Opet polako putujem... prvo u mislima sve dublje i dublje počinjem da proživljavam svaki kilometar puta. Onda utonem u san. Ujutro ustajem kao i da nisam spavala, bez sata, bez osećaja sna na očima... uzimam kofer otežan stvarima i uspomenama, knjigu, olovku, jednu malu crvenu sveščicu, pasoš... i odlazim ne okrečući se. Ne zato da bi pobegla od nekog...ne zato na bih pobegla nekom... ne zato. Odlazim bez velikih pozdrava da bi imala osecaj da ću se uskoro vratiti. Veliki pozdravi u mom mozgu stvaraju sliku daljina i vremenskih distanci, tako velikih da se i glas pocinje zaboravljati. Ovako... samo blagi osmeh i reci " uskoro se vidimo". I u isto vreme mi se osmeh pojavi na licu... idem tamo... stotine kilometara pravolinijski, smer zapad... idem tamo gde me čeka jedan osmeh i ruka ispružena ka meni. Tamo gde jedan čovek živi u ritmu moga srca. I to je to. Ni manje ni više. Polovinu srca ostavljam ovde i na toj putanji, kojom idem, polako se puni da bi na konačnom cilju bilo opet celo. Jednostavno... ne možeš imati srce i po... jednostavno ne možeš...
Ona ima 5 i po godina... Snažan karakter... Ume da se svađa bolje od mnogih koje znam. Ume i da pogleda svojim krupnom crnim očima tako, da te razoruža. Uvek istera svoje. Voli da je njena prva i poslednja i zna način kako to da ostvari. Voli da je glavna, govori tečno dva jezika.. treći uči. Surfuje po netu sama. Nekad se zapitam ima li stvarno toliko godinica koliko joj piše na krštenici.
Danas je tako otišla na YouTube i pronašla Red Hot Chili Peppers i ceo dan slušala pesmu Californication. I sada oće da joj se nasnimi ta muzika...
PS... nazdravljam danas sebi... uz Red Wine... za sve ove godine koliko hodam po putevima koje sam sebi izabrala...
Postoji vreme ćutanja. U tom vremenu svaka izgovorena reč izgleda nepotrebno. I moja i svačija. To je ono vreme kada posmatram stvari i pojave istovremeno vodeći sa sobom neki čudni dijalog u kome samo menjam likove i jezike. To je ono vreme kada mi svaki spoljni nadaražaj stvara bolno ježenje kože, svaki ton čujem kao urlik a svaku intonaciju kao iritantnu. Jednostavno padam u neku vrstu hibernacije...za spoljni svet. A u meni se vode beskrajne priče, oživljavaju događaji, prelaze kilometri... U tim periodima mrzim san i dopuštam mu tek po koji minut da me otrgne od mene. Mrzim i hranu... ona me usporava u mislima i opterećuje telo. Tada mi je dovoljna velika šolja kafe i paklica cigareta... I to je to...
Jednom, davno, u nekom vremenu koje sam odživela napisala sam
« psssssssssstttt ... probudićeš tišinu u meni.... jauk ili smeh... ne znam! Zato .... pssssssssssssst!»
....................
Danas, posle tog odživljenog vremena i mnogih ćutanja., shvatila sam da je ono postalo deo mene. I svako ko uspe da me stigne na tom mom čudnom putu i bude dovoljno lud da ga korača uporedo samnom, moraće da nauči da ja imam svoje «vreme ćutanja». Ne tražeći razloge za to niti pitajući da li to ima veza sa hiljadu stvari oko nas... jednostavno će morati da nauči. Ili će jednostavno, bezbolno, zastati. I ostati....
...................
PS. A koncert Oktobra tih kasnih osmdesetih u tadasnjem "Filmskom gradu" ostavio me je bez daha...
- Gledaš! Zatvorenim očima posmatraš moju siluetu na pločniku onog grada koji smo zvali ¨naš¨..
- Ne, ne gledam te... Tada sam te gledao jer si postojala... Sada..Hm.. sada te više ne gledam. Čak ne mogu ni da se prisetim kako izgledaš, koji miris nosiš....
- Otvori oči!
