Thursday
- Leva strana druma (D. Stojiljković) - odlomci
Kiki i ja smo se u stvari odlično poznavali. Naime, probao sam da je smuvam tačno tri puta. Prvi put nije ni došla na Stari Pravni jer se pre toga prebila u “Rock”-u pa su je odveli kući. Onda sam sledeći put napravio šemu da se kao slučajno sretnemo kod jedne naše zajedničke poznanice. Ja sam kasnio pola sata i kad sam se konačno pojavio ona je već bila otrsila pola litrice vinjaka. Probao sam da je stignem na brzaka i sve se završilo tako što sam se i ja ubio na mrtvo mesto pa, shodno tome, nisam bio ni za kurac. Treći, davljenik-se-i-za-slamku-vata pokušaj bio je, verovali ili ne, na prošlom dočeku nove godine. Zamislite optimistu koji devojku sa takvim sklonostima ka alkoholu muva na mestu gde se taj isti alkohol toči u hektolitrima i uz to je još besplatan? Da, da… Kiki je bila moja nikad prežaljena simpatija, nedosanjani san, nezavršena misao… I evo je sada preko puta mene, smeši mi se onim svojim volim-ceo-svet osmehom, pita me o svemu i svačemu poput radoznalog deteta, trepće svojim mačkastim okicama…
I pije ono vino k'o da joj je zadnje.
Bio sam omađijan i bespomoćan u isto vreme. Pričao sam sa njom o muzici, njenom bendu, knjigama, muškarcima i ženama, o tome kako održava toliko dugu kosu i koje su joj omiljene replike iz filmova… U jednom trenutku, negde oko pola dva, kada je Aca već uveliko džonjao na fotelji u uglu, Cane presamićen na kauču grlio balonče sa vinom i buncao gluposti, komšike sa Ducom Hladnjačom odmaglile u grad na otvaranje nekog fensi kafića, a Vojvoda i Dule obrađivali na terasi one dve male rokerke, Kiki se opet nagnula ka meni kao da hoće da mi šapne neku dugo čuvanu tajnu i upitala:
“Ej, Zlatni, znaš čime se sad bavim?”
“Da…”, promrmljao sam smetenjački, opčinjen dužinom njenih trepavica i načinom na koji je rekla ono Zlatni. “Ovaj, ne…”
“Crtam stripove.”, izjavila je ponosno.
“Stvarno?”
“Da. Hoćeš da vidiš?”
“Može.”
Oduševljeno je poskočila sa svog mesta, dograbila malu crnu torbicu i sela pored mene. Osetio sam miris lavande pomešan sa mirisom mleka. Udahnuo sam duboko da se ne bih ugušio od iznenadnog naleta panike koji me je dušmanski zgrabio za gušu.
(...)
“I? Šta je bilo?”
“U vezi čega?”
“U vezi Kiki.”
“Ništa.”
“Ništa?”
“Ništa…”
“Kakav si ti kreten…”
Hteo sam nešto da kažem, ali sam odustao. Tada se iz spavaće sobe pojavio i Siki Kučkar. Očigledno ga je probudila buka koju je Aca pravio svaki put kada bi obasipao šolju žućkastim vodoskocima. Prišao je mirno do dovratka kupatila, podbočio se, zavrteo glavom i upitao svog sina:
“Šta je bilo? Prejeo si se kolači, pička ti materina?!”
Ostavili smo Acu da ga Siki na “starinski način” otrezni i zdimili za Pantelej. Dobro, više smo se teturali nego što smo išli, ali jebi ga, nije nam bio ni prvi ni poslednji put. Kad sam stigao kući, bukvalno sam se dovukao do svoje sobe i ne skidajući odeću, strovalio se na nerazmešten krevet. Zurio sam par mikrosekundi u živi mrak oko sebe. Svet se vrteo oko svoje ose, besna zver saterana u klopku…
Onda sam zaspao.
I sve je bilo u redu.
(...)
21:00
Iz stana broj 27 čuje se neki poletni turbo-folk biser, ide otprilike ovako:
Opasnice, spusti loptu, i zaigraj na dobrotu,
Divlja mačko, kandže skrati, u jagnje se preobrati!
Malo sam zbunjen. Da me oni dripci nisu zajebali? Znajući Marlijevu reputaciju, a imajući u vidu čime se bavi i po kome je dobio nadimak, u najmanju ruku sam očekivao neki rege, dab ili drum&bass. Kakve su sad ovo gluposti? Iza ovih vrata se verovatno nalazi gomila pijanih dizelaša što razulareno urla “…kad oca nemaaaaaaaaam jaaaaaaaa!” i još toliko balavica sa podignutim sisama i stajlingom ala Karleuša ili Ražnjatović Ceca. Neko vreme stojim ispred vrata ko usran golub i dvoumim se. Da ja sve lepo batalim, odem na žurku i kažem Vojvodi da on i ekipa umesto vutre večeras mogu da puše cvetka? Gotovo da sam i prelomio u sebi, kada osetim kako mi neki đavo ne da mira.
Na kraju sam ipak pozvonio i minut potom mi je vrata otvorio visoki bilmez, sa pet minđuša u levom uvu, obučen u odvratnu šarenu košulju ispod koje se nazirala kajla od tri kila zlata, utegnut u sive pantalone, a celokupni imidž cool lika upotpunjavale cipele sa pačjim kljunom. Izgleda da sam upao direktno na bal monstruma.
“Š’a je bilo, tebra?”, kaže on na nečemu što bi trebalo da je srpski sa naglaskom pripitomljenog orangutana.
