01:15, 12/8/2006 10komentara Link

Sanjala sam, gotovo budna,

kako spuštam glavu na nečije rame...

Kako me je ušuškao,

u miris svog tela...

20:42, 25/7/2006 7komentara Link

Sve se menja …

Oblici…

Boje…

Osećanja…

Težnje…

 

Valjda to tako mora…

…da bi se sećali kako je bilo i naslutili kako će biti…a između tog "bilo" i tog "biće" stoji čitav jedan prostor mogućnosti i želja, praznine i straha....

 

Valjda....

Zar bonaca ne znachi tugu?

21:31, 21/7/2006 3komentara Link

Moje mesto…

Četiri tužne vrbe levo...

Zvuk zvona tačno u sekund....

Voda koja ne zna kuda teče...ili ja to ne vidim...

Sumrak i odbljesak neke poznate reklame...

Mesto za beg... mesto od koga bežim... i kome se vraćam...

Muzika koja vraća sećanje...

                        Sedim i čekam...

                                    Sebe....

I na kraju...

22:54, 12/7/2006 16komentara Link

-         „I na kraju.... ostaješ sam!“ - rekao je.

 

-         Ostaješ sam!? Ne prijatelju moj, na kraju samo shvatiš da si sam. Oduvek si i bio. Uljuljkao te je lažni osećaj pripadnosti, da neko deli tvoju muku i radost, da neko razume, istinski saoseća... Ali sam si bio i tada. Sam si uvek.

 

 

-         „S. nisi u pravu! Ja imam bar 100 primera koji bi te demantovali. Evo na primer, kada sam ja pre dve godine doživeo onu nesreću, moji prijatelji su bili uz mene...!“

 

 

-         To je ljudska humanost onih koji te vole i brinu. To nema veze sa osećajem samoće. Pa seti se samo, u časovima mnogim, tada, osećao si da si sam. Često si govorio da te niko ne razume, da te samo teše ne znajući ni od čega! Seti se...

Vidiš moj dragi P. ja smatram da je to i pravedno. Zamisli kada bi mogao osetiti svaku emociju, dobru i lošu, svih ljudi koje voliš. I oni tvoju. I u tom uzajamnom osećaju, možda bi, ali samo „možda“, mogao reći da nisi sam. I da se ne osećaš sam. Zato, ako imaš sreće, postojaće jedan čovek koji će moći osetiti tebe, prodreti u svaku misao i osećaj...i tada, možda, reći ćeš... taj me je spasio od samoće u meni! Taj osećaj se ne leči, on se potiskuje, zaključava, a u časovima dokolice sam izađe. Prosto, podseti te da postoji.

Vidiš, ja se od toga branim na dva načina. Prvi je ne misao o tome. Ne prizivanje. Pa ti bar znaš koliko ja sve analiziram, tražim smisao, korene, momente, razloge, posledice...koliko težim da svemu dam smisao i oblik, da ga ogolim i tako ogoljenog eventualno prihvatim. Ali... ovde sam poprilično nemoćna. Jer meni stepen samoće ne određuje količina ljudi oko mene. To mi samo pomaže da lakše potisnem... a da li ću i uspeti, to zavisi od toga koji su to ljudi. I ja sam im beskrajno zahvalana na tome. Jer daju mi momente odmora od mene same.

Drugi način je rad i iznurivanje tela i mozga. Dovođenje sebe do one granice posle koje otupe svi instikti, želje, razmišljanja. Tada, nemaš snage na da zadovoljiš osnovne potrebe, mrsko ti je da uzmeš da jedeš, a kamoli da pustiš misao. Postaješ robot, postaješ cinik, još hladniji i nedokučiviji za ljude. Namerno otupiš, ubiješ misao i ideš dalje. Jer, sve je prihvatljivije od osećanja totalne samoće koja pritiska, stvara grč. Praviš kompromis sam sa sobom. Nudiš telo i dušu bez želja a dobijaš funkcionalnu sebe na dnevnoradnom nivou. I bolje je tako! Nikog ne opterećuješ sobom, niko ni ne primećuje da to nisi ti, ti osećaš da se ne poznaješ ali guraš dalje...i samo će se možda jedan čovek zapitati, obratiti pažnju... ako imaš sreće...

 

-         Zar je moguće tako živeti? I dokle? Ja na to ne pristajem!

 

Znam... Ali pogledaj oko sebe. Većina su emotivne ruine, bez želje da se i zapitaju „zašto?“ a kamoli da nešto preduzmu. Nemaju snage baviti se sobom, još manje drugima... Provode život tumarajući ovim svetom bezidejni, beživotni, gotovo kao aveti... sami. Ili kukaju o lošoj sudbini i karmi, lošoj konstalaciju zvezda u času rođenja... Tumaraju. Nekad sednem na klupu i posmatram im lica, bleda, tup pogled, pričaju sebi u bradu, svađaju se sa nekim samo njima znanim. Zombiji.