- Neću! Želim da te ponovo dozovem u sebe. Da te osetim... Kad otvorim oči magija nedostižnog nestaje...Podseti me, jesi li tada bila u onoj beloj haljini koja nije uspela da sakrije tvoju požudu ili si sa licem svetice stajala, lagano nagnuta ka napred, sa jednom nogom ovlaš praveći krugove po uglačanom parketu u vešu bezobrazno ljubičaste boje?Koja su sve to lica koja si nosila?...Tako različita...tako ista... tako suprotna...
- Lica su nosila mene... svako je dalo pečat jednom minutu onog vremena koje smo krali od pogleda drugih... voleo si ih...
- Možda i jesam... voleo sam... ili sam se bojao da ću te izgubiti...ne voleći ih.
- Izgubio si me svakako...
- Jer sam te voleo!
- Jer si voleo ono što nisam ja! Nisi uspeo da pronađeš mene... zadovoljavao si se osećanjem posedovanja svih tih lica i traganjem ima li još neko za tebe nepoznato. Pao si na testu običe igre skrivalica. Nisi umeo da pogodiš pravu. Sve si ih imao i ništa imao nisi.
- A znaš li ti koje je pravo? Sve si ih nosila sa takvom lakoćom... ili si se i ti izgubila u toj igri.
- Ne ... ja ne znam... pronašla sam tebe da pronađeš mene... Jednostavno!
Ja sam ona koja nema ime, prezime, lik, oblik, obim, visinu, težinu… Ja se odazivam na boju glasa koja uspe da prodre između zidova koje sam izgradila, mukotrpno, slažući istine i laži, strahove i želje. Moj lik je samo imaginarna silueta koja se prikazuje kada za to dođe čas ili trenutak ili želja da se prikaže ono što se može ili treba biti. Svako vidi drugačije… svako stvara svoj lik o meni.. ja ga ni ne poznajem. Niti želim. Dobro mi je ovako. Ili tačnije, navikla sam se.
Hodajući, balansirajući, mereći težinu koraka kojim hodim, obišla sam galaksiju. Ne kao slučajni šetač! Nikako!!! Svaki kamen koji sam preskočila bio je unapred ukalkulisan. Svaku milju koju sam pretrčala, unapred sam prebrojala u snovima. I išla sam dalje. I uz brda i preko balta, preko snežnih smetova …ali išla sam. Do sada. Onada sam se zaustavila u vremenu i prostoru. I okrenula pogled ka nazad. Zakopala stopala kilometrima pod zemlju, nasula tone kamenja na njih i stala. Sa očima ka napred i telom ka nazad. I prestala da sanjam….
Zemlja je usisala moju energiju, stopala su utrnula pod teretom istine…
Bilo je to ono veče, tiho veče u meni, koje se borilo sa glasovima i uzvicima gomile. Ugodan je to osećaj… tišinom se braniti. Pogledaš oko sebe lica, posmatraš mimiku tela, blago talasenje koje u sledećem momentu prelazi u očajničko nastojanje da telo dobije što nevereovatniji oblik. I neka unapred odlučena sreća. Treba se radovati!!! Ta rečenica je ispisana na licima gotovo svakog iz te mase, koja nije masa, ali nije ni pojedinost..koja se svakim minutom menja od pojedinca ka gomili, i nazad .
Ja se pokušavam stopiti… mirnoćom…tišinom…nepomičnošću mišića. Jedino oči prave brze i nagle pokrete odajući me. One prijavljuju moju prisutnost.
I onda ugledam svoju senku, koja mi se u prvi mah učinila spasom. Nisam se prepoznala u njoj… samo mi je dala nadu da još neko tako stoji…i posmatra…Osetila sam potrebu za istim… sličnim… onim koji razume. I pokušala sam pronaći te srodne oči u toj lelujavoj gomili. Tražila sam pogledom…gledala…i pronašla. Pogledala sam duboko u te oči , u obrisima neke male zelene razbijene kuglice za jelku… i prepoznala sam ih. Toliko dugo se gledamo da sam i zaboravila da su tu… Još jedan pogled… i nestadoše opet, u mrvicama zelenakstih staklića na podu.
