Otkrvajući sebe kroz svakodnevna iskušenja, kroz kontakte sa ljudima, poslove koje sam radila od svoje jedanaeste godine, kroz najvrednija iskustva koja sam sticala na putovanjima, razgovore sa drugim ljudima, te svako, makar i mikromilimetarsko zrnce nade, žudnje, neizvesnosti, suze i besane noći, ljubavi i zaljubljenosti, učine da shvatim da sam sagradila još jedan kamen lične piramide. One u čijem se temelju ne nalazi grobnica faraona, u kojoj nema ni traga Tutankamonu, koja je sagrađena isključivo od stvarnih doživljaja, osećanja, ljubavi i suza... Kamen se mora polivati vodom, a suze su dragocene kada spiraju prašinu sa veličanstvene građevine...

            Duboko u svom biću osećala sam naklonost prema Istoku, pre nego Zapadu. Ne Istoku koji aludira na Varšavski pakt, već istoku koji skriva mistiku, ljude prepune emocija koje veličaju kao svoj dar koji ih razlikuje, prelepim ženama i čulnim muškarcima... Božanstvenim pokretima koji slave lepotu tela, mirnoću pogleda, značaj osmeha... Transparentne tkanine i unikatni nakit koji krasi žene i čini ih primadonama svakog kraljevstva. Dok sam pre nekoliko godina ulazila u pravi, tradicionalni Hamam, osetila sam da pogledom i pokretom ruke mogu promeniti svet... Zidine drevnog sastajališta muškaraca, te žena koji su ugađali svom telu i duši, kriju najdivnije ljudske storije. Eroticized emotional intelligence i večito otkrivanje novih načina za uživanje u sebi i partneru. Svi moji prijatelji se nasmeju kada u šali kažem da ću honey moon sa svojim opštinski legalizovanim ili nelegalizovanim partnerom, najpre započeti tamo, da bi uvideo koliko divnu ženu ima, a tek nakon toga možemo ići gde god bude želeo J. Trade off u kome želim biti apsolutni dobitnik! No excuses J

            Svi moji skriveni porivi prema zabranjenom, neotkrivenom, drugačijem i estetski lepom, učinili su da zavolim ples kojim žene najvećih emocionalih i čulnih kapaciteta uživaju u svom telu, laskajući svojim partnerima pokretima i zvucima koje proizvode dukati na njihovim maramama oko kukova. Jelena, drugarica sa fakulteta, već duže vreme se bavi trbušnim plesom, a ja sam ga učila još pre nekoliko godina... malo ovde, malo u njegovoj postojbini. Međutim, rešila sam da osvežim znanje novim pokretima i uplovim u luku zvukova koji inspirišu, mirisa koji mame i pokreta koji bude maštu... Radujem se novim časovima plesa koji filtriraju emocije, pokretima izražavaju bes i tugu, bude na ljubav i strast...

            Elem, isprovocirana sledećim događajem moram napraviti malu digresiju. Pre nekoliko dana na fakultetu momci su vodili diskusiju o služenju vojnog roka. Neprijatno sam se iznenadila činjenicom da još uvek tako mnogo mladih ljudi, što muškog, što ženskog pola, civlno služenje smatra neadekvatnim načinom dokazivanja muškosti. Hm, gde je to zapisano da vojska i muškost idu jedno sa drugim? Gde je zapisano da muškost po defaultu znači grubost, oružje, moć? Zar su generali svih vojski ovoga sveta koji su sprovodili masakre muškarčine? Zar se devojke i dalje pale na ideal Cece kao nežne i nezaštićene seljančice i Arkana kao moćnog ubice koji joj ispunjava hirove? Zar je glava cara Lazara prokletstvo usađeno u svu mušku decu nekim alhemijskim genetskim modifikacijama?

            Optimista, idealista, u srži demokrata, živela sam u neznanju da su takvi stavovi prohujali sa vihorom Petooktobarske revolucije, a da su zauvek zakopani 12. marta kada je reka mladih, željnih života prolazila ulicama Beograda. Pre nekoliko godina, boravila sam izvesno vreme u Švajcarskoj. Sticajem okolnosti, imala sam prilike da upoznam nekoliko momaka koji su vojnu obavezu prema državi ispunjavali tako što su pružali pomoć različitim fondacijama. Koliko sam uspela da saznam, kolektivna svest o takvom vidu izvršavanja državne obaveze, nije ni malo bliska ovdašnjoj. Do nedavno sam živela u iluziji da u ovoj cirkus Srbiji neće postojati masovna, kolektivna potreba za bilo kakvom, osim profesionalnom vojskom. Moj brat se odlučio na civilno služenje i nije bilo srećnije osobe od mene kada mi je to saopštio. Mislim da ne bih podnela da nekog meni dragog vidim u onoj groznoj, šarenoj uniformi sa ne daj Bože, Ray Ban naocarima za sunce ili oružjem oko kukova.  Osetila sam blagu jezu i nadu da će ipak sve biti u redu. A muškarčine? Hm, po mojim kriterijumima to su samo oni koji nose beskonacnu snagu emocija i dovoljno ljubavi da se ne igraju tuđim osećajima. Oni, koji svesni sebe sigurno hodaju ulicama spremni da rašire ruke i zagrle čitavu planetu, malog psa ponesu kući kako bi mu previli povređenu šapicu, a slatku devojčicu sa kikicama pomiluju po kosi dok ih velikim očima milo posmatra.