Zašto svaka odrasla žena sa kojom razgovaram mora da napravi minimalno tri roundabout-a očima kada se povede priča o kućnim poslovima. Bilo bi tako divno da smo svi savršeni, ali nismo. Ja nisam. Imam 1001 (slovima: hiljaduijednu) manu. Jutros sam razgovarala sa jednom gospođom, prijateljicom moje bake, koja je u prvi plan stavljala svoje veštine pranja veša, peglanja, štirkanja, kuvanja, veranja po merdevinama, ali ne onim malim, već visokim, koje je kupila da bi zakačila zavesu preko celog zida, naravno, onu koju je sama heklala. Priča mi kako ima divnog sina, sav na majku, ih, a što je leeeeeeeppppp, k’o Šurda. Jao sav je kao devojčica. Raznežila se, raspilavila, priča kako joj širi veš, a kada se osuši, ljubi ga majka, uzme peglu, mama sedne u dnevnu sobu, a on pegla i ispoveda joj se o devojkama, a ona ga savetuje kako da otkrije jesu li vajne domaćice ili nisu. Gledam ja u gospođu, smeškam se, mislim u sebi koji su oni kreteni, eto kako se stvaraju isfrustrirani degenerisani muškarci. Baš kvalitetan način provođenja vremena. Zar nije bolje da ga odvede na neko putovanje, da odu na koncert, u šetnju, na ručak negde?!

                         Pita ona mamu da li joj pomažem u kući. Nasmeja se moja mamman... onako slatko, i izusti da sve znam da radim, osim da kuvam, ali da nema potrebe. Mada, moraću sada kada budem živela sama. Priđe i zagrli me, okrene se ka gospođi i reče: ’’Zašto bismo mi žene radile bilo šta, kada ima tako divnih, sposobnih muškaraca kao što je vaš Marko?’’ Gleda moja baka, garant misli u sebi ’’od ove moje dve ne zna se koja je gora, nisu normalne’’. Mama i ja se smeškamo, gospođa frknu, kaže meni kako će me muž izbaciti iz kuće posle tri dana ako ne budem kuvala kao da sam rođena sa varjačom, ako ne budem jahala Viledine krpe sa sve dugim drškama, ako ne budem štedela mašinu za veš i što više prala na ruke, jer se tako uštirkaaaa.... valjda dobro?! Sve Marko zna, pokazaće mi ako treba, da mi pomogne, drug mi je, kako bi me muž držao u kući makar nedelju dana. Žvaće baba (više ne mogu da je zovem gospođa, kad nije – mene je mama naučila da gospođa nije čistačica, spremačica, kuvarica, već dama koja popodne šeta i odlazi u galerije) predviđa mi crnu sudbinu sa pouzdanošću od 99%, dodaje još i to da će me tući kao ’’vola u kupusu’’ ne budem li pedantna. U bogte, dreknu moja mamman, reče babi da zadrži stavove za sebe i da njeno dete niko neće tući. Kako život ne treba da se svede na krpu i varjaču, rađanje dece i robovanje besprekorno belom vešu. Urednost se podrazumeva, zašto se pravi tolika fama oko toga? Zašto je sto puta vrednija ona žena koja kuka kako po celi dan briska, glanca, kako sprema tri vrste jela i predjela, kolača i čuda, od žene koja sve to stiže da obavi brzo, usput, a da pritom ima savršen socijalni život? Ne razumem, zaista. Kao šlag na tortu bilo je kada me je pitala da li znam da napravim neki kolač? Prevrnuh očima, duboko uzdahnuh, šta sad da joj kažem a da ne slažem, misli baba da se femkam, garant...  Nasmeših se široko i rekoh joj da ne znam. Da kolače jedem kod bake, mame i u restoranima... Mislim da je malo falilo da umre. Zašto? Zato što muškarci posle jela vole da se zaslade... Ne pomišljam da moj muškarac može da bude neko ko želi domaćicu, a ne ženu. I muka mi je od filosofije života mnogobrojnih primeraka jačeg pola koji u brak stupaju kako bi imali skuvan ručak posle posla, ispeglanu košulju i uparenu kravatu, siguran sex bez foreplay-a. Ježim se na kamiondžije u duši (mada, reče mi bestfriend jednom da su svi pomalo kamiondžije u duši) i žene koje u njih gledaju kao u bogove. Ja hoću živog, brzog, inteligentnog, maštovitog muškarca, koji će biti oslobođen vekovnog hrišćanskog nasleđa da je žena uvek druga i manje važna. Razlike između dva pola su najsavršeniji reziduali svakodevne učmalosti. Muške prednosti i ženske vrline su tako divan spoj jačine i nežnosti, mašte i šarma, koji zajedno mogu udovoljiti svim svojim interesovanjima. Moj omiljeni pisac, Khalil Gibran, jednom je rekao ovo: ’’ Moderna civilizacija je neznatno razvila um žene, ali je uvećala njenu patnju jačanjem muškarčevih ambicija. Donedavno je zena bila nesretna sluškinja, a sada je postala nesretna gospođa; nedavno je bila slepa žena koja izlazi na dnevnu svetlost, a sada je žena koja vidi, ali ide kroz noćnu tminu; bila je lepotica u svome neznanju, čijenjena zbog jednostavnosti, snažna upravo u svojoj slabosti, a sada je postala ružna u svome usavršavanju, površnih osećaja i daleko od spoznavanja srca. Hoce li doci dan kada će se u ženi sresti lepota i obrazovanost, usavršavanje i izuzetnost, fizićka slabost i duševna snaga?’’. Mislim da je to vreme, vreme u kome živimo.  

                         Neke žene jednostavno ne vole da život i vreme posvete kući. To ne znači da to ne rade, ali znači da u tome ne uživaju. To znači i to da nemaju komparativne prednosti u tome. Ako je tako, po profesouru G. Mankjuu, svi ćemo slediti princip da trgovina dovodi svakog u bolji položaj, specijalizovati se za poslove na kojima ćemo zarađivati više novca, a tada ćemo plaćati druge da obavljaju taj deo neafrodizijačkih aktivnosti umesto nas. Prosta računica mi je svedok! Neko to shvati pre, neko kasnije. Nekome je seks u braku ’’dužnost’’, način održanja braka i najbezbolniji metod začeća dece. Isto kao što je neko konzervativan u svemu, a neko otvoren u svemu. Neko je stidljiv, a neko nije. Neko voli život, a neko pak ne! Isto tako, neko voli da kuva i oseća se sjajno dok to radi, neko to ne voli. Neko voli fudbal, neko tenis. Ista stvar!                        

                         I da, malopre mi je nestala struja, pa sam morala fino da oprem haljinicu ručno... Pa? Jel treba da se smatram više vrednom zbog toga? Svašta...