I tada još više shvatim ne samo samoću već i nepripadanje ovome svetu. Tako su mi daleki svi ti ljudi. Daleki su mi i pri samom pogledu na njih. O stavovima ne bih. Tu smo dve planete ako ne i dva sistema. Tužno...

 

 

.............. samo je ostao bledi osmeh................

11:43, 10/7/2006 23komentara Link

 

 

Hiljadu puta sam se pokajala zbog onoga što sam rekla, a nikada kad sam prećutala....

 

Sve više verujem u to!

Moj dan mrmota...

22:23, 30/6/2006 7komentara Link

Kada bi se čoveku pružila mogućnost da izabere jedan dan iz dosadašnjeg života i opet ga proživi... Ceo... Kao nagradu...

Pitam se...

     Koji bi to bio!

Znam....

     Koji ne bi!

Verujem...

     Da to više nikada ne bi bio "taj" dan! 

     Zato čuvam sećanje na trenutak, koji je zapravo dan, na momenat koji sve više liči na san, na misao i ako je iluzija.... Potrebno je... po nekad...

...

14:10, 4/6/2006 10komentara Link

Nemoj mi sada reći „Volim te“

Jer ja tu reč ne mogu osetiti.

 

Prepoznajem je samo po glupim filmovima,

Slikama sa bombonjera, malim instant čestitkama...

 

Pokušali su, mnogi, ugraditi mi rečnik

Mnogopoznatih termina i reči,

Ali...

 

I samo ću te gledati,

Bez dodira, bez reči,

Boleće te!

 

Mene više ne...

Ja ne postojim,

Postoji mrtva telesina koja daje dokaz o nekadašnjem postojanju....

 

Ja sam otišla odavno,

pre par desetina nečega,

ostavivši ti poruku

 

Našao si?

Možda sam trebala SMS-om,

Tako smo bliži...

II čin

16:15, 3/6/2006 13komentara Link

Spakovan život....

          Prazan prostor....

                    Odzvanjaju reči, u glavi...

 

...................

 

Uninstall....

Install.....new fucking...sistem....

 

Ali, prvo format.....

 

...................

 

Drugi čin počinje!

Za A.

21:30, 2/6/2006 9komentara Link

Posle mnogo godina, sticajem okolnosti, našla sam jednu kutiju. Naizgled, obična... toliko da se u prvi mah nisam ni mogla setiti odakle mi. Kad sam je otvorila, ruke su načinile drhtaj, samo meni znan. Koliko je tu bilo zapamćenih, proživljenih, tako dragih, trenutaka. Po nešto zapisano na salvetama, po nešto na malim komadićima hartije, neke slike, eksklurzija u Budvi, male čestitke za 18-ti rođendan,  pisma napravljena od Bravo časopisa, slike protesta 96/97., kaseta na kojoj ni ne znam šta se nalazi jer kasetofon je odavno crkao, neki dragi ljudi iz Dalmacije, požutele fotografije moga dede bombaša iz verovatno 1945-te god...... ma....

 

Onda se pitam, šta bi bilo da čovek zapamti svaki događaj sa istim intenzitetom kao kad ga je proživljavao. Šta bi bilo kad bi neke sreće i neke tuge zauvek se uselile bez želje de se pomere makar na tren. Dobro je da nije tako....

 

Postoji zato samo jedna iskonska sreca... i jedna iskonska tuga....

 

Sreću čuvam.... tugu... hm...

Živim za moju sreću malu....jedinu pravu....Sve ostalo, samo apsorbujem, preradim, odživim u jednom trenutku, ali... trenutku.

 

Nas dve koračamo.... ka svetlosti novog....

Drvo

15:19, 21/5/2006 6komentara Link

Danas sam se popela na najviše drvo u parku. Posmatram taj mali svet omeđan pogledom, po nekom zgradom kojoj baš i ne priliči što stoji tu, ulicom. Koliko li je živosti u tom opsegu od nepunih peti i po sekundi okreta. Sve vidiš, osetiš, a opet na miru sediš, klatiš nogama, skriveno…. Lepota je pred okom, neka čudna razdraganost prolazi kroz vazduh, vika dece, lavež pasa. Za trenutak zaboravih zašto sam se i popela… ili je to bio samo izgovor…

 

…………………

 

