za pravu ljubav. Teško je miriti se sa usputnim prolaznicima koji ostavljaju krvave tragove na dečijoj duši. Još teže je biti svestan toga. A najteže je beskrajno dugo iščekivati nekoga koga idealizuješ, stvaraš od snova, preciznošću apotekarske vage praviš mu svaki mikromilimetar tela i duše.     Kada ugledam taj odraz u ogledalu, nasmešim se, priznam da se plašim sopstvene sreće, udahnem duboko i zamolim Silu da mi pomogne da se prepustim. Da ukloni mentalne barijere, da mi dozvoli da se istopim u toploti imaginarnog tela, da ga doživim kao nešto svoje, potpuno blisko i da se iluzija ne rasprši u trenu. Da savršeni trenutak beskrajno dugo traje, da strast oplemenjena ljubavlju ostavlja neutaživu potrebu za bićem čija bliskost jača duh, hrani um i zadovoljava glad.   Samo sam tražila jedno rame na kome bih po noći zaspala. Samo malo nežnosti koja bi podstakla uzavrele slapove skrivenih emocija. Samo malo istrajnosti da ne odem od tebe ako mi se ne dopadne beznačajna sitnica. Još manje razumevanja koje bi izgradilo čitav moj svet. Samo malo tebe jačeg od mene. Samo malo tvoje duše u koju bih zavirila kada moja zaluđena tobom prestane da prati otkucaje srca i impulse razuma. Malo ćutanja u krevetu. Minimalno poljubaca po licu. Kap tvog parfema koja bi stvorila iluziju savršenstva i bezgraničnog pripadanja tebi.   Za uzvrat si dobio devojčicu. Mene. Čistu dečiju dušu koju si mogao oblikovati kako si želeo. Prekrajati je po svojim merilima. Menjati lako lomljive delove neuništivim materijalima. Naterati mi suze u oči dok sam slušala razgovore sa tvojim „drugaricama“. Samo kada se setim priča o svim onim savršenim ženama sa kojima si bio. Oblikovao si moje telo kako si želeo. Nije bilo bitno što nisam tako volela. Prepustila sam ti se... Poklekla pred silnim fotografijama tvojih devojaka. Prestala da budem dete preko noći. Kao svaka zodijačka lavica, uživala u laskanju i divljenju dok si gledao svojih ruku delo. Hranila ti ego i dizala te do neslućenih visina. Smeškala se svim onim ljudima „prijateljima“ čiji pogledi su me plašili. Verovala u apsolutno sve što si izgovorio.   A ti... Ti si za to vreme podešavao jačinu frekvencije kanala „ljubav“ onako kako ti je odgovaralo. Bio uljuljkan u bezrezervnoj, čistoj emociji. Uživao u neistrošenoj, baršunastoj koži koja te je upijala kao hranljivu masku. Telu koje se grčilo i privijalo uz tvoje kada jutarnji vetar počne da ga rashlađuje. Postala sam neodvojivi deo tvoje sujete. Virus koji ti je ušao pod kožu. Akcesoar psihološkog moćnika. Super ego čoveka koji je verovao u svoje komplekse.   Upozorila sam te na vreme. Rekla sam ti da me je lako zavoleti. Nisam prećutala da sam vešt manipulator. Rekla sam ti da jako puno dajem, ali da svaku suzu trostruko naplaćujem. Nisi mi verovao. Mislio si da sam suviše dobra i zauzeta da bih trošila vreme na gluposti. Ali ne... Prevario si se. Zaboravio si da dete ne oprašta laž. Zaboravio si da je svet užasno mali. Prevideo si činjenicu da ne možeš da odoliš omiljenom vinu. Nisi ni slutio da se ispod nežne površine krije pomalo infantilno, ali ipak inteligentno biće. Sve si mi ispričao sam... Samo sam se smeškala, slušala te i neprimetno brisala suzice koje su se kotrljale niz lice, a koje nisi primetio od žara iskrene ispovesti koji te je poneo. Mislila sam da si suviše mlad za tako gorku istoriju. Suviše veliki kosmopolita za dogmu kojom si obavijen. Manje licemeran da prećutiš dete koje si napravio u danima potpunog ludila i opijenosti lepotom i strašću. Dovoljno siguran u sebe da ne moraš da kriješ godine uprkos dečačkom licu u koje sam se zaljubila. Kada li si postigao sve? Ili ponovo lažeš?   Suviše si mračan za moje svetle oči koje čeznu za životom i žarom. Suviše sam svoja da bih ti se prepustila. Nisam li ti rekla da ne podnosim laž? Trebalo je da shvatiš da sam i previše sigurna u sebe da bih oslonac tražila u muškarcu. Da ima toliko puno onih koji su za razliku od tebe sasvim obični i koji se neće sladiti slanim tragovima sa mojih obraza. Da sam u krajnjem slučaju sasvim dovoljna samoj sebi i da znam da uživam u vremenu. U trenutku. U vetru. U svemu što je tebi smešno, glupo, trivijalno.   