Drvo

Danas sam se popela na najviše drvo u parku. Posmatram taj mali svet omeđan pogledom, po nekom zgradom kojoj baš i ne priliči što stoji tu, ulicom. Koliko li je živosti u tom opsegu od nepunih peti i po sekundi okreta. Sve vidiš, osetiš, a opet na miru sediš, klatiš nogama, skriveno…. Lepota je pred okom, neka čudna razdraganost prolazi kroz vazduh, vika dece, lavež pasa. Za trenutak zaboravih zašto sam se i popela… ili je to bio samo izgovor…

 

…………………

 

Nekada, na jednoj livadi, u blizini starog grada stajalo je MOJE drvo. Volela sam taj mir koji ono donosi, ušuškanost njegove krošnje, snagu korenja koje pravi brazde i izbočine na zemlji, po kojima sam hodala trudeći se do održim ravnotežu. Nekako, kada letnje Sunce zapeče, u podne, sve se umiri… i ptice i insekti i vetar stane. Sednem ispod tog drveta i čekam. Čekam taj trenutak potpune nulte tačke, gotovo sakralnog mira, ne pokreta, ne disanja. Zaustavim dah, zatvorim oči i…. čujem tišinu.  Ali ne onu nepodnošljivu koja se stvara u velikim dogadjajima kada svaka od strana iščekuje… korak… protivnika. Ne tu! Ova tišina te prekrije celog, uđe u svaku poru, pomeša se sa mirisom polena, ušuška te. Telom tada, obamrlom, prolaze hiljade čestica koji daju peckanje jagodica, usana, stopala. A um se rasprši po tom polju. I sve to stane u tih par sekundi, te tačke, tog polja, pod tim drvetom, tada….

 

…………………

 

-         “Mama! Mama! Dohvati mi loptu!”

-         Nasmeših se…. jednom ću joj pokazati! Moje drvo!

Pošalji komentar ::

izgleda da je i Buda imao slichno drvo )

Skoro svako drvo u mom mestu je bilo u jednom trenutku samo moje...obozavala sam veranje po drvecu

da da i Buda...

"Čekam taj trenutak potpune nulte tačke, gotovo sakralnog mira" ...ima li toga?

moja je stara , velika bukva u planini .
skrivala me je od kishe..