Nema veze… opet će doći neka nova gomila..ili masa ili hiljadu ljudi sa podignutim glavama, koji lelujaju i vrište..i opet ću pronaći neku krhotinu zelene boje…i videti ih…iosetitit srodnost…i….
Nekada... davno ili pre izvesnog vremena, svejedno... jer danas mi se to vreme čini tako dalekim kao da u njemu nisam ni živela. Kao da mi je neko ispričao neku od pređašnjih inkarnacija a ja je usvojila kao takvu i smestila svoje obrise u nju i povezala to sa nekolicinom ljudi... stvarnih, izmišljenih. Jer bili su stvarni u tom parčetu »real life-a« ali onda su se polako ili iznenadno gubili u svom postojanju, u mojoj svakodnevici i prestajali su biti stvarni ljudi od krvi i mesa... Postali su lica kao na fotografijama koja upravo kao takva, nameštena u određenoj pozi koja u datom trenuku treba da ocrtava neki događaj, pamtim. Takva lica kada sretneš na ulici samo ti se nekim skrivenim kraičkom uma učine kao poznata...
Nekad... a možda je to nekad bilo i juče... tumarala sam ulicama pojedinih delova grada koje nikada nisam ni osetila kao svoje. Imam ja mnogo takvih »delova«... I mnogo uspomena, ali niti jedna nije tako jaka da bi mogla zavredeti naziv »rodnog«. Možda...možda... onaj moj »prvi kraj« u kom sam napravila prve korake, tukla se sa decom oko dve ljuljaške, prvi put razbila glavu i gledela nemo kako niz dugu kosu kaplje gotovo crna krv na pesak, napravila najvećeg sneška na svetu (ili mi se tada učinio kao najveći a takva slika ostaje večno u glavi),... Možda me samo taj kraj vuče povremeno k sebi i misao odluta kada u sadašnjem momentu prepozna neku sponu sa tim davnim.
Od tog momenta, nadalje, đonovi mojih cipela, kao kazaljke na satu su obišli ceo Grad. Lepom polukružnom putanjom. I onda sam... nekada, pre izvesnog vremena...možda i juče, zastala. Nikada mi nije baš prijala ta šetnja u krug. Nisam se čak volela voziti ni na onoj čuvenoj »balerini« jer mi je bilo muka. Kažu... centar za ravnotežu je malo pomeren. OK! Slažem se. Zato sam i stala. Tolike godine koračanja ukrug, tako da ti je osećaj mučnine stalno prisutan, ali ne toliko jak da bi se ispovraćao i osetio bolje. Stani! Promeni putanju! Tako je govorio neki unutrašnji glas, ja ga slušala sa nepoverenjem i strahom...po nekad i pričala sa njim... ne shvatajući ga ozbiljno...shvatajući ga preozbiljno... ni sama sada više ne znam. Ali... stala sam! Mučnina i gađenje su čudne pojave, zastaršujuće jer im ne možeš pobeći, ne možeh ih pobediti, zaboraviti, istisnuti.... to je osećaj nemoći. A ja nemoć ne volim! Ja volim da mogu. Ja volim da pobedim sebe! ...
I promenila sam kurs... za četrdeset i pet stepeni severozapadno od tačke na kojoj sam stala. I krenula sam... ravno, pravolinijski. Simptomi lošeg osećaja polako iščezavaju. Jer i to je proces. Ne možeš se 30 godina vrteti u krugu, kao u luna parku, gledati preterano iskežena lica kojekakvih likova koji te ili prate ili su ispred tebe na toj vrtešci na koju si ušao i seo i zavezao se da kojim slučajem ne ispadneš i ne shvatiš da je sve to samo jedan izbor, nametnut ili dobrovoljan, da se uključiš u nešto i ostaneš... da izdržiš iako te muka po nekad savlada...
Sada samo još u daljini čujem glasove i vrisku ljudi, onih koji su ostali, da se vesele u opštenarodnom slavlju... srećni i opijeni od smeha i mnogo krugova... I samo pomislim "Blago njima, nije im muka... ne osećaju gađenje". Čudan je taj centar za ravnotežu....
