Ha. Svi drugovi bi me pitali kako mogu biti radosna kada je ostalo jos 3 dana raspusta. Drugovi? Koji drugovi? Ja imam drugove? A,da,to su oni ljudi kojima moram objasnjavati sta znaci rec oscilacija. Ili kompetentan. I drugovi koji nisu sigurni imaju li internet. Daaaa,setila sam se.

Ali,meni ostaje jos par dana do drugog veceg preokreta u zivotu. Weeeeee,postacu gimnazijalka. Jeee,ja sam sad kul. Mislim,to je kul,a? Ja osecam samo blago prevrtanje trbuha kada pomislim na novi pocetak. Nadam se da ce biti srecniji od starog. Da cu naci prijatelje sa kojima cu zaista moci da razgovaram na nivou.

Sve mi je to palo na pamet jer sam juce bila na rodjendanu kod sestre od ujaka [srecan rodjendan sestriceeee! (: ] i prvi put sam zaista pricala sa ljudima koji su mladji od 35 godina na nivou koji meni odgovara. Nisam morala da se naprezem i koristim fond od 500 reci,koji koriste moji [bivsi] drugovi. Mogla sam da razmenim iskustva,prodiskutujem o nekim stvarima,iskazem svoj stav o zivotu. I da ljudi to razumeju. Da,u nekim stvarima se nismo slozili-ali to nije obavezno-to je zivot. Dosta mi je vise suzenih pogleda na svet. Dosta mi je povrsnih prica o tome kakvo je vreme,kakve su nove cipele ili neki novi film u kome glumi Bred Pit. Valjda postoje i drugi cinioci zivota? Ali ja sam bila neshvacena u svojoj skoli-da ne kazem nesrecna-jer nisam imala sa kim da razgovaram.

I dalje se cudim koliko dobra konverzacija moze da zaleci dusu. I koliko covek moze biti srecan kada se dobro isprica.

I tu dolazim do teme koja me je uvek mucila dok sam bila mladja,a i dalje me je mucila...paaa...sve do juce. Zasto se odrasli sastaju da razgovaraju? Kad god sam ja sedela sa vrsnjacima,nije bilo nicega do ispraznih prica o vremenu i traceva. I to onih inside of the school. Znaci,ne o tome da li je Klintonova podrzala Obamu,nego da li je Ivica poljubio Maricu ili je "iz'vatao". A ja se u tim pricama nikad nisam nalazila. Prvo-nikad nisam bila popularna i nisam se druzila sa tim "glavnim likovima",a drugo,tesko da postoji ista sto na mrzim vise nego ogovaranje,i naravno,propratne lazi koje uz to idu.

Sada sam uspela protumaciti zasto se ljudi sastaju. DA podele poglede na svet. DA razmene misljenja,i iskustva.

Naravno,sva ta moja srecna konverzacija vodjena je sa--muskarcima. I sa mojom sestricom. (: Ali onda me ljudi pitaju zasto ja nemam drugarice. Odgovor je: mene zene ne razumeju,a ja ne razumem zene. Sto me dovodi do zakljucka da sam ja sasvim slucajno zensko. To je neka greska u genetskom kodu. Ja cu radije otici na sajam automobila nego na sajam kozmetike. Picu pivo radije nego neke "kul" roze energetske napitke koje daju snagu za soping. Radije cu da se takmicim u podrigivanju nego u brzini hodanja na stiklama. Zakljucak-ja sam izuzetno orijentisana prema muskim aktivnostima. Naravno,izbacicemo deo sa golim cicama. To cu izbegavati. Jos uvek.

Leto. Svi mi trube u sve moguce ograne za sluh kako im je vruce,kako je sparno,da ukljucim klimu ne bih li se skuvala...neeee,da se ne bih skuvala. Lako se potkrada greska jer je takoooo vruce.

A?

Meni nije vruce. Ne. Ni na 40 stepeni. Nije mi vruce. Ne treba mi klima. Pored toga,kad se znojim izbacujem stetne materije iz ogranizma. To je onda zdravo. O,dada. I sve je dobro dok jedem cokoladu. Onda je iznojim i sve bude lepo. I slatko.Da,skrenuh sa teme. Znaci,nije mi vruce. Stvarno. I ne smeta mi da se znojim. O.o

Belgijska cokolada. Uuu. Mnogo je volim. Volim i svajcarsku. Ali sad jedem belgijsku. Polurastopljenu. Pa je uzimam sa celofana u polutecnom stanju. Imam i bombonjeru. Kad sam bila mala uvek sam cuvala sve slatkise koje dobijem,da bih imala za kasnije. Ipak,kasnije bi se uvek pokvarili,a kada je tata sa mnom podelio iskustvo moje drage tetke kada ja bila mala-kako su joj se svi slatkisi kvarili jer ih je cuvala-pocela sam da ih jedem odmah,jer,uzivala sad ili malo kasnije-isto je. A velika je verovatnoca da ce se malo kasnije pokvariti i/ili rastopiti te postati bljutavi. Jer uvek zaboravim na njih ako im ne odredim sudbinu po kratkorocnom postupku.