“Tražim…”, kažem ja, pa se još nekako predumišljam, jer mi se sve čini da ako pomenem Marlija, lik ima da me upita: Koje?
“Tražim Marlija.”, izustih nekako na kraju.
“Ja sam.”, kaže on.
Par sekundi zurim u šoku. Zar je moguće da je ovaj nakićeni dizelelator kome je najhitinije potreban logoped, legendarni Marli, čovek koji gaji najbolju biljčicu u gradu na Nišavi? Nema šanse. Nikako. Pa to bi bilo isto kao da se jednog jutra probudiš i neko ti kaže kako je Kajli Minog ustvari suvonjavi travestit sa perikom i lažnim australijskim akcentom. U najmanju ruku sam očekivao lika u majici sa bojama jamajčanske zastave na kojoj je list kanabisa preko kojeg je ispisano Legalise it!, sa frizurom koju ima Kojot iz Eyesburna, kako kulira uz debeloguzi džokavac dok se iza njega čuju taktovi Buffalo Soldier.
“Šalje me Vojvoda…”, kažem ja.
“Ooooo…. Mušterija? Izvolt’e, izvolt’e, tebra!”, oduševljava se Marli i pomera se na stranu da bi mogao da uđem u njegov topli dom.
“Pravim žurku sa ortacima, malo se popilo…”, govori mi dok me sprovodi kroz stan u kome par desetina raspomamljenih snobova daje oduška sebi i svojim najnižim instiktima. “Eto, i mi da budemo moderni… Sad piči malo tehno, turbo i tako to… A posle dolazi Bešir iz Mezgraju da malo razveze neko kolce. Čuo si za njega?”
“Aha…”, klimam glavom u neverici i sve nekako imam utisak da prolazim kroz neki od devet krugova pakla.
Ulazimo u jednu sobu, gde mi Marli iz natkasne vadi već spreman paketić na kome je zalepljena ceduljica sa imenom mušterije: Vojvoda, iz Pantelej. Plaćam mu dok mi uši para veselica iz druge sobe:
Nosiće nas, veruj, zauvek na duši,
Onaj ko poželi sreću da nam sruši.
Okrećem se da krenem, to jest, da pobegnem glavom bez obzira, kad me Marli zaustavlja rečima:
“Polako, tebra…”
Zastajem. Nešto, izgleda, nije u redu. Moj prastari uličarski instinkt me ne izdaje. Ruka mi je već u desnom džepu jakne. Nervozno stežem šakom skakavac. Ako ovaj nalickani obožavalac Željka Šašića proba bilo šta glupo, ima da sazna kako mu izgleda želudac iznutra.
“Ima još nešto…”, kaže Marli galantno, zatim iz fioke na stolu vadi to još nešto.
“Vojvoda je tražio i ovo.”
Gledam sa nevericom u pištolj koji drži u ruci. Ovo mora da je neka vrsta uvrnutog zezanja? Jebeni Pantelejac nije pominjao nikakvo oružje, samo vutru. Kakva je sad ovo nameštajka?
“Ako je tražio utoku…”, govorim trudeći se da ostanem ‘ladan k’o špricer. “Neka sam dođe po nju.”
“Ma, neeee…”, keseri se Marli. “Nije to što misliš!”
A onda okreće pištolj u mene i povlači obarač.
Na vrhu cevi, tamo gde treba da izađe metak, pojavljuje se maleni plamičak.
“Vidiš?”, oduševljava se debil od dilera. “To je upaljač. Dobra fora, a?”
“Pištolj izgleda kao pravi.”, cedim ovu rečenicu kroz zube. Lik nije ni svestan da je za malo izbegao autopsiju na živo.
“Pa u tome je i štos! Izvadiš utoku, i taman kad svi oko tebe pomisle da ćeš nekog da isprangijaš, ti sebi zapališ pljugu! Ludilo!”
“Aha…”, klimam ja glavom uz neskrivenu želju da ga puknem preko pičke i uzmem mu lažnu utoku iz ruke. “Ja bih sad da krenem. Nova godina je…”
“Važi, tebra, svrati opet… Imaću novu robu tamo od ponedeljka. Prva liga.”
“Neka hvala, ne trujem se tim sranjem.”
Opet prolazimo kroz ustalasali vašar snobovštine, balavice vrte dupićima i puće usne sve u želji da budu što vernije kopije silikonskih kraljica sa Pinka. A klinci svi liče jedan na drugog, kao da ih sklapaju na montažnoj traci… Nose one crne majice što se pripijaju uz telo, tako da im se vide rebra i nejaka poprsja k’o u džukaca lutalica, mašu raspomamljeno čašama punim viskija i tekile, dok iz zvučnika cvili Željko Šašić u epskom zamahu:
Gori more, tope se planine,
Od lepote tvoje i tvoje blizine.
Dok izlazim iz Marlijevog stana, osećam se rasterećeno, kao bokser koji izlazi iz ringa. Pre nego što krenem ka stepenicama, jer lift ne radi, onaj isti đavolak u mojoj glavi me podbada svojim trozupcem i tera me da se okrenem ka mom ljubaznom domaćinu koji još uvek stoji u dovratku. To i činim rešen da dobijem odgovor na jednu veliku misteriju.
“Je li, brate…”, kažem ja njemu. “A što tebe zovu Marli?”
On se ceri kao majmun kome su upravo poklonili kilo banana i prostom rečenicom poništava još jednu urbanu legendu:
“Ćale mi limar!”
* * *
knjigu možete pročitati klikom na link OVDE
|
