17/2/2009 - Bu.

Jednostavno sam mirno stajala na hodniku,oslonjena o zid. Kao neki mangup. Stajala sam,umotana u svoj crni sal sa sarenim prugama i cekala da se profesor smiluje i otvori mi vrata. U mislima sam bila daleko,u nekom neodredjenom prostoru izmedju sanjarenja i praznine. Da me je neko u tom trenutku pitao nesto,ostao bi bez odgovora. Da me je neko udario,ne bih obratila paznju. Bio je to jedan od momenata kada se iskljucim,plovim u nekom dalekom mrtvilu,u tisini koju sama stvorim,i dalje osecajuci i videci sve oko sebe. Cula sam sve oko sebe,ali kao da je bio muk. I ja sam stajala,u jednom od svojih momenata,onih koje toliko volim i uzivala u retkim trenucima kada ne brinem ni o cemu.
A onda sam,samo za tren pogledala u jednu stranu,levu,pa u drugu. I nisam se skroz trgla iz svog vegetativnog stanja,nisam. Jos uvek sam bila sanjiva,na cudan nacin,iako sam satima bila budna. I onda je he prosao. Jednostavno je prosao pored mene. I to nije nikakva velika stvar. Morao je proci tuda. A ipak,samo par sekundi nakon toga,ja sam se,ne samo trgla iz svog mrtvila i tisine,vec sam se borila za vazduh sa nekim svojim demonima.
Pogledao me je u oci. I ja sam njega. Valjda smem pogledati nekoga u oci? Ali u tom trenutku sam osetila blagi bol u grudima i slabost u kolenima. A on je,kao za inat,plavook. (n.n)
Niko od mojih drugarica koje su stajale sve [ili svo?] vreme pored mene,nisu nista primetile,a ja im nisam nista rekla. Ne delim tako osetljive privatne stvari sa stranim dusama. Da,drage su mi,cenim ih,pomazem im,pomazu mi,ali to je moja tajna,te plave oci su samo moja tajna. Ozbiljno vam kazem,zaboleo me je taj pogled. Bio je slucajan,ali se zadrzao na meni. I ja sam morala duboko disati,svi su me pitali da li sam u redu. I pitala sam se kako se he sada oseca. Da li je tih par sekundi uticalo na njega?
Ili je jednostavno sedeo i smejao se sa svojim drugovima. [koji paradoks. poznajem toliko njegovih prijatelja,kada su u grupi njih pozdravim,a njega nikad ne upoznah].
Ali sam razmisljala,i shvatila da mi ovo nikako ne moze pomoci. To bespotrebno sanjarenje i ludilo zbog nekoga ko verovatno i ne zna moje ime. A postala sam rasejana,cudna i zamisljena. A najsmesnije je to sto ne razmisljam toliko puno,ni o njemu,niti o bilo cemu.  (o.O)
Ah glupi hormoni. Glupi hormoni. Zasto ne mogu jednostavno biti normalna?
Zelim da budem normalna. ^^
I da se posvetim ozbiljnim i korisnim stvarima. A ne gledanjima na hodniku. xD

Pošalji kolačić! :: Obavesti prijatelja !

O meni

Thoughts of one small onigiri rice ball.

Najnovija razmišljanja...
Meni
Faze u razvoju mene
Drugariiii
Linkovi....

Post 3 od 54
Prethodni kolačić | Sledeći kolačić
>