Preci cu na bombonjeru. Vooolim bombonjere. Nose nesto posebno u sebi. Kad nema belgijskih bombonjera uvek su tu Bajadere. Uh,ali i njih volim rastopljene. Pre sam ih volela jos vise. Nikad nisam volela Ledene kocke. Uvek su mi bile cudne i nikad ledene,haha. Jao,da,secam se i Ruskih cokoladnih bombona,te sam obozavala,jela ih na kilo. Ne znam postoje li jos uvek.....

Danas definitivno nije moj dan. A nisam ni obratila paznju na to da je 13.juni i to petak. Vec je proslo dobrih sest meseci ove godine, 2008.,a ja tek sada shvatam koliko sam naivna i dobra bila prema drugima.

Jedna potpuno nebitna sitnica je danas bila kap koja je prelila casu punu besa i tuge u meni. Punu razocarenja u ljude i izgubljenog poverenja. Punu gorcine koja se akumulirala vec 7 godina u meni. Ili manje,ali sigurno dugo. Dugo.

Zamolila sam drugaricu da ode do skole i uzme nesto za mene,jer joj treba 5 minuta do tamo. Nije otisla. Ta stvar nije ni bila tako bitna. Jeste da mi je krivo sto je nastavnica cekala da dodjem,ali nije toliko vazno to. Meni treba dosta vremena do skole,pogotovo je nezgodno ako moram ici ujutro. Ali ta drugarica je rekla da ce otici. I nije. Nije stvar da li je otisla i uzela to ili ne,stvar je u tome sto je to rekla,a nije uradila. I to je ono sto mene pogadja.

Uvek kazem da je to "stvar principa". Ne znam jeste li,ili samo trazim opravdanje za svoj ocaj zbog gluposti. Ali mi je sada zaista dosta. I previse!

Covek se uci na svojim greskama. I ja sam naucila jednu bitnu stvar: ako nesto ne uradim sama,niko to nece uraditii za mene. Tako da vise nikoga nikada necu moliti za uslugu,niti mu verovati ako se ponudi da pomogne. Verovatno laze. Jer svi lazu. Ili samo tako izgleda. Mene su izgleda lagali svi moji drugovi.

Rekose mi jednom da su u osnovnoj skoli prijateljstva cista,bez interesa,da se deca druze jer su slicna,da nema velikih lazi,i da nema grize savesti. Ja imam grizu savesti,jer sam ikome od njih ikada verovala. Za mene vise niko on njih ne postoji. Toliko sam dobrih stvari ucinila za njih,pomagala im oko domacih,oko referata,nikada ih ne bih odala,bila sam spremna sve da uradim za njih,jer sam mislila da su mi prijatelji. Ali sam razmislila malo bolje danas,i shvatila da mi niko zaista nije vratio kako treba i kako zasluzujem. A to nije fer. Ja pomazem ljudima jer mislim da tako treba,i ne mogu da shvatim kako neko moze biti toliko ohol i sebican da ne uzvrati tu pomoc,i to u obliku najsitnije usluge koja se sastoji iz niza jednostavnih radnji obuci se-prepesaciti 5 minuta do skole-uzeti papir-vratiti se do kuce za 5 minuta . I to u zamenu za niz usluga koje sam cinila za nju. Za niz domacih radova i crteza iz likovnog,za petice koje sam dobila kada sam radila njen referat,i za to sto sam je smatrala drugaricom.

Mozda je problem u mojoj sredini. Mozda su ljudi zaista zli. Mozda samo gledaju svoje interese. A ja ne zelim da budem takva. Ali bojim se da cu verovatno ostati sama.

Put do pakla poplocan je dobrim namerama.

