....

10:48, 14/9/2007 6komentara Link

Želja je oslobođena...

Ruke klize po zamišljenom obliku...

Telo se izvija praveći most među nama...

Misao priziva poznato....

Um stvara nedoživljene slike...

                         pa ipak....praznina....curi... kroz prste....

Dani...

15:15, 9/9/2007 4komentara Link

 

Kad su dani ovakvi...

.........Chambao...

....................daje dushi prostor da luta...

.............................................uroni...

Put mog zivota...

16:28, 5/9/2007 20komentara Link

U životu postoji trenutak, kada stanemo, zakopamo stopala do pola u tlo i nemo posmatramo. Okrenemo se. Iza nas promiču već zaboravljeni događaji, neki dragi ljudi, neki teški trenuci, neko odsustvo nas...

Pogledamo, zatim, napred! Bezbroj još neupoznatih lica, bezbroj puteva i staza, neka svetlost nama ne doživljena, neka tama ne prepoznata, neki jezici nikad ne izgovoreni, neki pogledi...

Sa strana nam prolaze paralelni putevi, smeju se ljudi u svojoj bezbrižnosti, plaču u teškoj tugi, trče ka nečemu a ni oni ne znaju kuda ih to vodi, neki koračaju unazad a to i ne primećuju...

Ja ih primećujem, a i oni krajičkom oka vide mene. Po nekad zastanu da me osmotre i izbroje mi korake. Po nekad me saosećajno pogledaju, ponekad se samo cinično nasmeju. Verovatno i ja njima ali nisam svesna. I svi mi zajedno koračamo putevima koje smo sami izabrali, ili nam ih je sudbina dodelila, ili nas je neko gurnuo na njih, ili nismo imali snage da ih zaobidjemo. I pružamo ruke ka drugima, ali nam se prsti ne dodiruju. Niko nema snage da napravi još jedan korak i povuče na svoj put.

Možda je svačiji put samo po njegovoj meri iscrtan.

I to je to....

 (jednom, nekada, napisala sam ovo... danas mi je bliže nego ikada)

Mahovina

20:45, 31/8/2007 9komentara Link

Molim Vas…

Samo prodjite kada vidite da stojim sama oslonjena na mahovinu, onog severnog zida grada

Samo prodjite…

Vaš glas ili dodir bi je mogao istrugati...

I gde ću onda naći somotno meku podlogu...

Da na njoj zaspim...

Molim Vas...

Pa pa...

14:50, 26/8/2007 20komentara Link

 

Odlazim iz ovog prostora ograničenog nekadašnjim nadam, uprtim očima u čudo koje se tražilo i očekivalo ali, na kraju krajeva kao i svako čudo, nije se desilo. I ne tražim više čuda po svim tim putevima koje sam prošla. Ne osvrćem se više za rečima, davno izbačenim iz nekih usta i mračne duše. O da... ni moja duša baš ne predstavlja belinu ... više bih je mogla opisati kao žonglera koji balansira po vrlo klimavoj i tankoj liniji događaja. I ljudi. Nekada pretegne na jednu, nekada na drugu, a najčešće se klati između mogućnosti i težnji. I to je to!

 

Ali ipak sada odlazim... ova nadmorska visina mi ne prija. Nekako je čudan ovaj pritisak koji steže svaki dan odozgo...odozdo...s’boka... Suzio mi je krvne sudove, pa krv protiče u vrlo tankim mlazevima, oštrim...tako oštrim da boli.

Nema širine....

Sada ću se lepo popeti na najvišu tačku željenog prostora... sesti i samo posmatrati. Udisati... ispuniti svaku poru potamnele kože nekim novim vazduhom. Razređenijim...

 

Mhm ... dobar osećaj unapred...i vidik... na sve strane....

 

Mah, mah...

