Miris – uvek pamtim. Glas – nikada ne zaboravljam.

Poluotvorena vrata terase. Gledam u nebo i na njemu prepoznajem boje posteljine na mom krevetu. Crvena, baš kao frotir i siva, ista kao satenska posteljina i jastuk. Udahnem oštri, sveži vazduh koji se noćas uporno zavlačio kroz pore na koži, dok sam se branila savijajući se u položaj fetusa. Prebacivala sam ruke preko sebe, grčila se, grlila jastuk, buncala želeći toplinu, bilo kakvu, parče mekane tkanine na goloj koži, toplu ruku, bilo šta… Ali, oštri ubodi ledenog zraka su se probili sve do kosti, usne poplavile, telo se naježilo… zora je konačno svanula…

Miris tog zamka koji je sa brda dopirao do Princezine ulice, podsećao je na blud nadmenih kraljica. Surove gotske kupole koje su stremile ka nebesima pretile su i upozoravale na potpunu potčinjenost njihovom besu i nadmoći. Park. Pruga. Cveće. Stari kamen koji se kruni, pomešan sa mirisima parfema iz Frejzera. Mala, limena, tartan kutija shortbread-a i čaj u termosu.

Princeza, zarobljena među okrutnim kamenim zidinama, raspuštene duge kose, lagano se kretala savijajući se do otvora za cevi topova, isprepadana nepotrebnom larmom vaskolike svetine koja se po noći radovala vatrometu. Izvijala je vrat do uzanih prozora, gledala u daljinu i sanjala Robin Hooda koji bi doleteo na džinovskom hrastovom listu i odveo je sa sobom. Crni Mini Cooper, Japanka i nešto malo milja do Rozlinske kapele. Tajna. Nikada dekodirana. Veliki crni jaguar ispred skromne građevine ukrašene verskim i masonskim simbolima. Nakit. Ruka preko grudi. Velelepni centralni stub. Pentagon u podnožju. Kamene ruže na fasadi. Duh Marije Magdalene na maloj stolici pored harfe. Orkestar u akustičnoj priprati. Vitraž na prozorima. Jeza.

Princeza izlazi iz kapele i odlazi u dvorište želeći da u sećanju zabeleži žutu kuću Isusovih potomaka. Ona zna koliko je svet mali naspram njenih želja i koliko je povratak izvestan. Zna da će ga jednom dovesti tu i da će se očima punih sputane želje gledati kao haskiji usred snežne šume. Gladna novih mirisa, umorna od potrage za novom, nikad otkrivenom bojom očiju, iscrpljena od promasenih ljubavi, pala je na beton ispred skromne grobnice žene koju su masoni obožavali i pogledala u članke monaha koji je prolazio… Trnje… Baš isto kao na Isusovoj glavi, zamršeno od zla i bola zbog nepravde… i žena… ona… Princeza…

Igra se, zove, mami, uzima sve što želi, diže visoko, baca na dno, nezno pomiluje, voli, daje i sanja… nekoga… takvog kakvog ga zamišlja… I ne, ne plaši se, jer prezire nemoć. I da, plaši se jer...

Libre

De choisir sa vie

Sans un anathème

Sans un interdit

Napolju je hladno… ona je sama… oseća miris i čuje glas… i zna… tajnu…