Svaku izgovorenu reč, za sada još uvek nedovoljno razumljivim jezikom, propustim kroz um... zapamtim... spakujem... Nema međureči, međupokreta, međumimike... Ne prepoznejem ih...otvoreno gledam...
A onda, na kraju dana udahnem duboko svež alpski vazduh sa mirisom šumskog bilja, pomešam ga sa dimom cigarete i velikim gutljajem crnog vina... i pomislim - srećna sam! I po prvi put ja sama sebi izgovorim tu reč a da mi ne deluje daleko i prazno... neshvatljivo, kao da sam je pokupila u nekom rečniku malo poznatih reči i izraza.
I pustim dušu da pluta... nekim drugim "morima"...
Ona se zove M. I to je to. Ni previše ni premalo. Ne voli kad joj izgovore prezime, menjala ga je 3 puta...sticaji okolnosti. Nema nadimak... ime joj se ne može skratiti a verovatno nije podsecela nikoga na neko od malih divnih stvorenja. I to je to. Ona voli što je tako. Ne prepoznaje se dobro čak ni u imenu, neshvatljiva i nepoznata je sama sebi... al’prihvatila je to obeležje. Bolje je nego broj.
Živi običan život, onakav kakav se u ovoj sredini može nazvati običnim. Zapravo, ona ga smatra običnim. Drugi ne. Za sve druge ona je enigma. Godine joj se ne mogu sa preciznošću utvrditi, uvek je nasmejana ali nosi neku duboku tugu. Ljudi je vole... vole osećaj sigurnosti i poverenja koji ona širi oko sebe... vole osmeh... reč. Vole već unapred znano da ih neće daviti svojim životom a da će vrlo strpljivo i udubljeno saslušati njihov. A zatim, priču spakovati u određeni fajl mozga i zapečatiti.
Voli neobične stvari. Nikada je nije privlačio sjaj nakita ili zlatnih pepeljuginih cipelica. Ni haljine ne voli. Dok je još bila dete, mama joj je jednom na prevaru uspela navući teget haljinicu sa prljavo roza cvetićima. Haljina se pocepala... (istog dana, na čudan način). I tada, lakše joj je bilo podneti gomilu osuda na njen račun o tome kako joj nikada više ništa tako lepo neće kupiti i kako je muškarača...i ... Ona bi samo sklonila pogled u stranu. Odlutala u svoj svet...
U vrticu su je stalno skidali sa nekog drveta ili radijatora a onda usplahireno objašnjavali njenoj mami u 4 popodne da je to nedopustivo i da se može povrediti i da niko ne želi da snosi krivicu. A onda je dosla skola. Tamo je zacutala... lepo su joj objasnili da ne sme da se ističe i da bude prva u svemu – „Zlatna sredina, dete, zlatna sredina je najbolja“ ponavljala joj je baka često. Doduse, postojalo je nešto u čemu se isticala. Možda ne baš „isticala“, više bila drugačija. Pisala je kao da ima tri puta vise godina. Ali njeni radovi su krili neku duboku tugu. Svaki njen pismeni imao je post reakciju – odlazak kod školskog psihologa na razgovor... I konstatacija „Ne valja to tako dete...pa ti si dete!“
I onda je „odrasla“. A kao da nikada ni nije bila dete. I dobila je svoje dete... malo nežno stvorenje, nalik njoj... I kako sada, ona Ta koja nikada nije bila dete, da Njoj objasni kako je najlepše biti dete. Pitala se to u dugim noćima sedeći kraj krevetića i posmatrajući ravnomerno disanje. Ali onda su dileme same nestale. Život se postarao za to. Njeno dete je prestalo biti dete... Suviše događaja...suviše skrivenih suza... suviše svega. I dete je postalo čovek u malom koji često puta kaže „Ja brinem...“ I ponovo psiholozi, ali ovog puta u vrtiću, izgovaraju istu onu rečenicu! Hm..u vrtiću... Pa dobro, eto, deca su naprednija od nas... prevazišla su nas....
Ali zašto tako....zasto?....
Ovo pitanje je imalo odgovor...
.....................lebdeo je u prostoru, u uglovima velike sobe, taj znani odgovor...koji se oseća u središtu grudi... koji se kao mahovina nalepio na zidove uma....