Bas sam sad citala o trendovima ove sezone,i razmisljam kako nikad u normalnim okolnostima to ne bih citala.[trenutno nisu normalne okolnosti :)] Nikad ne otvorim casopis,citam "must have ove sezone","in & out" i slicne rubrike. Kupujem ono sto mi se svidja i sto je meni...hm...cool. Kao moja nova Chuck Taylor torbica. Sasvim mala,samo za vestacke suze i kljuceve,i prebacim je preko ramena. I ide uz moje omiljene casual pantalone i uz sve starke koje imam. Da li je to trendi? Ne znam. Da li je u modi? Ne znam. I ne zanima me. Bitno mi je da je meni lepo,da mi se svidja i da se dobro osecam u njemu. I da volim neku stvar. Bilo mi je uzasno dok sam jedno vreme,hm,kao pokusavala da kupujem trendi stvari,i onda bih ih oblacila puna mrznje,i nadurena,jer su me nervirale. Otada,kupujem ono u cemu se prijatno osecam i sto je meni lepo. Da li je to trend u Parizu ove sezone ili nije,apsolutno me ne interesuje. Interesuje me da li je to za mene trend.

Vezbala sam i danas. Kao i svaki dan. I vezbacu jos. Jedva cekam da prodju ti prokleti dani ispita,i da pocnem opet da zivim. Sve sto sam u proteklih mesec dana radila imalo je veze uglavnom sa prijemnim ispitom. Imam osecaj da sam vezana. Da mi matematika i srpski vezuju ruke cak i dok kucam ovaj post.

Stalno imam neke sitne greske. Pravila sam kombinacije zadataka kao na prijemnom,i svaki put imam 19 od mogucih 20 poena. Mislim da je to ne zato sto ne znam,nego zato sto sam brzopleta i jednostavno cak i ne pogledam ono sto sam uradila jos jednom dok vezbam. Pretpostavljam da ce biti drugacije kad budem imala dva sata za 20 zadataka i svu potrebnu koncentraciju ovoga sveta. [pogotovo jer decko koji mi se svidja nece biti sa mnom u ucionici :P]

A i pored toga,dovoljno mi je da imam 19 poena iz matematike i 19 iz srpskog,sto je 38,a ja vec imam 60 iz proseka,znaci moci cu da upisem bez problema skolu koju zelim. A i da tu ne mogu,mogu upisati bilo koju drugu gimnaziju,za koju treba 85 poena. Ipak,ova koju zelim da upisem je najjaca u gradu,za npr. smer na francuskom treba 104 poena. To vec ne bih uspela,nikako. Ali hocu sigurno onaj obicni,prirodni za koji treba preko 97 poena.

Dvanaestog dobijamo svedocanstva. Ja cu dobiti u svecanoj sali,posto sam vukovac. Ostali ce dobijati u ucionicama,muhahahaha. Zabavljala sam se razmisljajuci ko je jos vukovac. Zakljucila sam da u mom razredu postoje jos dva vukovca,ali za ostale ne znam. Sigurno je tu i djak generacije...ne znam. Ja u stvari ne znam dovoljno ljudi.

Mene ti popularni ljudi ne vole bas. Mislim,ovi koji nisu iz mog razreda. Ne znam zasto tacno,ali me to i ne zanima. Popularni ljudi su ili glupi prirodno,ili,kao sto sam vec rekla,se prave glupi. Naravno,uvek ima izuzetaka. A oni pametni su uvek u pozadini i pisu ovim glupima domaci. Ja uvek svim drugovima napisem domaci. Verovatno me zbog toga i pozdravljaju kad su sa svojim drustvom.

Da,zvucim kao pravi autsajder. :) Autsajderi ili budu previse pametni ili previse cudni da bi bili u popularnom drustvu. Mislim da je kod mene kombinacija oba. I ne kajem se. Bolje da sad budem van tog drustva,koje ce kad odraste biti nesposobno,ili ce makar vecina njih biti,za zivot.

Dobila sam danas dvd sa snimkom maturske veceri.

Divno je  podsetiti se ovako. I videla sam sve ono sto tada nisam videla. Sve haljine,sve kosulje,sve. 

Bilo je zabavno. I mama je gledala sa mnom. I jele smo cips. I ukrala sam joj malo piva. :) Obozavam da se druzim sa njom.

Delimo isti "budalasti gen".

Videla sam na snimku i decka koji mi se [sada] dopada. Iiiiiii....decka koji mi se [nekada] dopadao. I njegovu [novu] devojku. I njegovu bivsu devojku. I bivsu devojku svog dobrog druga. i njegovu [sadasnju,brand new] devojku. I sve devojke. I sve decke.

I sve me je to zapanjilo. Sa 14 godina devojcice su vec okarakterisane kao "necije bevse [devojke]". Meni je to uzasno. 

