- Zašto me tako gledaš?

- Ne gledam te....

- Gledaš! Zatvorenim očima posmatraš moju siluetu na pločniku onog grada koji smo zvali ¨naš¨..

- Ne, ne gledam te... Tada sam te gledao jer si postojala... Sada..Hm.. sada te više ne gledam. Čak ne mogu ni da se prisetim kako izgledaš, koji miris nosiš....

- Otvori oči!

- Neću! Želim da te ponovo dozovem u sebe. Da te osetim... Kad otvorim oči magija nedostižnog nestaje...Podseti me, jesi li tada bila u onoj beloj haljini koja nije uspela da sakrije tvoju požudu ili si sa licem svetice stajala, lagano nagnuta ka napred, sa jednom nogom ovlaš praveći krugove po uglačanom parketu u vešu bezobrazno ljubičaste boje?  Koja su sve to lica koja si nosila?...Tako različita...tako ista... tako suprotna...

- Lica su nosila mene... svako je dalo pečat jednom minutu onog vremena koje smo krali od pogleda drugih... voleo si ih...

- Možda i jesam... voleo sam... ili sam se bojao da ću te izgubiti...ne voleći ih.

- Izgubio si me svakako...

- Jer sam te voleo!

- Jer si voleo ono što nisam ja! Nisi uspeo da pronađeš mene... zadovoljavao si se osećanjem posedovanja svih tih lica i traganjem ima li još neko za tebe nepoznato. Pao si na testu običe igre skrivalica. Nisi umeo da pogodiš pravu. Sve si ih imao i ništa imao nisi.

- A znaš li ti koje je pravo? Sve si ih nosila sa takvom lakoćom... ili si se i ti izgubila u toj igri.

- Ne ... ja ne znam... pronašla sam tebe da pronađeš mene... Jednostavno!

- Zašto želiš da pronađem pravu?

- Da bih znala da postoji......

Pošalji komentar ::

Madam.. nije lako biti slepac, ali je mislim teže voditi ga za ruku.

mozda je wideo ali nije zeleo da widi .......