Maske

16:15, 16/7/2007 8komentara Link

 

“…strašno je videti čoveka koji veruje da je potpuno i nesumljivo sam, jer u njemu ima nešto tragično, čak i sveto, a u isti mah jezivo i sramotno. Uvek – kazao je – nosimo nekakvu masku, koja nikada nije ista nego se menja zavisno od uloge koju treba da odigramo u životu: masku profesora, ljubavnika, intelektualca, prevarenog muža, junaka, nežnog brata. Ali koju masku stavljamo ili kakava nam maska ostaje kada smo sami, kada mislimo da nas niko, baš niko na svetu, ne posmatra, ne motri na nas, ne sluša nas, ne zahteva ništa od nas, ne zastrašuje nas, ne nasrće na nas? Možda taj trenutak ima u sebi nešto sveto zato što se čovek tada suočava s Bogom ili, u najmanju ruku, sa svojom neumoljivom savešću. Možda niko neće oprostiti onome ko ga bude zatekao u toj krajnjoj i suštinskoj golotinji, užasnijoj i stvarnijoj od svih golotinja, jer ona otkriva nezaštićenu dušu...“

 Ernesto Sabato

................................

Ovih dana... maske mnogih padaju, menjaju se...u najmanju ruku izobličuju!

Ja, dobrovoljo stavljam, masku Arlekina. Bar mi boje pristaju... a uloga... hmmm... snaći ću se već....

Pain inside...

21:19, 9/7/2007 10komentara Link

 

Otvaram oči, ... mrak... vrelina vazduha me prene...

 hvatam poslednje kapi slane vode iz sećanja...

.....i ponovo bežim u san!

02:43, 7/7/2007 8komentara Link

 

Mislim da ću ovoga puta poći samo nošena snom.. bez racija...bez pitanja samoj sebi... Skupiću sebe u jednu torbu zelene boje i zakoračiti... napred.

O neeeeee, ne, ne želim čuti!

Nećete me sputati!

Ne želim čuti razloge zašto je zeleni kofer neadekvatne boje... ne želim slušati da su nove narandzaste patike suviše krute i da bi trebala obuti one stare...crne...kupljene pre 8 godina u prodavnici koja više ni ne postoji....

O ne... neću gledati da li pada kiša ili je prozračno sunčan dan. Uzeću svoj crveni kišobran i razapeti ga izmedju dve strane ulice kojom želim proći.

Na kraju...skupiću sve te boje u jedan ugao oka. Onda cu pogledati u daljine i napraviti dugu... da ti ostavim... da mozes ispod nje spustiti, lagano, svoju senku....

....

21:16, 5/7/2007 16komentara Link

 

Potpuno nepoznato ime izgovaram...

...nemim usnama...

Dozivam senku iza koje se sakriti...

...ne umem...

Zaranjam onda u prepunu dušu...

...mešinu davno obešenu...

Posmatram nepoznatu pticu bez krila...

...lebdi...

 

Onda se okrenem licem prema sebi...

...vrišteći iz prelomljenog grla...

Tišina buke postaje nesnosna...

...lomi vazduh i misli koje nemam...

Laganom rukom dodirnem oči...

...koje ne vide...

Sedam na zemlju koju odnosi vreme...

...nepoznato...

 

Jednostavno, savršenstvo alijenacije….

Hm...

21:09, 2/7/2007 19komentara Link

Postojao je Čovek

i postaojao je Trenutak...

Čovek u trenutku....

Trenutak u Čoveku;

Da li je čovek izabrao trenutak ili je trenutak stvorio Čoveka.

4...3...2...1...

Čovek je porastao... trenutak mu je postao suviše malen da bi pokazao sebe.

Vinuo se zato Čovek do neba...planeta...

...do kraja mlečnog puta....

I nestao je u svojoj veličini....

.....Zato ga i ne pamtim jasno.... trenutak mi je ostao bliži....

10:52, 30/6/2007 7komentara Link

Na koliko vremena je potrebno da čovek "nestane" sa ovog sveta, da po povratku čuje i pročita nešto novo i drugačije?

Jbte, ko "Dan mrmota"!

Serbia je, fucking, u ovom filmu već mnoooooooogo dugo!

Poništavam ugovor!

 

Nadljudi i samo ljudi...

13:53, 29/6/2007 6komentara Link

Svakodnevica jednih i drugih...