Na vreme sam te otkrila. Dobro je što nisi čačkao tim prljavim rukama po mojoj duši. Dobro je da nisam inficirana virusom tvog ludila koje bi pokrenulo zrnce mržnje i ugrozio čistotu krvi koja teče kroz aortu. Dobro je da sam postala emotivni invalid za takve kao što si ti. I hvala ti što ih sada prepoznajem iz aviona... I hvala ti što si me naučio da volim običnost i jednostavnost. Što egzotiku više ne tražim u mističnim muškarcima, već je prepoznajem u dobroti i iskrenosti.   Fri, 22 Jun 2007 19:12:00 +0200 https://www.blogoye.me/mashnica/16038/             Poželela sam da nestanem iz ovog sveta. Da stvorim novi, zajedno sa tobom. Da se ugušim u tvom maglovitom dvoličnom pogledu i nikada više ne uplovim u vode kojima sam se mesecima davila da bih te pronašla. Tako nestvarnog, a tako realnog. Tako svog i tako drugačijeg. Onog o kome sam neprestano maštala tražeći te u pogledima svih koji su lizali moje suze, naslađivali se mojim usnama i rukama vajali konture mog tela. Koji su me želeli ovakvu, drugačiju, pored sebe, na sebi, u beskrajno dugom mraku i previše kratkom danu. Pusti me da maštam… Podgrejao si moje najveće umno blago koje se razbuktalo… Elegancijom si probudio dekadenciju mog Altera i uveo me u vrtlog snova…             Pokazao mi magični grad i u njemu ulicu, u ulici hotel, a u njemu bar. U tom baru ti. Sam. Sediš i piješ vino gledajući na sat. Ja, koja dolazim u koktel haljinici tek kupljenoj od omiljenog dizajnera i gledam tvoj mirni sigurni pogled… I one divne slike kojima si od devojčice pravio damu željnu samosvesnog, zrelog muškarca…             Mogu ti ispričati najdivniju priču koja će te naterati da me poželiš. Sada. Od koje ćeš poželeti da se vratiš odmah i staviš svoje ruke u moju kosu privlačeći me sebi usnama koje drhte. Ipak, suviše si nestvaran, a ja sam suviše nevidljiva da bismo prihvatali intrigantno zavođenje u nestvarnom i još uvek neotkrivenom virtuelnom svetu u kome smo se našli iznenada. Iako ja to želim. Makar na tren. Isto onoliko koliko te želim u svojoj realnosti. Molim te, ostani svoj i drugačiji u svetu identičnih marioneta koje ne slede našu ideju. Ideju diverziteta. Nepripadanja. Voli i ostani dete. Takvog te zamišljam. Dete sa vinom i cigaretom u ruci, oštrog pogleda koji uzbuđue moja neobuzdana čula… I javi mi se. Ubedi me da nisi samo još jedan pion virtuelne zavere i približi se mojim čulima. Dozvoli da te obuhvatim mislima i inspirišem energijom koju voliš. Zavedi moj um i imaćeš me sve dok ne postanem superiorna. Tada ću otići. Prihvati ovu igru koju nazivaš slatkom i dozvoli mojim čulima da se otvore za tebe… Ovde. Ne u stvarnosti. Potpuno. Poželi moju suštinu i tek zamisli moje telo. Otvori sve tajne prolaze mog uma i duše, a za uzvrat ćeš dobiti ono o čemu maštaš. Princezu koju ćeš čuvati u džepu svog sakoa i čija će te mirišljava, mekana koža dovoditi do čulne ekstaze. Samo pazi… lako se uvučem pod kožu… Na vreme se opremi antitelima kako te moja ljubav kroz kapsulu strasti ne bi oslabila. Na vreme ojačaj da mi ne bi rekao da si postao zavisnik od moga mirisa i da ti je hitno potrebno lečenje. Rekao si mi da voliš izazove… Izvoli… Jedan je pred tobom… Ali znaj da meni nije zanimljivo da igram sa zatvorenim kartama. To je prevaziđeno u veku mračnjaštva u kome si glumio dželata koji je spaljivao bludnice… Želim da otvoriš karte. Da sve znam, a da naredni potez ne mogu ni da naslutim. Da nateraš sve ćelije sive mase da rade brzinom svetlosti kada obrađuju tvoju izgovorenu misao. Takav izazov ću prihvatiti. Drugačijeg te ne želim… Čeka nas put u grad o kome oboje maštamo…   Sat, 16 Jun 2007 21:34:00 +0200 https://www.blogoye.me/mashnica/15759/