Ima li normalne dece danas? [to jest one dece koja su za MENE normalna]

A,da. Mozda sam ja nenormalno ostrvce okruzeno atolom debila? Verovatno je to. Ne znam samo kako mi to nije palo pre na pamet.

Ili je mozda od piva.

Ko ce znati?

U svakom slucaju,zakljucila sam da sam previse introvertna licnost da bih se gurala u bilo kakvo drustvo tih...drugacijih tinejdzera. Inace je sad prekasno,sve i da hocu.

Da li trebam da se popnem na sto na maloj maturi i vrckam okolo? I da se zvalavim sa deckom dok mi usta ne pomodre? Sa 14 godina? Ah,da,i da obucem haljinu koja jedva pokriva gace,koja ima oooogroman izrez na grudima i da se popnem na decetke? Da bih bila popularna i cenjena?

Neeee,hvala. Radije cu biti ostrvce normalnosti [ili onoga sto ja smatram normalnoscu] i uzivati [pa makar bila i sama] i gledati njih kako prave budaletine od sebe potpuno nesvesni da ce se za desetak godina kajati sto nisu nikada bili zaista mladi.

Razocarenjima nikad kraja u zivotu.

Zamalo da postanema djak generacije. Pobeze mi mesto za dva glasa. Uciteljice su odlucivale na osnovu diploma. Gluposti. Sada ispade da je drugi kandidat postao djak generacije jer je glumio u skolskoj predstavi i jer je aktivniji na polju sporta. Izem im sport i sve. Izem ti ceo zivot.

Mene sto se tice,mogu svi da idu gde im srce zeli. Neka svi nestanu sa lica zemlje. Mrzim i tu skolu i sve.

Glupo.

GR.

Gotovo je i to.

Vrucina je ubitacna,a stepenice kao da nemaju kraja. Stojim kraj svog druga i stalno se trudim da budem na stepenici iznad njega. Hranim sujetu. Ispred mene oni polako ulaze. Iza mene,vracaju se van. Vruce,kazu. Napokon stajem na ulaz. Osecam kako me nesto bolucka. Glupi komarac me vec podugo grize. Ubijam ga,nervozna i besna. Vruce je,noge pocinju da bole,a ulazak tako blizak a tako dalek. Napokon nas pustaju unutra. Stajem pored druga,slikaju nas,stajem sama,slikaju me. Divno. Usli smo i seli. Cekamo sada da drugi udju. Dobro sam prosla. Oni su stajali jos duze. Vidim,vecina ulazi sa drugovima,retko ko ulazi sam. Gledam haljine,neke su lepe,neke obicne,neke kao pak-papir. Neke su elegantne,neke proste,neke skupe,a neke jeftine. Ali sve to gubi smisao,cim se svetla ugase. Jer,svi smo mi u sustini isti. I to vece nije bitno zbog haljina i cipela,zbog frizura i sminke,nego zbog nas samih.

Moja drugarica je u dugoj haljini. Lepa je. Trazim poznata lica u mraku,i nalazim ih. Cesto gledam. Mozda iz dosade,mozda iz radoznalosti,mozda i od tuge. Sumnjam da cu neke ikada ponovo videti. Da li je pravedno da ih poslednji put vidim u mraku u sparustini? Ko ce znati.

Ulazim u wc. A tamo devojcice stoje na plocicama hladeci noge. Bole ih stopala,haha. Sandalice na stikle stoje slozene kod kante. Tu ih niko nece dirati. One nastavljaju bose. Samo da ne stanu na neko staklo. Jer,decaci lude.

Parovi plesu. Ja plesem sa drugaricama. Nemam decka,a najbolji drug se ljubi negde u uglu sa ko zna kime. Plesem sa drugaricama iz razreda,onima koje nisu iz razreda,onima koje i ne znam,ali nema decaka. U tom drustvu ne znacim nista. Makar ne onim hrabrijim decacima. Ima jedan koji me gleda,ali nije hrabar. Vrag naj vzame. Neka ih. Jedan decko juri moju drugaricu da joj da ruzu. Ona nece da uzme. Uzimam je ja i setam okolo sa njom. Nek misle da je i meni neko nesto dao. Korisno je imati drugarice. Sigurna sam da su se pitali ko li je dovoljno velika budala da meni da ruzu. Aha.