Nadljudi ili samo ljudi... Svako sebe percipira na svoj način. Poznajem i jedne i druge... kreću se u dijapazonu od "nije mi ništa" i "sve mogu sam" do "živote težak li si" i "šta sam ja?!? Supermen?". Prvi koračaju kao da su ovaj svet sami napravili, donose odluke i za sebe i za ceo ostatak krotke čete koja ih prati... za njih nema stajanja, nema nerešenih priča... pate, smeju se, tuguju i psuju trčeći kroz život. Misle "Meni se ništa ne može desiti!"... drugi misle "Valjda im se ništa neće dogoditi...jer sta ćemo mi!". Drugi, pak,... hm.... oni su normalni ljudi. Valjda... teško mi je o njima pričati jer sam dublju analizu pretrčala u prethodnih tridesetak godina ostavljajući nekom budućem vremenu da o tome malo razmislim... Hebiga, nije bilo vremena za to...

Događaj....(ili, kako umišljenom nadčoveku dokazati suprotno)

Presek, kao nožem, nenadano...

Jaka neonska svetla prodiru kroz kapke. Ne znam da li je dan ili noć...ma zar je i bitno! Kao kroz vakum čujem neke glasove, čavrljaju...belina. Nemam snage da otvorim oči... um ne dozvoljava. Hebote, gde sam! Onda skupim snagu... valjda se očni kapci jedino mesto koje me ne boli... boli samo saznanje koje kroz njih primaš.

Krevet, neudobno podignut... gotovo da čuješ tup udar svake pojedinačne kapi koja nekom čudnom tehnikom ulazi u tebe. Cevčice, cevi, aparti, merači procenta ostatka onoga što si nekada bio.... Tonem u san....

---------

Mikro svet potpuno čudan.... Hm... Sveden na belo i crno... U belom si, a crne misli imaš. Nekada su to bile jedine "boje"koje sa znala, upoznala, zavolela.... Sada.. Hebiga... Pa zar tako nisam zamišljala svoj svedeni svet!    

I opet ...san...

---------

Reči! Čudne reči... latinski izrazi lete kroz vezduh, hvatam poglede u očima nepoznatih ljudi. "Spavajte... treba vam san"... Poznate reči... slamka koja deje duši prvai udah smiraja...

-------

"Dobro jutro!"

Zar je jutro? Koje? Gde se to vidi....ima li dokaza?

Jutro je... dan treći...

-------

Nadčoveku je dokazano da je samo čovek. Materijalni dokazi iznešeni, sudija i porotnici izrekli presudu...  u ime naroda...

A u ime mene?

Narod je ipak odlučio....

I opet san....

 

 

 

12:42, 28/6/2007 3komentara Link

Svako nosi svoj krst! TAČNO!

Nosi ga zato što valjda tako treba, tako mu je namenjeno jer je sposoban da nosi, tako je sam sebi odredio... Ajd’i sa tim da se složim...

Pitanje koje mene muči je da li je onda opravdano tražiti od drugih ljudi da te razumeju! Da li je fer ljutiti se na duge, koji takvo iskustvo nisu imali, da te shvate, saslusaju, saosecaju... Ili samo čovek u određenim periodima i stanjima postaje suviše džangrizav. Pojma nemam...

Sećam se, za vreme trudnoće, bilo je težih momenata, prisičkih i fizičkih. Svi okolo te gledaju, klimaju glavom i delom mozga misle „... joj kad ćeš se vratiti u normalno stanje... šta joj učiniše ti hormoniiiiiiiiiiii...“. A ti vidiš da zapravo oni pojma nemaju o čemu ti pričaš. I onda se sretneš sa nekim ženskim stvorom koja je u istoj situaciji, i tako se dobro razumete, da je odjednom zavoliš ko sestru.

Tako je valjda sa svim u svetu, stvarima, događajima, ljudima....

Iskustvo ti daje mogućnost da razumeš.... Sve ostalo je samo dobra volja ljudi koji te okružuju da ti daju osećaj da si shvaćen...

23:34, 26/6/2007 3komentara Link

krenem 2 koraka ... napred...

glas: izvinite gde je skretanje za nazad... ka... početku...

mhm... pokušam objasniti... hm...

"dođite, pokazaću vam!"

..... 4 koraka unazad...

equilibrio, nema sta!

....

