Dve kristalne kuglice u ruci su škripale i proizvodile iritirajući, a meni tako opuštajući zvuk. Upijale su moje misli koje su se smenjivale sporije nego ikada. Pomislim, pa zaboravim. Ponovo pomislim, pa se nasmešim i zaboravim. I tako satima zavaravajući se digitronima, sveskama, flomasterima ispred sebe. Dva vezana dana koja su na dar dobila nula sati sna, potpuno su me razmazila i usporila. Od tada, kada sam se prepustila najčistijem uživanju u sopstvenoj tišini, mraku, njegovoj relaksiranosti, količini alkohola na koju moje telo nije bilo pripremljeno, dimu novootkrivenih stylish cigareta, misli su napravile značajan zaokret.

Savršeno veče je pulsiralo velikom energijom uredno složenom i zatvorenom u decentnoj, mekanoj, lila kutijici. Vodila sam uštogljenu konverzaciju sa svojim “opium mozgom” koji je lenjo odgovarao na pitanja, moleći ga da mi objasni razliku između suštine i detalja te večeri. Činilo mi se da mu je bilo sasvim svejedno i da sam ga nepotrebno zamarala suvišnim pitanjima. Bio je srećniji dok sam se smejala terajući san od sebe. A san je kucao na vrata tačno oko pola pet kao i svake večeri, želeći da se uvuče u mene, kao supružnik koji dolazi svojoj ženi iz naručja ljubavnice. Videvši da nisam sama, ljut i nadmen, vratio se njoj, a ja sam nastavila da uživam…

Mekano ćebence nas je štitilo od ledenog jutarnjeg zraka koji se kroz pore na golim rukama uvlačio do kostiju. Samo još jedna cigareta je postala izgovor za produženo zadovoljstvo. Njegova ruka koja je skliznula preko mojih nogu, prećutni znak obostrane opuštenosti. Apsolutna tišina u kojoj sam mogla da ostanem zauvek. Osećala sam se kao beskrajna pustinja koja je upijala svaku izgovorenu reč, koja je uživala na putovanju oko sveta od Singapura do Londona, fascinirano gledajući u vodiča koji je dobro znao kuda me vodi. A onda je prestao da priča i pridružio svoju tišinu mojoj. Kako su samo te dve tišine uživale odlazeći istočno od nas u želji da nam što sporije dovedu prve zrake sunca. I kako je samo to jutro brzo prošlo… Kada sam se osvestila, shvatila sam da je moje omiljeno doba sedmice, subotnje jutro, moralo da se prelije u radno popodne i histerično veče.

Slatka, mala laž mi je pomogla da mami objasnim gde sam provela noć. Nasmešila se, primajući je kao istinu koja se razvukla u široki osmeh i značajan prodoran pogled. Čitav sat pod ledenim tušem, dao mi je energiju za naporan dan koji je bio preda mnom. Marko je objašnjavao visinu bara u kuhinji, čini mi se da je rekao da treba da upamtim i visinu otvora za... hm, da… Profesor je svako malo bio zainteresovan za uzrok mog odsutnog, umornog pogleda praćenog zatvaranjem očiju i predavanjem snu… A meni je bilo lepo…