Hodam okolo,ko zna gde,vise nije ni bitno. Muka mi je od trazenja. Sedam na ogradu,i vidim nekog lepog decaka. Ah,napokon,mislim,neko. Moja drugarica sede tik pored njega. Da odmori noge. Aha,a ja sam Ledi Di. Nebitno,kasnije te veceri se i on ljubio sa ko zna kojom devojkom. Na kraju,svi su se ljubili. Dobro,ja nisam .Cudi me ovaj svet. Mozda sam ja cudna,u stvari. Mozda jednostavno hormoni uticu na njih. Ili na mene. Nebitno.

Moja drugarica puca od muke. Decko koji joj se svidja se uporno ljubaka sa jednom drugom drugaricom. Ah,ali to je zivot. Meni on nije lep. A frajer je. Kao. Meni je jedan drugi pravi "frajer". Mozda nije prelep,ali ima nesto svoje. Nije stereotipan. A sedi sam. Ali ne znam,ja sam tu staromodna. Necu valjda ja da mu pridjem? Ne,ne. Svejedno. Nije bilo nicega.

Onda su na kraju svi plakali. Decaci posebno. Ja nisam. Meni je bilo smesno. Dragi mi svi jesu,ali..ne,ja retko pustam suzu. U stvari,da budem iskrena,plakala sam ja tek kasnije....Tada nisam. Kada su se svi lepo isplakali,doslo je vreme da idemo kuci.

Seli smo u autobus...i kraj. Bio je to kraj maturske veceri. Vise nisam ucenik te skole....

Čini mi se da je moj život na neki način neispunjen.

Da li je to zato što imam samo par drugarica,što živim daleko od društva pa ne izlazim sa njima,što sam van svih društvenih događaja u školi ili jer mi je dosadilo da me svi uvek traže ISKLJUČIVO onda kada im trebam-kada ja njih trebam,nikada nisu tu?

To je tužno. Ako razmišljam o tome. Ali ja retko razmišljam konkretno o nečemu. Uglavnom razmišljam o stvarima trenutno,jer sam vrlo impulsivna u tim stvarima. Uvek kažem ono što mi prvo padne na pamet,retko razmislim pre toga. I uvek sam iskrena. Prokleto iskrena. Mrzim laži. Lažem jedino one koji su loši prema meni.

Inače sam staložena. Zanimljivo je kako uvek kažem ono što mi prvo dođe,i razmišljam u trenutku,ali u mnogim životnim situacijama sam zaista staložena i smirena. Da li je to zato što sam puno puta primala iznenadne vesti,još kao mala,pa sam jednostavno oguglala? Kod mene retko kada ima šoka i panike. Osim kad stavljam i vadim sočiva. Tada dolazi do histerije.  Mada,hosterična sam i kada me nešto baš ne ide. To je verovatno jer sam navikla da sam u svemu najbolja,ili među najboljima,i da me sve uvek ide.

Evo,već sam skrenula sa teme. Ne mogu ja razmišljati o nečemu baš dugo. Zaboga. To je nezgodno. Misli mi lutaju. Osim kada mislim na nekog dečaka. Onda mogu i previše da mislim na njega.

Bila sam se posvađala sa partnerom za maturu. Sada smo se pomirili. Mada će obući bele pantalone.

Po meni,način oblačenja i izgled neke osobe zaista puno govori o njenom karakteru. Ne,ne mislim na izgled kad kažem da li je neko lep ili ružan,mada je i to zaista relativno,već na stil,način oblačenja i slično.

Par stvari-kako ja eliminišem dečake u momentu:

1.Probušeno uvo,usna,jezik,pupak,obrva,nos ili bilo šta drugo (takvi su obično ufurani mačo tipovi,frajeri i slični. naravno,uvek ima izuzetaka,nikada nisam isključiva,ne potpuno)

2.Bele pantalone,šorc,ili bilo koji donji odevni predmet bele boje (ti su obično fensi frajeri koji imaju PRAZNINU u mozgu. opet,kažem ima izuzetaka,ali su retki)

3.One gejaste torbice oko struka (to mi je jednostavno prokleto odvratno)

4.Uske fensi pantalone,farmerke ili bilo šta drugo (a,to je tako ženstveno,a ne MUŽEVNO! uske pantalone. nije cilj da im se ocrtavaju gaće,zaboga!)