Nekada, na jednoj livadi, u blizini starog grada stajalo je MOJE drvo. Volela sam taj mir koji ono donosi, ušuškanost njegove krošnje, snagu korenja koje pravi brazde i izbočine na zemlji, po kojima sam hodala trudeći se do održim ravnotežu. Nekako, kada letnje Sunce zapeče, u podne, sve se umiri… i ptice i insekti i vetar stane. Sednem ispod tog drveta i čekam. Čekam taj trenutak potpune nulte tačke, gotovo sakralnog mira, ne pokreta, ne disanja. Zaustavim dah, zatvorim oči i…. čujem tišinu.  Ali ne onu nepodnošljivu koja se stvara u velikim dogadjajima kada svaka od strana iščekuje… korak… protivnika. Ne tu! Ova tišina te prekrije celog, uđe u svaku poru, pomeša se sa mirisom polena, ušuška te. Telom tada, obamrlom, prolaze hiljade čestica koji daju peckanje jagodica, usana, stopala. A um se rasprši po tom polju. I sve to stane u tih par sekundi, te tačke, tog polja, pod tim drvetom, tada….

 

…………………

 

-         “Mama! Mama! Dohvati mi loptu!”

-         Nasmeših se…. jednom ću joj pokazati! Moje drvo!

Zaborav

13:55, 14/5/2006 8komentara Link

Negde, veoma davno, pročitala sam sledeće „... Zaborav.... Šta je to?..... To je Smrt..... sa pravom na nadu.“ I stresoh se tad. Ali....

 

Po nekad mi ova rečenica sama dođe u misao, potre sve ostale... odmakne ih. Ispliva negde iz mene, gde je ležala dugo, dremala, čekala pravi momenat koji je samo ona mogla prepoznati. Zaborav.... čega? I zašto zaborav? Zar zaborav ne dovodi misao u nultu tačku, neprepoznato, ...  Ako zaboravim, ne otupim, već zaboravim... da li to znači ako mi se opet prikrade takav doživljaj neću ga shvatiti... neće mi vratiti osećaj, misao o doživljenom. I pustiću ga, i ponovo proživeti, osetiti, ..... pa onda opet zaboraviti. Jer to taj magični krug u kome živimo. Ne... ja ne želim zaborav... ja ne želim smrt svoje duše, smrt miliona misli, slika, ....  jer ova tačka u kojoj živim, upravo ona, ostace zauvek TA tacka, dozivljena i prozivljena, po prvi i poslednji put, ne tom putu, ... negde...

?

21:56, 6/5/2006 15komentara Link

U koliko kartonskih kutija mozhe da stane 10 godina?

23:11, 1/5/2006 3komentara Link

Polumrak, onaj koji prija,

Ne otkriva, prigušuje...

 

Otvorena slavna... voda...

Zvuk... ne uspeva da uguši ... pojačava je..

 

Voda, tako vrela da peče pogled ka njoj...magla...

Telo uranja, gori

 

Gledam...

Niz rubove kade... sliva se...

 

Plava majca...upija... postaje tamna

Eh... prepoznata bojo.........

 

Pod vodom... takav mir...

Mozak ne želi da izroni... vazduh...

 

Ne dišem ga.....

 

14:00, 29/4/2006 10komentara Link

Prepoznah u sebi snagu...

Idem dalje...

Put je potpuno prav, saglediv.

 

Prvi korak, drugi,... i eto,

Pa vidiš kako to ne boli? rekoh sebi,

Ne boli... daje snagu za dalje!

I osmeh mi se vratio!

Tačka tačka tačkica....

15:25, 22/4/2006 7komentara Link

Ovaj praznik je obećavao: odmor, odmor, posete prijateljima, odmor. No, kako to obično biva, Marfi je umešao svoje prstiće. Al‚dobro... biće još praznika. Ovaj ćemo provesti, ja i moj mali Ćira, zatvoreni u kući lečeći boginje! Pošto smo se sinoć istačkali, veče pred put, sada ćemo samo u mašti otoći u neke lepe krajeve.... Srećni vam praznici!

Vreme...

20:31, 19/4/2006 4komentara Link

Neko reče

vreme ne postoji,

a gde onda naći okvir,

sebe,

razlog što noću tumaram umom i pronalazim greške u koracima prošlosti,

nadu da ni jedan čovek ne može do kraja svog ničega gledati dno iznad sebe,

gde da nađem granicu

onoga što sam izgubila i onoga gde bi se trebala pronaći!

Ako vreme ne postoji...

Proleće došlo i u moj grad

14:55, 3/4/2006 10komentara Link

Došlo proleće! Definitivno!

Vikend sam provela šetajući, udišući neverovatno mirisan i opojan vazduh, obojen belim i roza cvetićima i posut laticama, koji se mešao sa mirisom vode. I sve je nekako bilo živo, ali tiho. Energija se mogla osetiti u svakom pokretu, svakom sledećem koraku, drvetu, travi...