23:07, 12/6/2007 8komentara Link

Ti si jaka! Možeš! Možeš!

Jaka sam! POTVRĐENO!

Sada je organizam odgovorio na svoj način... Telu treba odmor...

                                         Duša će ga valjda, već, sama pronaći!

...i opet borba.....

15:03, 31/5/2007 13komentara Link

"Pazi šta želiš.... da ti se to i ne ostvari!" - bila je rečenica upućena meni. Učinila mi se interesantno.

Sada znam i da je istinita..........

17:28, 3/3/2007 8komentara Link

 

Ako ikada odem, odoh nepovratno! Jer nema smisla vraćati se...

Ostavila bi sebe, ovde, na ovoj tački, kako žmurim gledajući...

Bacila bi “nikad”, “uvek”.....uspomene spakovala u levu hemisferu...

Ponela... misao da to pamtim.

 

O daaaaaa....

Ne bi imalo smisla vraćati se...

Jer ne bi imalo čemu....

...

21:55, 12/12/2006 19komentara Link

Kad malo bolje razmislim....

 

........nije najgore ne zapamtiti ništa..... već svega se sećati!

16:12, 17/9/2006 6komentara Link

ŽELJE – SNOVI – NADANJA – NAGONI.... Da li je red logičan? Ispravan? Da li uopšte postoji gradacija? Možda je i nebitno... možda je to i suština.

 

Ono što se moja misao pita je - gde je granica kada možemo staviti tačku a ne pokrenuti lavinu drugih pitanja, smisla i osećanja koja više ne možemo kontrolisati?

 

Želje mogu biti trenutne, često površne, nekad i u samoj misli neostvarljive. Nema manje vrednih želja... ovde gradacija ne postoji! Što je za mene trenutak rađanja Sunca nad nekom vodom samo meni znanom, to je za drugog put u neispitane predele Antarktika. I regularno je i moje i njegovo. I poželimo s’vremena na vreme ostvarenje, a onda opet, zapadnemo u tok svakodnevnosti.

A onda dođu snovi...maštanja o željama. Tu toj „maloj“ želji, damo oblik, boju, reči. Naš um matematički tačno, koristeći se iskustvenim, slaže priču, daje joj kontekst. Snovi su lepi... daju osećaj slobode i mogućnosti. U dubini sebe, oni dokazuju, da je želja moguća.

Nadanja dolaze kasnije... ona već sa sobom nose nemir. Jer nadati se znači verovati u ispunjenje. Verovati u mogućnost! Dan za danom, noću, u pauzama rutiniranog života, promoli „nada“. Strpljivo sačeka da se završe sve dnevno-važne stvari i kad prvi gutljaj kafe, u pauzi, krene niz grlo, javi se... Stvori osećaj blage treme ili možda pre malaksalosti tela, pred činjenicom da ostvarenja možda neće biti i pitanjem „Da li...?“ ... Nada je balast, odgovor se ne izgovara, potiskuje se...

I na kraju javi se nagon za postignućem. To nije više blag osećaj opčinjenosti, niti sanjarenje i maštanje sa hiljadu osmišljenih slika u glavi, nije ni nadanje.... To je groznica koja uzdrma telo i um. Ona menja lik čoveka, očima daje zamagljen, sužen i suzan oblik. To je trenutak, a trenutak može biti nepojmljivo dug, kada gledamo kroz stvari, ljude, pojave, kada se tuđi glasovi odbijaju od nas nadjačani našim sopstvenim, unutrašnjim.

 

I onda se ponovo pitam, gde je granica koju u životu ne smemo preći na ovom stepenovanom putu želja i mogućnosti. Gde je taj graničnik postavljen? U nama samima? U opštoj konstalaciji svega? Ili, da bi bili sigurni da nećemo pogrešiti, ne treba ni da želimo! Da suzbijemo u samom početku tu iskru zvanu „želja“ i protumaramo kroz ovaj život po ravnoj liniji koju smo ucrtali da bi se spasili od nas samih.

22:37, 9/9/2006 5komentara Link

Ja ne hodam

     Ja marširam

          U ritmu

Onoga

     Što će biti

          Kada jednom bude mene.