5.Bele čarape na crne patike,ili crne čarape na bele patike (jin i jang se slažu,ali ipak bi trebalo uklopiti boje kada se oblači,pogotovo ako se nose kratke pantalone)

ima tu još stvari,sada mi ne dolaze u glavu. Zvučaće glupo,kao da sam ja neko ko gleda samo izgled. Ali to nije tačno. Na osnovu izgleda tačno možeš zaključiti mnogo o toj osobi. Znaš da se momak koji ima probušenu obrvu pravi frajerom,a da je onaj u košulji sa kravatom štreber. I jednostavno znaš da onaj koji ide okolo u belim pantalonama želi nešto da kaže o sebi,a ja to jednostavno ne tumačim pozitivno.

Ja volim boeme.

I gotovo.

I želim da budem u društvu boema. Čak iako nisam boem. To nije bitno.

(počela sam sa prazninom,završila sa boemima. sada nisam prazna. puna sam nežnosti.  )

Mala matura je za 4 dana. Jao,jedva cekam. Bas se radujem.

To mi je ujedno i poslednja prilika da vidim drugove iz drugih razreda.

Kupila sam vec haljinu. I ono sto cu na noge. Necu ni sandale,ni baletanke,nista. Bice to iznenadjenje.

Imala sam druga sa kojim sam trebala ici na tu maturu,ali se ispostavilo da je on neopevana svinja,i danas sam mu rekla "A ne,ne idem ja sa tobom nigde!" i otisla. Delovao je cudno. Niti tuzan,niti srecan. Verovatno mu je svejedno,kao i meni.

Imam neku infekciju na oku. Nadam se da ce proci do mature. Jako sam radoznala. Mene u stvari uopste ne zanima sta ce devojcice obuci-ili ce biti kao fukse,ili ce biti nekako "normalne". Znam da nece biti jos ekscentricnih slucajeva poput mene. Ali,mene zanimaju decaci,i kako ce se oni obuci. Neke kosulje,cuda,ali mene to uzasno zanima. Mene je u stvari uvek bilo vise briga za decake nego za devojcice. Decaci jesu vecinom svinje,ali su devojcice jos gore. Zasto sam se uvek druzila sa decacima,bas kao i sada,osim jedne najbolje drugarice. Uvek jedem cokoladice drugovima. "Daj griiiiiz,molim te",i odgrizem pola. :) :)

Nabavila sam sociva. Nosicu ih na maturi. Mnogo sam srecnaaaaaa, :D

Ne znam sta jos da pisem.  :P

Citala sam blog jedne drugarice,pre neki dan,i ona rece da je citala svoj stari dnevnik. I tako,uzmem ja lepo dnevnik iz sedmog razreda,i krenem da citam. Toliko uspona i padova u tih osamdesetak zapisa.... Koliko puta sam se samo razocarala u ljude,i zatim opet uvidela da nekima mogu verovati,a nekima ne,koliko sam se puta posvadjala i pomirila sa nekima,koliko su mi jedni bili dragi,a drugi ne,i razmisljala koliko se stvari mogu promeniti za godinu dana,i par meseci.

Glupo zvuci,ali ja zaista ne mogu da shvatim sebe i svoje postupke u nekim situacijama,i to pre samo godinu dana. Tada se nisam druzila sa mnogim osobama sa kojima se sada druzim. Nisam znala imena ucenika iz susednih razreda. Nisam obracala paznju na momke. Nisam vodila racuna o tome kako izgledam. Nekada sam cak zaboravljala da se cesljam,haha. Nisam se brijala,epilirala,nista od toga. Nisam nosila starke toliko intenzivno. Zelela sam dugu i romanticnu haljinu za maturu. Zelela sam decka,hahahahaha. Nisam zelela sociva. Imala sam dugu kosu. Brojala sam svoje ocene. I tako dalje....

Tako sam se jezila kada sam citala taj dnevnik. I razmisljam,tako sam fino i pazljivo belezila sve o svom zivotu u toj svesci. Ove godine nisam 3 puta napisala bilo sta u dnevniku. Tada sam cak i razne slike lepila. Razmisljala sam,i sama sam sebi izgledala kao dete,sa ove distance. Onda sam,daljim razmisljanjem dosla do zakljucka da sam ja i sad dete,i da nisam nista manje dete nego tada,nego sam samo dete na neki drugi nacin. Ili gresim?

Kako mi je samo smesna bila prica o nekom decaku,koji mi se dopadao,ahaha. Koliko je zabluda bilo tada... Osecam se cudno kada se prisetim svega toga. Zacudim se,zasita se zacudim kada shvatim koliko bitnih i nebitnih stvari zaboravim u zivotu.

I sada se kajem sto nisam pisala zivot.

Izgleda da sam,umesto da pisem o svom zivotu,zivela isti intenzivnije.