Opijeno svim tim hodala sam a kao da sam lebdela, gledala sam a bila sam zaslepljena zracima svih boja, razmišljala sam a misao mi je primala samo jedno - sliku te divote!

Subota

22:03, 25/3/2006 3komentara Link

Subota!

To je dan ko stvoren za sve! Baš tako!

Sa druge strane, toliko želim da dodje, da kad napokon osvane ja se iskreno zbunim! Prosto ne znam odakle bih krenula, šta bi prvo uradila, gde bi otišla... I tako meni ceo taj dan ode u pravljenju planove kako ću ga iskoristiti. I onda padne veče i ja se skucam za komp i dočekam nedelju!

A nedelja je dan ko stvoren za ništa!

Kuba (II deo)

22:45, 20/3/2006 11komentara Link

Za razliku od Havane, koja ima svoju dušu, Varadero je tipično turističko mesto. Od Havane je udaljen oko 140 km i tim putem krajolik je veoma živopisan. Velike plantaže Kokosovih palmi, banana, duvana, smenjuju se celim putem. Ovo letovalište je bilo popularno još od 1930 godine kada ga je često posećivao Al Kapone i mnogi drugi bogataši i mafijaši tog vremena. Ceo Varadero ima oblik poluostrva koga okružuje 20 km peščanih plaža. Ma, šta reći, stvoreno je za uživanje.

Tipičan dan - ustajemo oko 9h i čim otvorimo oči prvi prizor koji ugledamo su krošnje palmi i bazen nepravlinog oblika sa stotinama cvetnih aleja i mostićem. "Vredni turisti" su već zauzeli svoje busije pored bazena i tu pijuckaju svoju prvu jutarnju kafu ili sok od sveže ceđenog voća. Doduše, meni nikada nije bilo jasno zašto neko dođe čak na Karibe da bi sedeo pored bazena, ali ja verovatno nisam tipični evropski turista.

Pošto je tamo sve All inclusiv, kafa se dobija bukvalno u krevet. E sad još kad bi mogao da biraš i ko će da ti je donese, ali... :)))))) Onda se razvlačiš još nekih sat vremena po udobnoj fotelji na terasi pijuckajući gore pomenutu uz 2-3 cigarete, pa onda napokon kreneš na doručak. Pošto ja nisam neki ljubitelj hrane, obično bih se okomila na voće, dok su se ostali prejedali probavajući oko 40 različitih ukusa svakojake hrane. Ja posle toga ne bi bila sposobna da se mrdnem a kamoli da plivam.

Onda se odvučemo na plažu, uz put pokupimo kokosov orah koji je neki ljubazni čika otvorio samo za nas, i opet se uvalimo u ležaljke. I onda krene čuveno pitanje nekoga " Ko će koktel?" i nastane stampedo. Od tog trenutka, pa u sledećih 6-7 sati, kako god koga pogledate drži čašu u ruci. Više se ni ne broji. Onda se igra fudbal na pesku (jako zamorna veština u kojoj kolege zaigraju tako žustro ko da igraju ligu šampiona pa ni ne gleadju kad te mlatnu, gurnu ili "počiste"). Od tog sporta nosim masnice koje mi stoje i danas!!! Pa malo odbojku, pa vožnja na malom katamaranu, pa red odmaranja i dremanja, pa plivanje, pa hrana, pa kokteli, pa šetnja uz more, pa koktelčić, pa učenje salse, pa opet koktelčić (što više vreme odmiče sve su češći odlasci u pravcu šanka, pa.... i tako do noći. A onad opet hrana, pa sređivanje, pa u neki klub!

Da se čovek umori od ovoliko aktivnost! :)

(uskoro još)

ko 90.-te.

15:31, 18/3/2006 8komentara Link

Danas sam prisustvovala sceni koja me je vratila u 90.-te godine! Stotine autobusa sa Slobinom slikom, face ciji se karakteri i orijentacija prepoznaju tako, da ce uci kao prepoznatljivi profili i u osnovne udzbenike psihijatrije, srpske zastave isprepletane sa parolama koje je pisala jedna ruka pravilnim tehnickim pismom,.... da ne poverujes!!!! Sve je to zgomilano kod Sava Centra.

Mozda se ja i ne bi tako iznervirala, jer ovo vidim kao poslednju rolu filma, da ja BAS danas nisam odlucila da sama, po prvi put, krenem kolima na posao! Ko velim, parking mi nece biti problem. Na kraju sam se morala vozati 20 minuta. Ali dobro je proslo. Uz to, imala sam dobru priliku da jos jednom osmotrim tu gomilu i zgrozim se po stoti put!

Nadam se poslednji put!